30.10.2016.

Alex's Kitchen #9


Juče sam celo popodne provela na Sajmu knjiga, a znate da se pre takvog pohoda treba dobro najesti jer treba energije za višesatno pešačenje i cunjanje od štanda do štanda. Stoga smo pravili picu (posnu verziju - ne postimo, ali eto, kao, da bude malo zdravije, pa zato). Testo je napravljeno od mešavine integralnog i belog brašna, u odnosu 2:1 otprilike, u korist integralnog. Najpre se stavi svež kvasac u malo mlake vode (može se dodati mrvica šećera, da se lakše ''aktivira'') i, nakon desetak minuta, sipa se brašno i dodaje voda po potrebi, kao i malo soli. To se sve lepo umeša i razvuče oklagijom na brašnjavoj podlozi (da se testo ne bi lepilo) i onda prebaci u odgovarajuću tepsiju. 



Preko testa sam posula šampinjone (najpre sam ih dinstala u šerpi jer budu previše živi ako ih tako sirove strpam u rernu tj. treba im više vremena da se ispeku nego ostalim sastojcima), paradajz isečen na kolutove, nekoliko kolutova crnog luka, malo ljutih papričica (feferona) i ubacila u rernu zagrejanu na 200C. Pred kraj pečenja sam dodala listiće rukole i to je to. Svaka pica ispadne drugačije jer menjam kombinacije sastojaka (nekad npr. iseckam kisele krastavce, origano, peršun, bosiljak, papriku, zavisi šta već imam u kući), ali suština je ista. Pojela sam nešto manje od trećine ovog što vidite na slici i bila sita celo popodne; mrzim da gubim vreme na jelo kad treba da špartam Sajmom i pokušavam da izbegnem stampedo pomahnitalih kupaca). 


A kad već pričam o Sajmu, ubrzo ću postaviti video o tome na svoj YT kanal, pa ga možete pogledati. A možda sutra napišem utiske i ovde na blogu, ako budem imala vremena. Vidimo se! 

27.10.2016.

Thursday thoughts: Šta čekaš?!


Nemam običaj da pišem o negativnim stvarima, o stvarima koje me nerviraju, o nepravdi, o nesrećama, zapravo, ni ovo o čemu ću pisati danas nije bogznakako veliki problem, ali mi je dosadilo da ćutim o tome. Kao što znate, prošle godine sam postala majka i, iako se polako uhodavam u tu ulogu, još uvek imam mnogo da učim. Nekako uspevam da izađem na kraj sa svakodnevnim obavezama, to jest, dvadesetoročasovnim dežurstvom nad svojim detetom, pri čemu se trudim da, pored toga, pročitam i poneku knjigu, povremeno prošetam s drugaricom (2-3 puta mesečno), izvedem psa u šetnju, obavim poneku kupovinu i tako dalje. I jedva uspevam u tome. I onda se nađe neko da me pita kad ću da rodim drugo dete. I takvih pitanja je sve više. I sve više mi smeta to guranje nosa u tuđa posla. Čim se udaš, gnjave te pitanjima kad će beba (ukoliko nisi jedna od onih koje se udaju trudne, tada se spremi na drugu vrstu komentara), kao da je jedina svrha tvog života da imaš decu. Meni je, kad me neko pita kad ću imati dete kao da mi zaviruje u matericu. Šta te briga kad ću; imaću kad ja budem htela i kad mi majka priroda to dozvoli. Možda pokušavamo, ali ne ide; možda se retko viđamo, pa ne možemo da napravimo bebu sve i da hoćemo; možda nam je brak u krizi; možda nećemo odmah da imamo decu, a možda nećemo da ih imamo uopšte. I to je sve u redu. 

Ja nikada nikog nisam pitala kada će se udati, kada će imati dete; to mi spada u ona neumesna pitanja, isto kao i ''kolika ti je plata'' (zapravo, toliko sam diskretna da ni rođenog oca nisam pitala kolika mu je plata, već sam slučajno pročitala u novinama). Istina je da imamo ograničen ''rok trajanja'', pogotovo mi žene i da, ko želi da ima biološke potomke, treba na vreme da razmišlja o tome, ali nije dužan da polaže računa nikome. I tako, ljudi su me najpre gnjavili pitanjima kada ćemo suprug i ja imati decu, a mi ih baš namerno nismo hteli odmah jer smo se retko viđali i hteli smo da budemo sami neko vreme kada konačno počnemo da živimo zajedno. Jednom sam ušla na muževljev FB profil (znam da ovo zvuči užasno, ali nije bilo tako, ništa nisam špijunirala već mi je sam rekao da uđem) i videla da ga je jedan drug smarao pitanjima kada će imati decu. I moj muž mu napiše ''Planiramo, ali hoćemo neko vreme da budemo sami'', a taj se lik drznuo da napiše ''Pa dosta ste bili sami.'' Kao što vidite, treba neko sa strane da proceni kad je dosta, pošto mi to sami očigledno ne umemo. 

Nakon otprilike  3 godine braka ostala sam u drugom stanju i izgubila tu bebu. Nismo to oglašavali na sva zvona, tako da većina ljudi nije ni znala za to. I dalje sam morala da se suočavam s pitanjima kada ću imati bebu i šta čekam. Dešavalo mi se da pobegnem u kupatilo da se ne bih rasplakala pred ljudima umesto da odbrusim toj spodobi koja postavlja nekulturna pitanja. Jednom sam na ulici srela svog razrednog iz srednje škole koji je, pošto je znao da sam udata, pitao šta čekam i zašto još nemam dece. Iz poštovanja prema svom ocu, koji je bio tada sa mnom, nisam uletela u verbalni obračun sa svojim bivšim profesorom kome, očigledno, nisu vredele silne škole koje je završio kad je u duši ostao primitivan. To obično i jesu ljudi potpuno nebitni u našem životu, poput mog razrednog - nikada me roditelji nisu pitali kada ću imati dete, niti najbolja drugarica, već se uvek nađu drugi da pametuju - komšije, zubar, krojačica, tamo neka tetka...

Da rezimiram (napokon), rešila sam da ne budem više ljubazna s neljubaznim ljudima jer oni to nisu zaslužili i, što je još bitnije, iz moje ljubaznosti ništa nisu naučili i nisu postali ništa manje nasrtljivi. 

23.10.2016.

The Company


Kompanija: portret jednog ubice - Arabela Edž

O zapletu i likovima: Jeronimus Kornelis je apotekar iz Amsterdama, oličenje zla, čovek (ili bolje rečeno nečovek) koji zadovoljstvo nalazi u pohlepi, pobuni, mučenju i ubijanju. Jedrenjak ''Batavija'' holandske Istočnoindijske kompanije nasukao se na obalama Australije i tu počinje Kornelisova smrtonosna igra moći. Neštedimice se koristi urođenom harizmom ne bi li potčinio preživele brodolomnike svojoj volji, upravljajući njihovim postupcima poput surovog lutkara. Njegov teror traje čestrdeset dana. 

Pored Jeronimusa, od likova imamo Lukreciju Jans, mladu nevestu višeg trgovačkog oficira koja je glavnom junaku zapala za oko, zatim Mari - Jeronimusovu dadilju iz detinjstva, vođu vojnika Hajesa, kao i ostatak posade ''Batavije''.
Roman je pisan u prvom licu, u formi dnevnika, a vreme dešavanja je 17. vek. 

Utisak: Roman odiše mračnom atmosferom i na svoj način je zanimljiv, mada je prvi deo, koji opisuje putovanje brodom s naizmeničnim epizodama iz Jeronimusovog detinjstva i odrastanja zanimljiviji. Drugi deo, u kome je prikazan boravak na ostrvu, podseća na Gospodara muva i manje je ubudljiv od prvog. Knjiga ima 313 strana i nisam poželela da je duža. 


Citati:


Kad je otac umro - u celoj oblasti postao sam poznat kao jedini član njegovog domaćinstva koji je preživeo kugu - brigu o meni preuzele su tetke koje su još uvek strahovale za duševno stanje moje majke. Prihvatajući moje izbavljenje kao božje delo, tetke su u meni videle čudo, divotu, idola i udovoljavale su svakom mom hiru. Postao sam tiranin u njihovom okruženju, a one, duboko ubeđene da bejah anđeo, Isus sa zlatnim uvojcima, nisu se usuđivale da mi protivreče. 
***
Samo ja, Jeronimus, imam plan. Samo ja razmišljam unapred i gledam u budućnost. 

***
Greh je samo ono što čovek zamišlja da krije u sebi.

***
Ako ne radim onda moram da razmišljam, a kad počnem da razmišljam rastužim se. (Lukrecija)

***
Ponekad čovek mora da bude okrutan da bi se videlo koliko je ljubazan.



Naslov originala: The company / Arabella Edge
Izdavač: Laguna

20.10.2016.

Thursday thoughts: Unpacking


Prošlog četvrtka sam vam pisala usred pakovanja i odjavljivanja iz Crne Gore, a sad sam već pri kraju raspakivanja, uslovno rečeno. To kažem jer imam milion knjiga koje pokušavam da razvrstam i razmestim, što bi potrajalo nedeljama, tako da sam odustala od bilo kakvih pokušaja klasifikacije i samo gledam na koju policu, kutiju i ćošak da naguram što više svojih vernih drugara. Jedna puna kutija (teškom mukom) probranih knjiga ostala je u Crnoj Gori, pa ću je pokupiti sledeće godine. Odvojila sam i jednu pozamašnu gomilu knjiga koje više ne želim, pa ću ih pokloniti ili odneti na razmenu knjiga kada bude organizovana. Nadam se da ću ubuduće uspevati da obuzdam svoje impulsivne kupovine i već sam napravila nekoliko koraka u tom pravcu. Što se tiče ostalih stvari, nije bilo problema, najviše zahvaljujući tome što sam letos imala napad raščišćavanja, declutter fazu tokom koje sam se otarasila oko trećine svoje odeće i drugih sitnica, tako da sam imala mnooogo manje posla (pri tom nisam imala pojma da ću se tako brzo seliti). 

Još jedna, manje bitna promena, tiče se moje kose. Znate da sam pre nekoliko meseci izvlačila pramenove; rešila sam da prestanem s tim jer kosi treba odmor od tog izbeljivanja, tako da sam rešila samo da farbam izrastak u neku nijansu koja bi bila između moje prirodne boje i tih pramenova, da ne bi bio uočljiv prelaz. I tako sam kupila ''zlatnosmeđu'' nijansu, kako je stajalo na kutiji i završila s izrastom tamnijim od moje rođene kose. Zbog toga ću narednih nedelja šetati slučajan ombre (i dalje se štrecnem kad prođem pored ogledala). Postavila sam vam ovde sliku, mada se na njoj ne vidi koliko je ta gornja boja zapravo tamna. Pored te slike imate i još malo neraspremljenog krša koji mi stoji u spavaćoj sobi. 

Zapravo, planirala sam ovog četvrtka (dan koji sam uvela za izvode iz dnevnika i slučajna ispovedanja) jednu drugu temu koja me već neko vreme žulja, ali ću je ostaviti za sledeću sedmicu. Dotad ću, nadam se, stići da napišem poneku recenziju, a možda uspem i da skoknem do Sajma knjiga, čemu se uopšte nisam nadala. Puno pozdrava iz knjigama okupiranog stana! 


13.10.2016.

Wind of change


Oni koji redovno čitaju blog znaju da sam poslednjih godina živela na relaciji Beograd-Tivat, s tim što sam u celini više vremena provodila u ovom potonjem zbog suprugovog posla. Kako sada ima novi posao i nije više vezan za Tivat, došlo je vreme da se vratimo u Beograd i kažemo zbogom životu na moru. Ovi dani su mi prošli u pakovanju, razvrstavanju, raščišćavanju. Ne mogu reći da treba spakovati ceo život, ali spakovati i pola života je vrlo zahtevan zadatak, kako fizički, tako i emocionalni. Da budem iskrena, od početka sam znala da neću živeti ovde drugačije nego li privremeno i nisam se nikada u potpunosti saživela sa primorskim gradićem u kom sam se obrela. Bio je veliki šok za mene odvojiti se od roditelja, prijatelja i velikog grada u kome sam odrasla i doći u malo mesto gde nikoga nisam poznavala. Svakih mesec-dva bi me uhvatila čežnja za Beogradom i patila sam što ne mogu da vidim svoju majku ili oca kada to poželim, da prošetam Zemunskim kejom s najboljom drugaricom, da odem u pozorište ili bioskop ako mi se prohte (jer ovde toga nema, izuzev preko leta). Iako sam relativno često dolazila u Beograd, ponekad i na više meseci, to nije isto kao kada tamo živite. Vremenom sam upoznala nove ljude, mnoštvo kolega na poslu, druge šetače pasa, žene sa aerobika... Navikla sam se na život na moru, na lepo vreme, na to da bez auta ne možeš nigde da mrdneš, na to da mi se pokvare kanali na TV kad padne malo jača kiša, da u samo jednoj pekari prave pitu sa pečurkama (a i tad treba unapred da se naruči), da u jesen i zimu ne gledam ogoljeno drveće nego palme i četinare. Čovek je blagosloven sposobnošću da, kako vreme odmiče, pamti samo one lepe trenutke, a loši izblede u sećanju. Ranije sam jedva čekala da se odselim, a sada znam da ću se sa nostalgijom prisećati primorskih dana. 

Nisam vam se često ispovedala na blogu, trudila sam se da uvek prikažem lepe stvari koje mi se dešavaju, a ovo je, nadam se, jedna od njih. Drago mi je što ću sada opet biti blizu roditelja (nisam toliko razmažena da moramo da živimo u istom naselju, ali bi bilo lepo da smo u istom gradu ili bar istoj državi), blizu sestre i sestričine, blizu svojih prijatelja. S druge strane, ubuduće ću, zbog prirode njegovog posla, mnogo manje vremena provoditi sa svojim suprugom i teško mi je zbog toga. Nisam nikad bila tip koji mora non-stop da bude sa svojim partnerom i uvek sam imala čime da se zaokupim i da živim svoj život i kada nisam s njim, što situaciju čini donekle podnošljivijom. A i to je privremeno. Navikne se čovek na sve, kao i pas - mislim da će Ema najviše patiti jer ovde u Tivtu postoji veliki gradski park u centru, prava oaza gde je mogla slobodno da trčkara i juri se s drugim kucama, dok su u zemunskom parku ljudi manje prijateljski nastrojeni prema psima (iz dosadašnjeg iskustva kažem) i mora stalno da bude na povocu. 

Pošto je blog moj dnevnik, imala sam potrebu da i ovde podelim pomešana osećanja s kojima sam se borila prethodnih dana jer je svaka selidba pomalo stres za nas i predstavlja kraj jedne ere, ali i jedan novi početak. 

09.10.2016.

The Sunday Philosophy Club

Kišna jesen je idealna prilika da se otisnete u svet romana smeštenih u Britaniju, u današnjem slučaju u uređeni Edinburg, kulturno središte Škotske, a i šire. Aleksandar Mekol Smit zamislio je, a potom i realizovao serijal o Izabel Dalhusi, filozofkinji i urednici Revije za primenjenu etiku, koja se u svakom romanu bavi određenim moralnim pitanjima i normama. Do sada je objavljeno 12 knjiga čija je glavna junakinja Izabel, a ovo je prva u nizu. 

O zapletu i likovima: Izabel provodi mirno veče na koncertu klasične muzike dok u jednom trenutku ne ugleda mladog čoveka kako pada sa galerije na tlo i umire. Smrt je proglašena nesrećnim slučajem, međutim, Izabel oseća da se tu krije nešto više i, budući da ima viška slobodnog vremena, odlučuje da istraži da li je mladić imao neprijatelja koji je poželeo da ga ukloni, da nije u pitanju samoubistvo ili je, pak, u pitanju zaista nesrećan slučaj. Od stalnih likova tu su i Izabelina sestričina Ket, zbunjena devojka koja vodi prodavnicu delikatesa, njen stidljivi pomoćnik Edi, kao i njen bivši (ostavljeni) dečko Džejmi, jedan pitom i zgodan mladić koga Izabel želi ponovo da spoji sa svojom sestričinom. Tu je i otresita kućepaziteljka Grejs, koja ume da udeli iznenađujuće razumne i korisne savete, i slepi četvoronožni putnik koji posećuje Izabelino dvorište u potrazi sa skloništem i ostacima hrane, kog je Izabel prozvala Brat Lisac. 

Zaključak: Na prvi pogled ne deluje dinamično, ali se svaki od ovih romana vrlo brzo pročita. A.M. Smit je imao meru i tačno procenio koliko je dovoljno da zadrži pažnju čitaoca, vešto odmerivši idealnu količinu zagonetki i filozofije, i sve lepo upakovao u šarmantno edinburško okruženje. 

06.10.2016.

South of the border


''Južno od granice, zapadno od sunca'' moj je prvi i (za sada) jedini susret s Murakamijem. Nisam bila načisto sa sobom da li mi se knjiga dopada ili ne, pa sam rešila da pošto-poto pročitam još koje njegovo ostvarenje i tada oformim konkretniji utisak, i tako prođoše godine jer sam čekala da mi ta druga knjiga sama padne u ruke umesto da je potražim u knjižari/biblioteci. To mi se dešava i sa mnogim drugim knjigama jer so many books, so little time.

Ali, da se vratimo mi ovoj knjizi, čija je radnja smeštena u Japan krajem 20. veka. Glavni junak je Hađime (što znači ''Početak''), koji živi naizgled običnim životom, izuzev činjenice da nema braće ni sestara, što je u vreme njegove mladosti bila izuzetno retka pojava i to ga, zapravo, spaja s povučenom Šimamoto, koja hramlje, pa su se kao dva autsajdera lepo našli. Završivši osnovnu školu, putevi im se razdvajaju i njihovo prijateljstvo se prekida. Pored Hađimea i Šimamoto, kroz roman se provlače još i njegova bivša devojka iz dvadesetih, Izumi, koju je prevario i povredio, kao i njegova supruga Jukiko. 

Šimamoto i Hađime se ponovo sreću u trideset sedmoj godini, kada ona dolazi u njegov bar, Robin's nest, za koji je saznala iz novina, i otad se povremeno viđaju (to jest, kada ona tako odluči). Na kraju, nakon burno provedene noći o kojoj su oboje maštali čitavog života, Šimamoto nestaje, a Hađime se vraća supruzi i kćerkama, rešen da nastavi s dotadašnjim životom.

O naslovu romana: ''Južno od granice'' je pesma Neta King Kola, ploče koju su H. i Š. često slušali u đačkim danima. ''Zapadno od sunca'' – misterija siberijana – priča o sibirskim seljacima koju Šimamoto priča Hađimeu.


Zaključak: Knjiga je interesantna, ali deluje nedovršeno jer ne saznajemo odgovore na pitanja koja se tiču Šimamoto: šta se desilo s njom na kraju, ko je čovek koji je Hađimeu dao koverat sa sto hiljada jena dok ju je pratio na ulici, od čega je živela ako ceo život nije ništa radila, od čega je bolovala ako su joj trebali lekovi... Bar meni te stvari nisu jasne jer se objašnjenje nigde ne pominje, jedino ako je toliko uvijeno da ja ne primetim (inače ne volim zakukuljene nagoveštaje). Jednostavnim jezikom napisana i prijemčiva čitaocu, ukoliko nije željan uzbuđenja i dinamike. 

Citati: 
***
''Voliš li obe kćeri jednako?''
''Naravno.''

''To je zato što su još male.'', rekao je tast. ''Kako deca odrastaju, tako počinješ više da voliš jedno. Voliš i drugo, ali jedno voliš više. Shvatićeš jednog dana.''


***
''Odavno nisam čuo tu reč – jedinac. Setio sam se koliko me je vređala u vreme kad sam išao  osnovnu školu.''


***
''Plašim se'', rekla je, ''U poslednje vreme se često osećam kao puž bez kućice.'' (Izumi)


***
''Znaš li neku reku? Neku lepu reku poput planinske, koja nije prevelika i uliva se maltene pravo u more.'' (Šimamoto)

Naslov originala: 国境の南、太陽の西 
Izdavač; Geopoetika

04.10.2016.

Instapost


Danas sam htela da vam pišem o jednoj knjizi, međutim, ne mogu da je pronađem (treba mi radi slikanja), pa ću je ostaviti za neki drugi dan, kad se bude udostojila da se pojavi. Umesto toga sam vam spremila kolaž od mojih septembarskih i oktobarskih fotografija s Instagrama, na kojima mahom dominiraju knjige, ali omakne se i još ponešto. Znam da je poželjno, pored same knjige, natrpati još kojekakvih predmeta pored nje i da su takve slike većini vizuelno najdopadljivije, ali ja sam vam lenja za te stvari, a ponekad ih smatram i besmislenim. Npr. neki ljudi stave na krevet knjigu (ok), jastučiće (ok), sveću (e ovo je već diskutabilno, da ne pominjem da je opasno), vazu sa cvećem (??), ptičje pero (fuuuj), kljove mastodonta...
I, kao i svake godine, čim uđemo u oktobar, kreće odbrojavanje i tematski radovi na temu Noći veštica, što mi je dosadno da gledam. Hajde dan-dva, ali nedeljama ranije smarati s tim praznikom nema nikakvog smisla. Isto mislim i kad krenu sa iščekivanjem Božića već početkom novembra. Pa onda iščekivanje proleća, pa leta, pa jeseni i tako ukrug. Kao da stalno nešto iščekujemo, umesto da uživamo u sadašnjem trenutku. Jer, sadašnji trenutak je jedinstven i treba da prigrliti, udahnuti punim plućima i uživati u njemu dok traje. Možda ću da batalim Instagram ovog meseca, jednostavnije mi je nego da otpratim sve strance koje pratim, pa da ih nakon Noći veštica ponovo zapratim. Šta vi mislite?

01.10.2016.

The English Assasin



S vremena na vreme (ne baš često) volim da pročitam i knjigu koja se vrlo lako može zamisliti kao film i koja svojim stilom i sadržajem više priliči pomenutoj sedmoj umetnosti nego književnosti. Takav je Engleski asasin, akcioni triler Danijela Silve. 

Naslov originala: The English Assasin / Daniel Silva 

O likovima i zapletu: Švajcarski bankar Augustus Rolf ubijen je u svojoj vili u Cirihu, a njegova neprocenjiva zbirka umetničkih slika je nestala. Gabrijel Alon, izraelski agent i restaurator umetničkih slika (? 2u1) istražuje njegovu smrt. Sam Gabrijel se kao nosilac radnje romana pojavljuje i u jednoj knjizi izdatoj pre Engleskog asasina, The Kill Artist,  i zamišljen je kao bivši izraelski špijun koji želi da se oslobodi okova prethodnog života, ali biva primoran da se opet suoči sa svetom špijunaže. I dalje doživljava flešbekove kobne noći u Beču, kada je pod auto njegove žene Lee podmetnuta bomba. Sin je stradao, a supruga završila u ustanovi za mentalno obolele, što Alon sebi ne može da oprosti. 

Iako se priča odvija širom Evrope (Pariz, Italija, Portugal, Korzika), početak i kraj su smešteni u Švajcarsku, što je na neki način zaokružuje. Zanimljiva pripovest o poreklu bogatstva Švajcarske, zemlje-trezora. ''Prikrivanje prošlosti je tradicija u Švajcarskoj''. Provlači se i motiv sukoba Jevreja i Palestinaca. 

Spojler: Engleski asasin nije među glavnim likovima romana; čak se ispostavlja da i nije izvršio sva ubistva u romanu kao što čitalac isprva pomisli.

Zaključak: Prava ''filmska'' knjiga, sa mnoštvom naivnih preokreta. Mene je podsetila na umivenu verziju Sidnija Šeldona. Provela sam prijatno kišno popodne uz nju i popila dve čaše vina koje su, možda, doprinele povoljnom opštem utisku.