31.12.2016.

December in pics


Poslednji je dan u godini, ali nisam spremila rekapitulaciju 2016, već samo ovu malu mesečnu, kao što obično radim. Sedim kod kuće s žestokom prehladom, tako da ću verovatno leći oko 10 uveče, nikakav doček nisam isplanirala. Vama svakako želim lep provod i sve najlepše u 2017, da budete srećni, zdravi, nasmejani i da pročitate mnogo lepih knjiga. 

U decembru sam, nakon 2 godine pauze, počela ispočetka da čitam serijal o Hariju Poteru i baš mi prija. Gledam da usput pročitam i neku novu knjigu, ali se ne opterećujem. 

Išla sam na Noć knjige i snabdela se ''zimnicom'', imam šta da čitam sve do leta, a i duže.

 Jedan od retkih momenata ispred televizora, naravno da nisam uspela da pogledam celu epizodu (ko je rekao Ogi?)

 Moja jelka je ove godine u bojama crvene, srebrne i bele. Ukrasi su nam ostali u Crnoj Gori, pa sam navrat-nanos kupila nove. Nisam htela da se razbacujem, tako da nam je stan manje ukrašen, ali se sledeće godine vraćamo u punom sjaju, nadam se. 

Zanimala sam se kupovinom i pakovanjem poklona svakog vikenda i opet nisam uspela sve da obavim, treba još dva poklona da kupim i uručim do Božića. Volim da obradujem drage ljude i uopšte ne očekujem da mi uzvrate. Doduše, suptilno sam nagovestila nekima da bih volela da imam Valar morghulis šolju koju sam videla u Defi knjižari, nadam se da će se neko setiti. U suprotnom, nema veze, kupiću je sama. 

Pre nego što nam je temperatura otišla u minus, išla sam relativno često u duge šetnje, sad pauziram. Na Zemunskom keju inače uvek bude nešto hladnije. 

Ovo je jelo koje sam najčešće spremala u decembru - brzi vegetarijanski ručak. 

A kupovno jelo koje mi je bilo omiljeno ovog meseca je pita sa spanaćem i brokolijem iz Skroz dobre pekare.

Ostavljam vas sada, uz šolju vrelog čaja u rukama i zamućene glave. Bila sam čak uvila kosu zbog Nove godine, ali sam morala da ležim dobar deo dana jer sam iscrpljena, tako da sad s kosom razbarušenom od ležanja i u kaputu (ceo dan drhtim od hladnoće) izgledam kao Kapetan Kuka. S osmehom u 2017! 

28.12.2016.

The cursed child


Za neke dugoočekivani, za mene iznenadni nastavak Harijevih dogodovština (prestala sam da pratim dešavanja u čarobnjačkoj Internet zajednici, tako da nisam imala pojma šta se sprema). Bila sam toliko neupućena da sam se čak iznenadila kada sam kupila knjigu, otvorila je i ugledala dramski tekst, mislila sam da je i ovo roman. Međutim, znala sam u čemu se sastoji zaplet (''Albus i Skorpijus uzmu vremenski okretač da bi spasili Sedrika Digorija i sve zeznu'', parafraziram svoju rođaku Anu koja mi je otkrila suštinu, ''a Cursed child je u stvari dete Voldemora i Belatriks, Delfi''), tako da prilikom čitanja nisam doživela bogznakakva iznenađenja. Zapravo, iznenađenje je bilo to da mi je knjiga bila sasvim čitljiva i u određenoj količini zanimljiva, tako da sam je pročitala za dva popodneva. 

Za razliku od standardnih HP knjiga, ovde priča nije prikazana iz Harijeve perspektive (ono što zna Hari, zna i čitalac), već je akcenat na Harijevom sinu Albusu Severusu, koji pohađa Hogvorts i nerazdvojan je drug sa Melfojevim podmlatkom, dobroćudnim Skorpijusom i s kojim je smešten u zajedničku kuću - Sliterin. Vrlo bitan deo je i zategnut odnos oca i sina: Harijevi pokušaji da razume Albusa i Albusov osećaj nepripadanja i neprilagođenosti, život u senci slavnog oca i popularnog starijeg brata. Radnja počinje otprilike dvadeset godina nakon sedme knjige. 

Sam Hari je prikazan kao sredovečan čovek, pomalo već u godinama (iako je rođen 1980, a sada je 2016.), Hari je prikazan kao četrdesetogodišnjak (ili čak s kojom godinicom više), pomalo već umoran, usporenih refleksa, dakle, kao da je ispao iz glave nekog omladinca kome je, svako ko je prešao tridesetu, jednom nogom već u grobu - podilaženje mlađoj publici. Autori ovog scenarija pisanog za izvođenje na londonskom Vest Endu su gospoda Džek Torn i Džon Tifani, a ime Dž. K. Rouling stoji da bi prodalo knjigu (podrazumeva se da je Harijeva stvoriteljka aminovala čitav projekat). 

Iskreno, smatram da knjiga nije vredna trošenja tih hiljadu dinara koliko košta (dok bih za ''prave'' knjige o Hariju dala opet i opet toliko), ali sam, kao i svi stari ljubitelji serijala, morala da je imam. Od samog početka sam imala vrlo niska očekivanja (tipični fan fiction materijal), tako da se nisam razočarala, čak sam se pomalo i oraspoložila shvativši da neće biti naporno kao što sam mislila. Možda je pročitam još koji put u životu, ako budem zaludna.  

19.12.2016.

The Tenant of Wildfell Hall


''Stanarka napuštenog zamka'' En Bronte

Konačno mi je i treća sestra Bronte pala šaka! Kupila sam ovu knjigu pre mesec-dva i relativno brzo je došla na red, kad se uzme u obzir da neke knjige u mojoj kućnoj biblioteci čekaju godinama da budu pročitane. 

Sama knjiga je prosečnog obima (oko 380 strana), ali sam je prilično razvukla. Nije mi bila primamljiva iz nekog razloga. Pretpostavljam da je suviše razvučena, a opet, dopadaju mi se Enini opisi, ambijent engleske provincije, smena godišnjih doba i introspekcija dvoje glavnih junaka, Helen i Gilberta. Roman je u formi pisama koje mladi Gilbert Markam šalje svom prijatelju Džeku Halfordu (o kome, pak, ne saznajemo gotovo ništa). Ipak, spisateljica nije odolela da nam ne pokaže i žensku perspektivu, te nju nalazimo u centralnom delu ovog romana, ispripovedanu iz ugla Helen Hantignton, odbegle supruge koja se nastanila u napuštenom zamku i svojim dolaskom uzburkala mirnu seosku sredinu. Tračevi i nagađanja prate mladu ženu na svakom koraku, a ona ih podnosi sa mirom i gordošću, brižno se starajući o svojoj najvećoj dragocenosti, sinčiću Arturu. Između Helen i Gilberta, kicoša iz susedstva, razvija se nešto nalik na prijateljstvo i oni uživaju u zajednički provedenom vremenu, trudeći se da ispoljavanje emocija svedu na najmanju meru. I uopšte, ponašanje tadašnjeg visokog društva je prilično uštogljeno, žene svoje muževe zovu gospodom i persiraju im, a o nekim stvarima, koje su danas potpuno uobičajene, nedolično je govoriti.

Knjiga je kod mene dobila prelaznu ocenu, ne žalim što sam je pročitala jer sam to dugo želela. Ono što mi se nije dopalo je okolišanje - razvučena radnja, dijalozi između likova deluju usiljeno i nedovoljno direktno, ali opet, to posmatram u kontekstu tog vremena i podneblja. 

Poruka koju nam gđica Bronte saopštava je da ne trpimo nasilje u braku, u ma kom obliku se ono ispoljavalo i da se odvažimo na samostalni život kojim ćemo sami gospodariti, ne obazirući se na to šta će okolina misliti o nama. U vreme kada je knjiga napisana, takav stav je bio nečuven i krajnje nepriličan, pa je naišla na osudu. Poput svojih sestara, i En je pisala pod muškim pseudonimom. 

11.12.2016.

Zimske preporuke


Uveliko smo zagazili u decembar, pa sam odabrala nekoliko knjiga, odnosno predloga za čitanje ove zime - praznici nam stižu, napolju je hladno, tako da je ovo doba godine idealno da se kod kuće ušuškamo s dobrom knjigom. Neke od ovih naslova sam već pominjala u svojim videima, ali sam odlučila da ih navedem i ovde pošto ne gledaju svi Youtube. 

Snežna Latica i lepeza tajni (Liza Si) je dirljiv roman o ženskom prijateljstvu, smešten u tradicionalnu Kinu i opisuje težak položaj žena i njihovu ulogu u društvu podređenom muškarcima.

Hari Poter (Dž.K. Rouling)- serijal o neobičnom dečaku, njegovim danima u Hogvortskoj školi za veštice i čarobnjake i borbi između dobra i zla. Više puta sam čitala sve ove knjige, zapravo, baš sam juče započela Kamen mudrosti, posle nekoliko godina pauze. 

Božićna priča (Čarls Dikens) - ova zbirka obuhvata  kratkih priča u tužno-srećnom duhu Božića. Nazivi priča, pored Božićne pesme (A Christmas Carol) su: The Chimes, The Cricket on the Earth, The Battle of Life, The Haunted Man

Lav, veštica i ormar (K.S. Luis) - prvi (ili drugi) deo Letopisa Narnije, zavisi kako na to gledate. Odabrala sam ga jer je u njemu čarobna zemlja Narnija pod snegom i vladavinom surove zimske kraljice. 

Grrrim (Karen Duve) - volim da čitam bajke zimi, a danas vam predlažem njihovu alternativnu varijantu. Spisateljica je uzela neke od najpoznatijih bajki braće Grim i ispričala ih na svoj način. 

Poslednji ruski car (Robert Aleksander) - lepa i tužna priča o poslednjim danima carske porodice Romanov ispričana iz ugla jednog od zaposlenih koji su boravili u istoj kući sa zatočenicima. 

Dama s kamelijama (Aleksandar Dima Sin)  govori o nesrećnoj mladoj prodavačici ljubavi Margariti i posebnom odnosu koji je imala sa Armanom, koji nam priča ovu priču.

Čajna ruža (Dženifer Doneli) prikazuje nam težak i buran život mlade Irkinje Fione Finegan, mukotrpni rad u fabrici, romantične snove o zajedničkom životu sa piljarem Džoom, ljubav prema čaju i mržnju prema čoveku koji ju je lišio porodice. 

Oliver Tvist - još jedan Dikensov klasik, govori nam o sudbini najpoznatijeg siročeta na svetu. 

Božić Herkula Poaroa (Agata Kristi) - odabrana iz očiglednog razloga. Stari bogataš Simeon Li ubijen je u svojoj kući, u iznutra zaključanoj sobi, a glavni osumnjičeni su članovi porodice i posluga. 

Deda Pras (Teri Pračet) - još jedna avantura smeštena u uvrnuti Disksvet. U ovoj knjizi dadilja-vojvotkinja Suzan ima da obavi težak zadatak, lord Dauni iz Esnafa ubica dobio je ponudu koja se ne odbija, da ukloni Deda Prasa (u originalu se zove Hogfather), Smrt pokušava da podeli poklone deci...zabavno i komično i idealno za čitanje u periodu oko Božića. 


30.11.2016.

InstaNovember


Mic po mic, ode nam i novembar. Obično na kraju meseca ili napravim ''Mesec u slikama'' ili Instapost, tako da ćete danas dobiti ovo drugo :-) Na kolažu iznad možete videti veliki deo mojih slika koje sam kačila tokom novembra, a na onima ispod ću vam pokazati neke od naloga koje sam pratila (neke već duže vreme pratim, a druge sam nedavno otkrila), pa ako se i vama dopadaju, bacite pogled na njihove profile. Najviše sam uživala u profilima koji predstavljaju knjige, tako da će oni biti zvezde današnjeg posta. Sve fotografije su njihovo vlasništvo i pozajmila sam ih isključivo da biste stekli bar neki uvid u vrstu slika koju postavljaju: 


Chasing_false_projections
Domaći ljubitelj knjiga. Ima i svoj blog OVDE, na kome piše recenzije knjiga, uglavnom na engleskom jeziku, kao i Goodreads profil. Nisam uspela da nađem neku ličniju informaciju (ime, godište, grad i slično, ali to, na kraju krajeva, nije toliko važno), slike govore više od reči.



beautiful.bibliophile
 Jedan bookstagrammer (ako neko zna srpsku reč za ovo, neka javi, mrzim da mešam srpski i engleski u istoj rečenici) iz Kanade, potpisana kao Yeldah. Lepe sličice na kojima preovladava ušuškana jesenje-zimska atmosfera. 

booklover_221b
 Još jedna mlada blogerka (KLIK) koja voli fantastiku, mačke i stripove, a živi u SAD. 

katie_scarlett_o_hara
 Ivanu već duže vreme pratim, kao i njen blog, volim njene fotografije - kako knjiga, tako i pejzaža (koji nisu posvetljivani do besvesti već izgledaju prirodno). Volimo mnoge iste knjige, poput Letopisa Narnije ili En iz Ejvonlija. 

oh.juliette
Juliju iz Rusije sam tek skoro otkrila, ima mnooogo divnih slika knjiga, kako napolju, tako i unutra, mačke su bonus za ljubitelje. Uživajte! 

24.11.2016.

Thursday thoughts


Imam nekoliko mrskih obaveza koje stalno odlažem i koje mi vise nad glavom, umesto da ih k'o čovek rešavam jednu po jednu i odahnem konačno. Evo, dohvatila sam se i bloga umesto da prionem na posao. Razmišljam da snimam vlogmas (možda ću tako naterati sebe da budem ažurnija u pretprazničnim danima), sastavljam spisak za Noć knjige koja je nedeljama daleko i maštam o proleću. Sad kad sam sebe ovako javno izgrdila, možda se i pokrenem. Sutra ću. 

U međuvremenu, evo i preliminarnog spiska knjiga koje nameravam sebi da poklonim u decembru: 

Najpre klasici: ''Plodovi gneva'' Džon Stajnbek (sama ova knjiga košta hiljadu dinara) i ''Ubiti pticu rugalicu'' Harper Li, potom ''Udvojeni čovek'' Žozea Saramaga kog sam zaboravila da pokupim na prethodnoj Noći knjige. Da ne zanemarim domaće autore - već duže vreme nameravam da kupim neku zbirku pesama Mike Antića, pa sam odabrala''Tako zamišljam nebo'' - kao i knjigu ''Vračar'' Svetlane Velmar Janković. Do kraja novembra bi trebalo da budu puštene u prodaju i neke nove knjige (zainteresovale su me ''Reči na mom dlanu'' i ''Kuća na ivici noći''), možda da kupim treći deo serijala o Loku Lamori - ''Republika lopova'', a ako mi neka Agata Kristi slučajno sklizne s police u ruke, neću se buniti. 

15.11.2016.

New in


I evo šta sam kupila ovog meseca: 
Kariranu košulju sam uzela neplanski, slučajno sam je spazila kad sam (takođe neplanski) ušla u Bershku i oduševio me je mekani materijal (viskoza), a nisam imala kariranu košulju još otkad sam išla u školu, pa zašto da ne. Tu su i moje novokupljene knjige iz edicije Klasici za decu. Evro book je izdao ove dragulje svetske književnosti i prodaje ih po više nego prihvatljivim cenama. Tek sam pre neki dan primetila da imam duplikat, naime, kupila sam Iščezli svet A. K. Dojla, a već sam ga imala, samo drugačije izdanje (inače sam rasejana, rano mi je da me hvata demencija). Planiram da jedan primerak poklonim nekoj dečjoj biblioteci, zajedno s još nekim dečjim knjigama koje mi ne trebaju. Ako znate gde bih mogla da ih odnesem, javite, ili ću sama potražiti, zašto da stoje kod mene kada ima dece koja bi se obradovala knjigama. 


Ranac je jedna od osnovnih potrepština majki s malom decom jer je dovoljno veliki da primi sve neophodne stvarčice (flašicu s vodom, presvlaku, maramice, užinu itd.), a ostavlja nam slobodne ruke za rvanje s nestašnim podmlatkom. Već sam imala jedan manji ranac, takođe Carpisa, koji eksploatišem i koji se malo fucnuo, pa sam uzela ovaj sa karo šarom; bio je na 50% popusta. 



Ostala sam i bez pudera i korektora, pa sam na brzinu uzela ovaj Bourjois Healthy Mix, rekoše mi da je dobar za suvu kožu; znam da je izbor pudera veoma bitan i da mu se treba više posvetiti, ali nisam imala vremena čak ni na Internetu da iščitam recenzije. 

Kupila sam i neku odeću u C&A, klasične farmerke (koje su pliće nego što bih volela), i majicu dugačkih rukava. Zapravo, ovakvu skoro identičnu sam prošle godine kupila svom suprugu i onda stalno pozajmljivala od njega jer mi se sviđa što je dovoljno dugačka, tako da sam uzela konačno za sebe jednu, samo manju, kad mi se već toliko sviđa. 


Ovo crno je veliki džemper/pončo iz Kotona koji nikako nisam uspela da uslikam jer se tamne boje teško slikaju, a Kuća veselja i Stanarka napuštenog zamka su takođe noviteti u mojoj kućnoj biblioteci, zajedno s desetak knjiga koje sam kupila prošle nedelje i onih osam koje sam donela sa Sajma :-) 

14.11.2016.

November so far


Ne želim da započnem post kuknjavom o hladnom vremenu, to već i sami znate. Nekako imam utisak da je zima rano stigla i da je mart jako daleko. Mnogo manje izlazim iz kuće nego prethodnog meseca i već mi je dosadilo zavlačenje ispod pokrivača i ispijanje hektolitara čaja (lažem, čaj ne može da mi dosadi). Prethodne nedelje sam malo više kupovala jer sam shvatila da mi je većina odeće u poluofucanom stanju, savršenom za po kući, ali ne i za javnost, a imam i malo dete koje mi pred očima svakog dana raste i svakih nekoliko nedelja moram po novu turu odeće za njega. Takođe sam se malo otela kontroli kada je reč o kupovini knjiga (to ste mogli da vidite u mom Book haul videu), a sutra će vas i ovde čekati mali new in post. Otkad sam otkrila čari raščišćavanja i (umerenog) minimalizma, uopšte me ne privlači odiseja po prodavnicama nakrcanim šarenim stvarčicama, što je super jer mi onda ostane više para za knjige. Kad već pominjem knjige, od početka meseca sam pročitala već četiri komada, pa nameravam da napravim pauzu nekoliko dana i, umesto toga, pogledam neki film; već sam dobila neke preporuke, tako da jedva čekam da ugrabim vremena za to. Ako je neko gledao ''Fantastične zveri'', neka javi utiske. 

I tako, svako jutro mi počne jednom šetnjom sa Emom, tokom koje se uglavnom smrznem, a tek da vidite moju odevnu kombinaciju za te prilike: preko kućne odeće (džemper+helanke ili majica+donji deo trenerke) navučem veliki kaput (najtopliji jer sadrži najviše vune) koji sam nosila u poodmakloj trudnoći, preko koga prebacim čupavi šal koji je veći od mene, nataknem svetlucavu bež kapicu na neočešljanu kosu, a dole obujem crne patike ili čizme. U Home centru sam kupila termo šolju u koju sipam topao čaj, da upotpuni moj izgled beskućnika (mogli ste je videti na FB stranici). Uveče se umorna svalim u krevet oko 22h u želji da odgledam neku epizodu Prijatelja ili Best of Chandler Bing na Youtube, ali redovno zaspim. 

Kako vama ide novembar?

12.11.2016.

Mrs. Dalloway


''Gospođa Dalovej'' engleske spisateljice Virdžinije Vulf smatra se jednim od najvećih romana toka svesti, a na mojoj listi knjiga za čitanje nalazio se već godinama, sve do ovogodišnjeg Sajma knjiga, kada sam postala vlasnica jednog primerka. 

Roman se ne odlikuje posebno razvijenom fabulom - akcenat je na unutrašnjem monologu naših junaka, mahom pripadnika londonskog otmenog društva, koji se sreću uoči prijema priređenog u kući Klarise Dalovej, naše junakinje iz naslova. Klarisa je dobrodržeća i dobrostojeća sredovečna dama suočena sa duhovima svoje prošlosti. Zadivljujuća je veština kojom spisateljica premešta fokus s jednog lika na drugi i kako nam, u malo reči, dočarava njegovu ličnost i razmišljanje. Univerzalnost pojave da ljudi jedno misle, a drugo govore, i da više vremena provode u prošlosti nego u sadašnjosti čini ovo delo svevremenskim. Ne mislim da će se svakom dopasti, zapravo, i sama ga smatram genijalnim i dosadnim u isti mah; ne vezujemo se mnogo za likove i ne dotiču nas toliko njihove sudbine jer smo, kao i oni, okrenuti sebi, svojim htenjima i problemima. Gospođa Vulf je majstor u baratanju engleskim jezikom i zasluženo zauzima istaknuto mesto u književnom stvaralaštvu svoje zemlje. 

Kod nas je knjigu izdao Feniks Libris (izdavač iz Zemuna, malo lokal-patriotizma nije na odmet :-)), u tvrdom povezu, sa simpatičnim koricama i na 185 strana), sa jednom velikom greškom u Belešci o piscu i delu, u kojoj stoji da je Virdžinija Vulf živela u periodu od 1822. do 1941, kada je počinila samoubistvo (u 120. godini, dakle, bilo joj je svega dosta). 

30.10.2016.

Alex's Kitchen #9


Juče sam celo popodne provela na Sajmu knjiga, a znate da se pre takvog pohoda treba dobro najesti jer treba energije za višesatno pešačenje i cunjanje od štanda do štanda. Stoga smo pravili picu (posnu verziju - ne postimo, ali eto, kao, da bude malo zdravije, pa zato). Testo je napravljeno od mešavine integralnog i belog brašna, u odnosu 2:1 otprilike, u korist integralnog. Najpre se stavi svež kvasac u malo mlake vode (može se dodati mrvica šećera, da se lakše ''aktivira'') i, nakon desetak minuta, sipa se brašno i dodaje voda po potrebi, kao i malo soli. To se sve lepo umeša i razvuče oklagijom na brašnjavoj podlozi (da se testo ne bi lepilo) i onda prebaci u odgovarajuću tepsiju. 



Preko testa sam posula šampinjone (najpre sam ih dinstala u šerpi jer budu previše živi ako ih tako sirove strpam u rernu tj. treba im više vremena da se ispeku nego ostalim sastojcima), paradajz isečen na kolutove, nekoliko kolutova crnog luka, malo ljutih papričica (feferona) i ubacila u rernu zagrejanu na 200C. Pred kraj pečenja sam dodala listiće rukole i to je to. Svaka pica ispadne drugačije jer menjam kombinacije sastojaka (nekad npr. iseckam kisele krastavce, origano, peršun, bosiljak, papriku, zavisi šta već imam u kući), ali suština je ista. Pojela sam nešto manje od trećine ovog što vidite na slici i bila sita celo popodne; mrzim da gubim vreme na jelo kad treba da špartam Sajmom i pokušavam da izbegnem stampedo pomahnitalih kupaca). 


A kad već pričam o Sajmu, ubrzo ću postaviti video o tome na svoj YT kanal, pa ga možete pogledati. A možda sutra napišem utiske i ovde na blogu, ako budem imala vremena. Vidimo se! 

27.10.2016.

Thursday thoughts: Šta čekaš?!


Nemam običaj da pišem o negativnim stvarima, o stvarima koje me nerviraju, o nepravdi, o nesrećama, zapravo, ni ovo o čemu ću pisati danas nije bogznakako veliki problem, ali mi je dosadilo da ćutim o tome. Kao što znate, prošle godine sam postala majka i, iako se polako uhodavam u tu ulogu, još uvek imam mnogo da učim. Nekako uspevam da izađem na kraj sa svakodnevnim obavezama, to jest, dvadesetoročasovnim dežurstvom nad svojim detetom, pri čemu se trudim da, pored toga, pročitam i poneku knjigu, povremeno prošetam s drugaricom (2-3 puta mesečno), izvedem psa u šetnju, obavim poneku kupovinu i tako dalje. I jedva uspevam u tome. I onda se nađe neko da me pita kad ću da rodim drugo dete. I takvih pitanja je sve više. I sve više mi smeta to guranje nosa u tuđa posla. Čim se udaš, gnjave te pitanjima kad će beba (ukoliko nisi jedna od onih koje se udaju trudne, tada se spremi na drugu vrstu komentara), kao da je jedina svrha tvog života da imaš decu. Meni je, kad me neko pita kad ću imati dete kao da mi zaviruje u matericu. Šta te briga kad ću; imaću kad ja budem htela i kad mi majka priroda to dozvoli. Možda pokušavamo, ali ne ide; možda se retko viđamo, pa ne možemo da napravimo bebu sve i da hoćemo; možda nam je brak u krizi; možda nećemo odmah da imamo decu, a možda nećemo da ih imamo uopšte. I to je sve u redu. 

Ja nikada nikog nisam pitala kada će se udati, kada će imati dete; to mi spada u ona neumesna pitanja, isto kao i ''kolika ti je plata'' (zapravo, toliko sam diskretna da ni rođenog oca nisam pitala kolika mu je plata, već sam slučajno pročitala u novinama). Istina je da imamo ograničen ''rok trajanja'', pogotovo mi žene i da, ko želi da ima biološke potomke, treba na vreme da razmišlja o tome, ali nije dužan da polaže računa nikome. I tako, ljudi su me najpre gnjavili pitanjima kada ćemo suprug i ja imati decu, a mi ih baš namerno nismo hteli odmah jer smo se retko viđali i hteli smo da budemo sami neko vreme kada konačno počnemo da živimo zajedno. Jednom sam ušla na muževljev FB profil (znam da ovo zvuči užasno, ali nije bilo tako, ništa nisam špijunirala već mi je sam rekao da uđem) i videla da ga je jedan drug smarao pitanjima kada će imati decu. I moj muž mu napiše ''Planiramo, ali hoćemo neko vreme da budemo sami'', a taj se lik drznuo da napiše ''Pa dosta ste bili sami.'' Kao što vidite, treba neko sa strane da proceni kad je dosta, pošto mi to sami očigledno ne umemo. 

Nakon otprilike  3 godine braka ostala sam u drugom stanju i izgubila tu bebu. Nismo to oglašavali na sva zvona, tako da većina ljudi nije ni znala za to. I dalje sam morala da se suočavam s pitanjima kada ću imati bebu i šta čekam. Dešavalo mi se da pobegnem u kupatilo da se ne bih rasplakala pred ljudima umesto da odbrusim toj spodobi koja postavlja nekulturna pitanja. Jednom sam na ulici srela svog razrednog iz srednje škole koji je, pošto je znao da sam udata, pitao šta čekam i zašto još nemam dece. Iz poštovanja prema svom ocu, koji je bio tada sa mnom, nisam uletela u verbalni obračun sa svojim bivšim profesorom kome, očigledno, nisu vredele silne škole koje je završio kad je u duši ostao primitivan. To obično i jesu ljudi potpuno nebitni u našem životu, poput mog razrednog - nikada me roditelji nisu pitali kada ću imati dete, niti najbolja drugarica, već se uvek nađu drugi da pametuju - komšije, zubar, krojačica, tamo neka tetka...

Da rezimiram (napokon), rešila sam da ne budem više ljubazna s neljubaznim ljudima jer oni to nisu zaslužili i, što je još bitnije, iz moje ljubaznosti ništa nisu naučili i nisu postali ništa manje nasrtljivi. 

23.10.2016.

The Company


Kompanija: portret jednog ubice - Arabela Edž

O zapletu i likovima: Jeronimus Kornelis je apotekar iz Amsterdama, oličenje zla, čovek (ili bolje rečeno nečovek) koji zadovoljstvo nalazi u pohlepi, pobuni, mučenju i ubijanju. Jedrenjak ''Batavija'' holandske Istočnoindijske kompanije nasukao se na obalama Australije i tu počinje Kornelisova smrtonosna igra moći. Neštedimice se koristi urođenom harizmom ne bi li potčinio preživele brodolomnike svojoj volji, upravljajući njihovim postupcima poput surovog lutkara. Njegov teror traje čestrdeset dana. 

Pored Jeronimusa, od likova imamo Lukreciju Jans, mladu nevestu višeg trgovačkog oficira koja je glavnom junaku zapala za oko, zatim Mari - Jeronimusovu dadilju iz detinjstva, vođu vojnika Hajesa, kao i ostatak posade ''Batavije''.
Roman je pisan u prvom licu, u formi dnevnika, a vreme dešavanja je 17. vek. 

Utisak: Roman odiše mračnom atmosferom i na svoj način je zanimljiv, mada je prvi deo, koji opisuje putovanje brodom s naizmeničnim epizodama iz Jeronimusovog detinjstva i odrastanja zanimljiviji. Drugi deo, u kome je prikazan boravak na ostrvu, podseća na Gospodara muva i manje je ubudljiv od prvog. Knjiga ima 313 strana i nisam poželela da je duža. 


Citati:


Kad je otac umro - u celoj oblasti postao sam poznat kao jedini član njegovog domaćinstva koji je preživeo kugu - brigu o meni preuzele su tetke koje su još uvek strahovale za duševno stanje moje majke. Prihvatajući moje izbavljenje kao božje delo, tetke su u meni videle čudo, divotu, idola i udovoljavale su svakom mom hiru. Postao sam tiranin u njihovom okruženju, a one, duboko ubeđene da bejah anđeo, Isus sa zlatnim uvojcima, nisu se usuđivale da mi protivreče. 
***
Samo ja, Jeronimus, imam plan. Samo ja razmišljam unapred i gledam u budućnost. 

***
Greh je samo ono što čovek zamišlja da krije u sebi.

***
Ako ne radim onda moram da razmišljam, a kad počnem da razmišljam rastužim se. (Lukrecija)

***
Ponekad čovek mora da bude okrutan da bi se videlo koliko je ljubazan.



Naslov originala: The company / Arabella Edge
Izdavač: Laguna

20.10.2016.

Thursday thoughts: Unpacking


Prošlog četvrtka sam vam pisala usred pakovanja i odjavljivanja iz Crne Gore, a sad sam već pri kraju raspakivanja, uslovno rečeno. To kažem jer imam milion knjiga koje pokušavam da razvrstam i razmestim, što bi potrajalo nedeljama, tako da sam odustala od bilo kakvih pokušaja klasifikacije i samo gledam na koju policu, kutiju i ćošak da naguram što više svojih vernih drugara. Jedna puna kutija (teškom mukom) probranih knjiga ostala je u Crnoj Gori, pa ću je pokupiti sledeće godine. Odvojila sam i jednu pozamašnu gomilu knjiga koje više ne želim, pa ću ih pokloniti ili odneti na razmenu knjiga kada bude organizovana. Nadam se da ću ubuduće uspevati da obuzdam svoje impulsivne kupovine i već sam napravila nekoliko koraka u tom pravcu. Što se tiče ostalih stvari, nije bilo problema, najviše zahvaljujući tome što sam letos imala napad raščišćavanja, declutter fazu tokom koje sam se otarasila oko trećine svoje odeće i drugih sitnica, tako da sam imala mnooogo manje posla (pri tom nisam imala pojma da ću se tako brzo seliti). 

Još jedna, manje bitna promena, tiče se moje kose. Znate da sam pre nekoliko meseci izvlačila pramenove; rešila sam da prestanem s tim jer kosi treba odmor od tog izbeljivanja, tako da sam rešila samo da farbam izrastak u neku nijansu koja bi bila između moje prirodne boje i tih pramenova, da ne bi bio uočljiv prelaz. I tako sam kupila ''zlatnosmeđu'' nijansu, kako je stajalo na kutiji i završila s izrastom tamnijim od moje rođene kose. Zbog toga ću narednih nedelja šetati slučajan ombre (i dalje se štrecnem kad prođem pored ogledala). Postavila sam vam ovde sliku, mada se na njoj ne vidi koliko je ta gornja boja zapravo tamna. Pored te slike imate i još malo neraspremljenog krša koji mi stoji u spavaćoj sobi. 

Zapravo, planirala sam ovog četvrtka (dan koji sam uvela za izvode iz dnevnika i slučajna ispovedanja) jednu drugu temu koja me već neko vreme žulja, ali ću je ostaviti za sledeću sedmicu. Dotad ću, nadam se, stići da napišem poneku recenziju, a možda uspem i da skoknem do Sajma knjiga, čemu se uopšte nisam nadala. Puno pozdrava iz knjigama okupiranog stana! 


13.10.2016.

Wind of change


Oni koji redovno čitaju blog znaju da sam poslednjih godina živela na relaciji Beograd-Tivat, s tim što sam u celini više vremena provodila u ovom potonjem zbog suprugovog posla. Kako sada ima novi posao i nije više vezan za Tivat, došlo je vreme da se vratimo u Beograd i kažemo zbogom životu na moru. Ovi dani su mi prošli u pakovanju, razvrstavanju, raščišćavanju. Ne mogu reći da treba spakovati ceo život, ali spakovati i pola života je vrlo zahtevan zadatak, kako fizički, tako i emocionalni. Da budem iskrena, od početka sam znala da neću živeti ovde drugačije nego li privremeno i nisam se nikada u potpunosti saživela sa primorskim gradićem u kom sam se obrela. Bio je veliki šok za mene odvojiti se od roditelja, prijatelja i velikog grada u kome sam odrasla i doći u malo mesto gde nikoga nisam poznavala. Svakih mesec-dva bi me uhvatila čežnja za Beogradom i patila sam što ne mogu da vidim svoju majku ili oca kada to poželim, da prošetam Zemunskim kejom s najboljom drugaricom, da odem u pozorište ili bioskop ako mi se prohte (jer ovde toga nema, izuzev preko leta). Iako sam relativno često dolazila u Beograd, ponekad i na više meseci, to nije isto kao kada tamo živite. Vremenom sam upoznala nove ljude, mnoštvo kolega na poslu, druge šetače pasa, žene sa aerobika... Navikla sam se na život na moru, na lepo vreme, na to da bez auta ne možeš nigde da mrdneš, na to da mi se pokvare kanali na TV kad padne malo jača kiša, da u samo jednoj pekari prave pitu sa pečurkama (a i tad treba unapred da se naruči), da u jesen i zimu ne gledam ogoljeno drveće nego palme i četinare. Čovek je blagosloven sposobnošću da, kako vreme odmiče, pamti samo one lepe trenutke, a loši izblede u sećanju. Ranije sam jedva čekala da se odselim, a sada znam da ću se sa nostalgijom prisećati primorskih dana. 

Nisam vam se često ispovedala na blogu, trudila sam se da uvek prikažem lepe stvari koje mi se dešavaju, a ovo je, nadam se, jedna od njih. Drago mi je što ću sada opet biti blizu roditelja (nisam toliko razmažena da moramo da živimo u istom naselju, ali bi bilo lepo da smo u istom gradu ili bar istoj državi), blizu sestre i sestričine, blizu svojih prijatelja. S druge strane, ubuduće ću, zbog prirode njegovog posla, mnogo manje vremena provoditi sa svojim suprugom i teško mi je zbog toga. Nisam nikad bila tip koji mora non-stop da bude sa svojim partnerom i uvek sam imala čime da se zaokupim i da živim svoj život i kada nisam s njim, što situaciju čini donekle podnošljivijom. A i to je privremeno. Navikne se čovek na sve, kao i pas - mislim da će Ema najviše patiti jer ovde u Tivtu postoji veliki gradski park u centru, prava oaza gde je mogla slobodno da trčkara i juri se s drugim kucama, dok su u zemunskom parku ljudi manje prijateljski nastrojeni prema psima (iz dosadašnjeg iskustva kažem) i mora stalno da bude na povocu. 

Pošto je blog moj dnevnik, imala sam potrebu da i ovde podelim pomešana osećanja s kojima sam se borila prethodnih dana jer je svaka selidba pomalo stres za nas i predstavlja kraj jedne ere, ali i jedan novi početak. 

09.10.2016.

The Sunday Philosophy Club

Kišna jesen je idealna prilika da se otisnete u svet romana smeštenih u Britaniju, u današnjem slučaju u uređeni Edinburg, kulturno središte Škotske, a i šire. Aleksandar Mekol Smit zamislio je, a potom i realizovao serijal o Izabel Dalhusi, filozofkinji i urednici Revije za primenjenu etiku, koja se u svakom romanu bavi određenim moralnim pitanjima i normama. Do sada je objavljeno 12 knjiga čija je glavna junakinja Izabel, a ovo je prva u nizu. 

O zapletu i likovima: Izabel provodi mirno veče na koncertu klasične muzike dok u jednom trenutku ne ugleda mladog čoveka kako pada sa galerije na tlo i umire. Smrt je proglašena nesrećnim slučajem, međutim, Izabel oseća da se tu krije nešto više i, budući da ima viška slobodnog vremena, odlučuje da istraži da li je mladić imao neprijatelja koji je poželeo da ga ukloni, da nije u pitanju samoubistvo ili je, pak, u pitanju zaista nesrećan slučaj. Od stalnih likova tu su i Izabelina sestričina Ket, zbunjena devojka koja vodi prodavnicu delikatesa, njen stidljivi pomoćnik Edi, kao i njen bivši (ostavljeni) dečko Džejmi, jedan pitom i zgodan mladić koga Izabel želi ponovo da spoji sa svojom sestričinom. Tu je i otresita kućepaziteljka Grejs, koja ume da udeli iznenađujuće razumne i korisne savete, i slepi četvoronožni putnik koji posećuje Izabelino dvorište u potrazi sa skloništem i ostacima hrane, kog je Izabel prozvala Brat Lisac. 

Zaključak: Na prvi pogled ne deluje dinamično, ali se svaki od ovih romana vrlo brzo pročita. A.M. Smit je imao meru i tačno procenio koliko je dovoljno da zadrži pažnju čitaoca, vešto odmerivši idealnu količinu zagonetki i filozofije, i sve lepo upakovao u šarmantno edinburško okruženje. 

06.10.2016.

South of the border


''Južno od granice, zapadno od sunca'' moj je prvi i (za sada) jedini susret s Murakamijem. Nisam bila načisto sa sobom da li mi se knjiga dopada ili ne, pa sam rešila da pošto-poto pročitam još koje njegovo ostvarenje i tada oformim konkretniji utisak, i tako prođoše godine jer sam čekala da mi ta druga knjiga sama padne u ruke umesto da je potražim u knjižari/biblioteci. To mi se dešava i sa mnogim drugim knjigama jer so many books, so little time.

Ali, da se vratimo mi ovoj knjizi, čija je radnja smeštena u Japan krajem 20. veka. Glavni junak je Hađime (što znači ''Početak''), koji živi naizgled običnim životom, izuzev činjenice da nema braće ni sestara, što je u vreme njegove mladosti bila izuzetno retka pojava i to ga, zapravo, spaja s povučenom Šimamoto, koja hramlje, pa su se kao dva autsajdera lepo našli. Završivši osnovnu školu, putevi im se razdvajaju i njihovo prijateljstvo se prekida. Pored Hađimea i Šimamoto, kroz roman se provlače još i njegova bivša devojka iz dvadesetih, Izumi, koju je prevario i povredio, kao i njegova supruga Jukiko. 

Šimamoto i Hađime se ponovo sreću u trideset sedmoj godini, kada ona dolazi u njegov bar, Robin's nest, za koji je saznala iz novina, i otad se povremeno viđaju (to jest, kada ona tako odluči). Na kraju, nakon burno provedene noći o kojoj su oboje maštali čitavog života, Šimamoto nestaje, a Hađime se vraća supruzi i kćerkama, rešen da nastavi s dotadašnjim životom.

O naslovu romana: ''Južno od granice'' je pesma Neta King Kola, ploče koju su H. i Š. često slušali u đačkim danima. ''Zapadno od sunca'' – misterija siberijana – priča o sibirskim seljacima koju Šimamoto priča Hađimeu.


Zaključak: Knjiga je interesantna, ali deluje nedovršeno jer ne saznajemo odgovore na pitanja koja se tiču Šimamoto: šta se desilo s njom na kraju, ko je čovek koji je Hađimeu dao koverat sa sto hiljada jena dok ju je pratio na ulici, od čega je živela ako ceo život nije ništa radila, od čega je bolovala ako su joj trebali lekovi... Bar meni te stvari nisu jasne jer se objašnjenje nigde ne pominje, jedino ako je toliko uvijeno da ja ne primetim (inače ne volim zakukuljene nagoveštaje). Jednostavnim jezikom napisana i prijemčiva čitaocu, ukoliko nije željan uzbuđenja i dinamike. 

Citati: 
***
''Voliš li obe kćeri jednako?''
''Naravno.''

''To je zato što su još male.'', rekao je tast. ''Kako deca odrastaju, tako počinješ više da voliš jedno. Voliš i drugo, ali jedno voliš više. Shvatićeš jednog dana.''


***
''Odavno nisam čuo tu reč – jedinac. Setio sam se koliko me je vređala u vreme kad sam išao  osnovnu školu.''


***
''Plašim se'', rekla je, ''U poslednje vreme se često osećam kao puž bez kućice.'' (Izumi)


***
''Znaš li neku reku? Neku lepu reku poput planinske, koja nije prevelika i uliva se maltene pravo u more.'' (Šimamoto)

Naslov originala: 国境の南、太陽の西 
Izdavač; Geopoetika

04.10.2016.

Instapost


Danas sam htela da vam pišem o jednoj knjizi, međutim, ne mogu da je pronađem (treba mi radi slikanja), pa ću je ostaviti za neki drugi dan, kad se bude udostojila da se pojavi. Umesto toga sam vam spremila kolaž od mojih septembarskih i oktobarskih fotografija s Instagrama, na kojima mahom dominiraju knjige, ali omakne se i još ponešto. Znam da je poželjno, pored same knjige, natrpati još kojekakvih predmeta pored nje i da su takve slike većini vizuelno najdopadljivije, ali ja sam vam lenja za te stvari, a ponekad ih smatram i besmislenim. Npr. neki ljudi stave na krevet knjigu (ok), jastučiće (ok), sveću (e ovo je već diskutabilno, da ne pominjem da je opasno), vazu sa cvećem (??), ptičje pero (fuuuj), kljove mastodonta...
I, kao i svake godine, čim uđemo u oktobar, kreće odbrojavanje i tematski radovi na temu Noći veštica, što mi je dosadno da gledam. Hajde dan-dva, ali nedeljama ranije smarati s tim praznikom nema nikakvog smisla. Isto mislim i kad krenu sa iščekivanjem Božića već početkom novembra. Pa onda iščekivanje proleća, pa leta, pa jeseni i tako ukrug. Kao da stalno nešto iščekujemo, umesto da uživamo u sadašnjem trenutku. Jer, sadašnji trenutak je jedinstven i treba da prigrliti, udahnuti punim plućima i uživati u njemu dok traje. Možda ću da batalim Instagram ovog meseca, jednostavnije mi je nego da otpratim sve strance koje pratim, pa da ih nakon Noći veštica ponovo zapratim. Šta vi mislite?

01.10.2016.

The English Assasin



S vremena na vreme (ne baš često) volim da pročitam i knjigu koja se vrlo lako može zamisliti kao film i koja svojim stilom i sadržajem više priliči pomenutoj sedmoj umetnosti nego književnosti. Takav je Engleski asasin, akcioni triler Danijela Silve. 

Naslov originala: The English Assasin / Daniel Silva 

O likovima i zapletu: Švajcarski bankar Augustus Rolf ubijen je u svojoj vili u Cirihu, a njegova neprocenjiva zbirka umetničkih slika je nestala. Gabrijel Alon, izraelski agent i restaurator umetničkih slika (? 2u1) istražuje njegovu smrt. Sam Gabrijel se kao nosilac radnje romana pojavljuje i u jednoj knjizi izdatoj pre Engleskog asasina, The Kill Artist,  i zamišljen je kao bivši izraelski špijun koji želi da se oslobodi okova prethodnog života, ali biva primoran da se opet suoči sa svetom špijunaže. I dalje doživljava flešbekove kobne noći u Beču, kada je pod auto njegove žene Lee podmetnuta bomba. Sin je stradao, a supruga završila u ustanovi za mentalno obolele, što Alon sebi ne može da oprosti. 

Iako se priča odvija širom Evrope (Pariz, Italija, Portugal, Korzika), početak i kraj su smešteni u Švajcarsku, što je na neki način zaokružuje. Zanimljiva pripovest o poreklu bogatstva Švajcarske, zemlje-trezora. ''Prikrivanje prošlosti je tradicija u Švajcarskoj''. Provlači se i motiv sukoba Jevreja i Palestinaca. 

Spojler: Engleski asasin nije među glavnim likovima romana; čak se ispostavlja da i nije izvršio sva ubistva u romanu kao što čitalac isprva pomisli.

Zaključak: Prava ''filmska'' knjiga, sa mnoštvom naivnih preokreta. Mene je podsetila na umivenu verziju Sidnija Šeldona. Provela sam prijatno kišno popodne uz nju i popila dve čaše vina koje su, možda, doprinele povoljnom opštem utisku. 

29.09.2016.

Thursday thoughts


I evo nas pri kraju septembra, kada bi trebalo da se svode neki računi, rezimira protekli period, a ja nemam ništa. Mislim, što se tiče bloga. Tako to biva kad se zaletite pa hoćete i da uživate u knjigama, i snimate utiske o istima za Youtube, i onda svoj dragi blogić zapostavite. A to je stvarno šteta jer, kada bih morala da se odreknem jednog od ta dva, bez razmišljanja bih otpisala Youtube kanal. Ipak, gledam da i tamo budem redovna jer sam primetila da ljudi to najviše cene, a ja sam imala zaista mnogo brljotina kada je o tome reč jer se dešavalo da objavim dva videa u jednom danu, pa onda deset dana ništa, pa objavljujem dvaput nedeljno, a onda napravim rupu od skoro mesec dana, i tako. S druge strane, hobi bi trebalo da bude nešto u čemu uživamo i da mu se posvećujemo kada smo u mogućnosti, bez pritiska i jurenja statistika. Opet, nije to isto kao kad vam je hobi, recimo, vožnja bicikla, pa ako ne vozite mesec-dva, da se bicikl zapita gde ste i zašto vas nema; svaki društveni medij ima svoje čitaoce kojima dugujete izvesnu dozu uvažavanja i povremenih obaveštenja. 

Ali neću opet o tome, zvučaće kao da se pravdam. Poslednjih meseci Internetom kruži ''motivaciona'' fraza da svako od nas u danu ima isto toliko časova kao Bijonse. To bi trebalo da nas inspiriše jer, kako, zaboga, Bijonse uspeva da bude supruga, majka, poslovna žena, pevačica, glumica, modna kreatorka (ok, taj posao je propao, ali nema veze). I kako onda da se običan čovek ne oseti kao promašaj jer on ne uspeva ni pola od toga? E, pa, ja to odbijam. Nisam promašaj jer u toku 24 časa ne uspevam da ostvarim sve što sam isplanirala za taj dan. Ja sam ljudsko biće, a ne robot. Uvek iskrsava nešto neplanirano - razboli vam se pas, banka nešto zabrlja pa morate to da raščišćavate, nenajavljeni gosti, crkne bojler, razbijete ogledalo na najgluplji mogući način (to mi se desilo pre 3 dana) i tako dalje. A kad nemate dadilju, spremačicu i četu osoblja kao Bijonse, sami se snalazite i žonglirate svakodnevnim obavezama i obavezicama. I to je u redu. Svako se odrekne nečeg da bi imao više na drugoj strani. Ja sam se odrekla televizije i višečasovnog surfovanja Internetom da bih više čitala i provodila kvalitetnije vreme s porodicom. 

U stvari, ja sam danas došla da vam kažem da ću se potruditi da češće pišem i da vraćam rubriku On my bookshelf, koju sam zapostavila otkad sam počela sa snimanjem videa. Želim da pišem o pročitanim knjigama, a ne samo da pričam. Baš mi to nekako nedostaje i hoću da se vratim tome. Možda će se rubrika drugačije zvati, videću, ali će biti tu. A ostaće i ova rubrika Thursday thoughts koja će biti malo ličnija i koju ću objavljivati kad budem osećala potrebu da se ispričam ovako sama sa sobom. Pa ko voli, dobrodošao je da čita i, po želji, podeli svoja razmišljanja sa mnom i drugim čitaocima. 

Čitamo se 💋 

Aleksandra

12.09.2016.

Weekend getaway: Etno selo


Evo me u Etno selu, posle nekoliko godina pauze. Udaljeno oko sat i po voženje od Beograda, nije se mnogo izmenilo, sem što je onaj viseći mostić mnogo stabilniji, pa je manje zabavno koračati po njemu :-) Lep način da se provede popodne sa porodicom i prijateljima, uz gurmanski ručak, vožnju vozićem i uživanjem u prirodi. Tu je i velika igraonica za one koji imaju decu (kakva šteta što mi odrasli ne možemo da skačemo po trambolini), kao i travnati teren sa stazom za trčanje. Baterija na aparatu mi se ispraznila usred fotografisanja, tako da sam ostala na samo jednoj svojoj slici (ovoj koju vidite gore). Nismo imali mnogo vremena, pa smo vožnju čamcem po jezeru ostavili za drugi put. 

Nisam zaboravila da danas treba da izvučem dobitnike knjiga, a to su surrender i Dragana Jovanovic. Čestitam, stiže vam e-mail u sanduče. 


01.09.2016.

August in pics


Bye bye summer! Nećeš mi nedostajati (haha, tako ću da progutam ove reči već u novembru). Ovo što vidite na gornjoj slici je moja nekonvencionalna rođendanska torta (ideju sam maznula od OVE devojke tj. videla na njenom Instagramu). Moj fitnes izazov je slavno propao (otišla sam dvaput na plivanje, a od toga sam samo jednom pravo plivala, a drugi put se samo brčkala sa kučetom). Vežbanje u kućnim uslovima takođe nije uspelo jer mi je bilo vruće, a i pomenuto kuče je stalno uletalo i gnezdilo se na mojoj prostirci, a kad bih je izbacila, kukala bi ispred vrata). Lepo sam ja rekla da samo u fitnes centru mogu nešto konkretno da uradim, pa ću se ubuduće držati tog sistema. Ali prvo još malo da uživam. 


Čitala sam knjige, kupovala knjige i odvojila knjige koje mi više ne trebaju (ko će dočekati tu razmenu?). Prostora za knjige više nema, tako da ću morati da stopiram sve kupovine dok se ne otarasim nekih četrdesetak komada koje sam pripremila za rashod. 


Bili smo na krštenju moje sestričine i uživali u torti (dobro, u dvema tortama). U septembru nastavljamo porodična druženja&proslave, tako da ću imati manje vremena za blog. Potrudiću se bar da snimim videe koje sam dužna (Pročitano u avgustu, Preporuke za čitanje i neki book tag).
Čitamo se kasnije 💖