20.04.2017.

The remains of the day


Da li se može reći da je nečiji život promašen ako ta osoba toga nije svesna?


Išiguro je dobio Bukera za ovaj roman i jedan je od retkih naturalizovanih britanskih pisaca koji je svojevremeno uspeo da se izdvoji drugačijim stilom naracije. Sklonost dugim rečenicama i unutrašnjem monologu ne umanjuju jednostavnost njegovog pripovedanja i lakoću s kojom čitaoca uvodi u engleski mentalitet. 
  
Za uspeh da pronikne u svest jednog engleskog džentlmena verovatno je jednim delom zaslužna činjenica da se pisac s roditeljima doselio u Britaniju kada je imao svega pet godina, a za drugi deo je svakako zaslužan njegov talenat.

 Gospodin Stivens, već u poznim godinama, na nagovor svog poslodavca, Faradeja, kreće na putovanje po Engleskoj. Zastajkujući u pitoresknim varošicama radi odmora i konačišta, usput sreće i ljude na koje ostavlja impozantan utisak svojom pojavom i besprekornim držanjem. Uglađenih manira, bez ikakvih izliva emocija i s nesposobnošću da se našali, Stivens do kraja ostaje profesionalac i prototip engleskog batlera.
Najveći deo romana čini prisećanje na ranije dane službe, kada je bio batler lorda Darlingtona - Stivens nam govori o odlikama koje krase vrhunskog batlera, o dostojanstvu, o svom ocu i odnosu sa ženom koja je nekoliko godina provela kao domaćica kuće, gospođicom Kenton.

Možda bi neki našeg junaka nazvali uštogljenim i bezosećajnim, ali on je jednostavno Englez do same srži svog bića i neko ko se sve vreme drži kao da je na dužnosti. Uloga batlera nije nešto što odbacuje po potrebi, već se u potpunosti saživeo s njom. Čak ni čitaocu ne otkriva svoje najdublje misli, snove i nadanja - zapravo, mi do kraja romana ne saznajemo ni njegovo ime.

Čitanje ovog romana nalikuje laganoj i udobnoj vožnji na sedištu fordovog luksuznog automobila, s pogledom na engleski krajolik ili, pak, utešnoj šolji čaja dok sedite u fotelji za vreme kišnog popodneva. Svi koji su knjigu čitali pre mene su se izjasnili da im se svidela, a najčešći epitet je glasio ‘’fina’’, pa ću ga i ja pozajmiti da u jednoj reči opišem celokupan utisak o ovoj knjizi.

Samo izdanje mi se veoma dopada, tvrd povez, suptilne korice, a čak ni ja, stara cepidlaka, nisam našla mane prevodu niti lekturi. Vidi se da je izdavač (Dereta) posvetio posebnu pažnju ovoj knjizi, kakvu ona i zaslužuje.

Roman je ekranizovan svega koju godinu nakon objavljivanja, a glavnu ulogu tumači Entoni Hopkins.

📖

''Dostojanstvo'' batlera je neraskidivo povezano s njegovom sposobnošću da ne izneveri profesionalno biće u kojem obitava. ''Mali'' batleri će svoje profesionalno biće i pri najmanjem povodu napustiti zarad onog privatnog. Za takve osobe - biti batler znači igrati pantomimsku ulogu; pri najmanjem potresu, fasada popušta i ispod njenog površinskog sloja ukazuje se glumac. Veliki batleri su veliki zahvaljujući sposobnosti da se do krajnjih granica svojih moći nastane u svojoj profesionalnoj ulozi; njih neće poljuljati spoljni događaji, ma koliko bili neočekivani, bolni ili poražavajući. Oni nose svoj profesionalizam onako kako otmen gospodin nosi svoje odelo: on neće dozvoliti ni razbojnicima, ni okolnostima da mu to odelo strgnu s tela pred očima sveta; on će ga zbaciti onda, i jedino onda, kad to bude hteo, uvek i neizbežno kada je sasvim sam. To je, kažem, pitanje ''dostojanstva''.

***
Ne može se večno premišljati šta bi bilo da je bilo. Čovek mora da shvati da mu je dobro koliko i drugima, a možda i bolje nego drugima, I da za to bude zahvalan.

15.04.2017.

Versatile Blogger Award


Za ovaj post možete zahvaliti mojoj blog-koleginici, dragoj Šećernoj Piluli koja me je nominovala za Versatile Blogger Award. Hvala! U zadatak mi je palo da navedem sedam stvari o sebi i da, naravno, nominujem sledeću osobu. 

13.04.2017.

Prednosti i mane pisanja bloga


Ćao! Danas privodimo kraju ovaj serijal na temu pisanja bloga, a sadašnja tema su prednosti i mane vođenja bloga. Naravno, govorim o svom iskustvu, pretpostavljam da ima i različitih mišljenja o pojedinim stavkama, dok su neke druge, pak univerzalne. 

10.04.2017.

Samarkand


07042008 - ovako sam na poleđini zabeležila datum kada sam kupila ovu knjigu. Pozajmila sam je godinu-dve pre toga iz biblioteke i veoma mi se svidela, tako da je ovo bila jedna od mojih prvih kupovina u Laguninom Klubu čitalaca, ušuškanom u Resavskoj ulici. Zapravo, prva knjiga je bila Zvezdana prašina NIla Gejmena, a Samarkand je druga. Načela sam priču o istorijatu jer imam neku vrstu emotivnog odnosa prema ovoj knjizi, ali obećavam da ću u nastavku biti konciznija i da ću se držati same fabule i utisaka.  

Na početku bih vas upozorila da ovo nije knjiga o Samarkandu, već o zbirci pesama koje se, između ostalog, nazivaju Samarkandskim rukopisom. Amin Maluf je rešio da nam ispriča priču o nastanku rukopisa i na samom početku nas vodi u Samarkand, čudesni dragulj Orijenta, na čijim ulicama srećemo Omara Hajama, pesnika, filozofa, astronoma i učenjaka. Omar je mladić, lep i razborit, skroman, ali i hedonista, okrenut nauci, ali veruje u astrologiju, nesklon sukobima i apolitičan. Ipak, usud mu je dodelio da se nađe na dvorovima i da njegove savete poslušaju neki od najmoćnijih ljudi toga doba. Na podstrek kadije Abu Tahera, Omar počinje da zapisuje svoje pesme, rubaije, u jednu praznu ukoričenu knjigu koju mu je kadija poklonio i tada, u drugoj polovini 11. veka nastaje čuveni Samarkandski rukopis. 

Na koji način će rukopis napustiti Samarkand, obići veliki deo Persije, završiti zaboravljen u tvrđavi sekte asasina, da bi na kraju završio na dnu kovčega Benžamena Lesaža, putnika na Titaniku, otkrićete listajući stranice ove divne knjige.

Maluf nas maestralno vodi Orijentom, prelazeći iz 11. u 19. vek, da bi u osvit dvadesetog veka prikazao Persijsku revoluciju - kako je do nje došlo i kako je tekao sam njen tok. Kao neko ko se ne interesuje preterano za politiku, priznajem da sam više uživala u prvoj polovini knjige koja je smeštena u raniji period i koja nam kazuje više o običajima i životu u tadašnjoj Persiji kroz kratke prikaze Omarovog života, kao i njegovog poznanika Hasana Sabaha, osnivača ozloglašenog reda asasina. Od Samarkanda, preko Buhare, Isfahana i Nišapura, pa sve do Anapolisa, Maluf nam u uši šapuće čarobne reči uz pomoć kojih nas vodi stazama starog Orijenta, uz toplinu sunčevih zraka i šum peska, usput nam otkrivajući i zanimljivosti poput objašnjenja zašto se nepoznata u matematici označava sa x ili poreklo reči kao što su raj, asasin ili Iran.


Knjiga ima 311 strana, na poslednjoj strani se nalazi mapa pomoću koje ćete lakše pratiti putešestvije Omara i Benžamena, a pre neku godinu je objavljena i u tvrdom povezu u okviru edicije Dragulji Lagune. Kada sam poslednji put proverila, oba izdanja (i tvrde i meke korice) su bila rasprodata na sajtu izdavača, ali na sajtu Delfi knjižare ih još uvek ima. U ovom slučaju se u potpunosti slažem sa nazivom edicije jer je ovaj Malufov roman zaista pravi dragulj među knjigama.

📖
Do dana kada ćeš moći da izrekneš sve što misliš, i potomci tvojih potomaka imaće vremena da ostare. Živimo u doba tajnovitosti i straha, i moraš imati dva lica: jedno da pokazuješ svetini, drugo sebi samome i svome Tvorcu. Ako hoćeš da sačuvaš oči, uši i jezik, zaboravi da imaš oči, uši i jezik. 

***
Ali vidiš, hadže-Omare, ma koliko prostrano bilo neko carstvo, ma koliko nastanjeno, ma koliko bogato, uvek u njemu vlada oskudica ljudi. Naizgled - štagar ih je, trgovi krcati, svetina gusta! A ipak mi se dešava da gledam svoju postrojenu vojsku, džamiju u vreme molitve, bazar, pa i sopstvenu divanhanu, i da se upitam: ''Ako bih od ovih ljudi zahtevao mudrost, znanje, odanost, čestitost, ne bi li se svetina posle svakog svojstva koje sam nabrojao proredila, pa raspršila i nestala?

***
Priče su, i dobre i loše, kao strele: kad ih odapneš nekoliko, jedna će pogoditi metu.

***
Ako Persijanci žive u prošlosti, to je zato što je prošlost njihova otadžbina, a sadašnjost je za njih nepoznat kraj u kom im ne pripada ništa. Sve što je za nas simbol modernog života, oslobodilačkog razvoja čoveka, za njih je simbol strane vlasti: putevi, to je Rusija; železnica, telegraf, banka, to je Engleska; pošta, Austrougarska...

08.04.2017.

April u Beogradu



Sigurna sam da postoji i bolji izbor za naslov današnjeg posta od pesme Zdravka Čolića, ali trenutno ne mogu ništa pametnije da smislim. Uz to, mislim da će sasvim odgovarati jer ćemo danas malo prošetati ulicama starog grada i posetiti jednu zanimljivu izložbu u centru. 
U četvrtak sam odskakutala do svog zubara na Dorćolu - sem dok sam se vraćala uzbrdo Skadarlijom - tad bi prava reč bila nabadala jer sam iz čista mira rešila da obujem cipele s platformom koje odavno ne nosim, a znate kako je u toj ulici kaldrma zgodna za svakog ko ne obuje patike. Ali, bio je divan dan i još uvek nema mnogo ljudi na ulicama kao kad pravo otopli, tako da je bila uživancija prošetati i uživati u pogledu na rascvetala stabla i šarmantne (i prazne) bašte restorana. 

06.04.2017.

(Bes)korisni saveti za blogovanje na koje nailazite


Čini mi se da imamo pobednika - ovo je najduži naslov koji sam napisala otkad se družimo ovde. Verovatno ste svi vi koji imate, ili pak nameravate da imate blog barem jedanput kliknuli na Blogging Tips vrstu članaka koji vam obećavaju uspeh ukoliko se budete držali nekoliko jednostavnih pravila. 

U vrhu liste obično stoji savet: ''Budi ono što jesi.'' Ma šta mi reče. Problem s većinom saveta je što su suviše uopšteni, nedovoljno precizni, nekonkretni. Ja više volim onaj stav ''Kreiraj sadržaj kakav bi sama volela da čitaš'' - dakle, ako volim mnogo teksta, a malo slika, takav će biti moj blog; ako volim da čitam o modi, mogu o toj temi da istražujem i delim svoja otkrića sa čitaocima; takođe, možete se voditi i geslom ''Piši ono što znaš/poznaješ'', tako da, ako ne izbijate iz teretane i zdravo se hranite, možete pokrenuti fitnes blog i deliti svoje iskustvo ili, ako ste diplomirali fiziku, bacite se na zanimljivosti i oglede iz te oblasti. 

''Kvalitet ispred kvantiteta'' je sledeći savet na koji ćete naići. Delimično se slažem. Naravno da je poželjno da objavljujete što kvalitetniji sadržaj u koji ste uložili mnogo rada i truda, a ne da smandrljate nešto samo da biste objavili post radi reda ALI nije poželjno praviti velike pauze i čitalac će se, ako npr. objavite ''Mojih 5 omiljenih lakova za nokte''*više obradovati nego da ne objavite ništa. Ja sam neko vreme imala politiku da pišem što duže postove, sa mnoštvom fotografija, a ako ne bih imala materijala, ne bih postovala danima ili čak nedeljama. To nije idealno. Onda sam počela da pravim manje pauze i objavljujem postove kad god bih želela nešto da podelim s vama i broj poseta blogu je porastao. 

*naravno, ukoliko ste devojka i imate beauty-fashion-lifestyle blog ili nešto približno tome 

''Budite uporni'' - svi mi koji imamo svoj blog smo se u nekom trenutku susreli sa mišlju da sve batalimo, obrišemo/zatvorimo blog i da vreme koje smo dotad trošili na njega, usmerimo na nešto drugo. Dođe do zasićenja, nedostatka inspiracije, možda vas pokoleba neki ružan komentar... Upornost je vrlo bitna u svakoj oblasti, ali, iskreno, nije ni blogovanje za svakog. Šta vredi biti uporan ako nemate šta da ponudite - ako su vam tekstovi i posle 1-2 godine blogovanja dosadni ili ih uopšte nema, fotografije mutne ili loše kadrirane, ako imate blog samo da biste mogli da kažete da imate blog... Mnogo blogova je niklo proteklih godina - neki su zaista sjajni, a neki su bez poente. Za neke blogove mi uopšte nije jasno zašto postoje, ali opet, to je moje mišljenje - možda nekog taj blog usrećuje, a možda neko i moj blog smatra besmislenim.  S te strane, dobro je što danas imamo veći izbor nego ikada, pa možemo iskopati nešto u čemu ćemo uživati. 

Dizajn bloga je vrlo bitan. Sadržaj jeste na prvom mestu, ali ne vredi mnogo ako nije lepo upakovan. Nailazila sam na vrlo interesantne blogove s vrlo dobrim tekstovima, ali me nisu vukli da ih redovno posećujem iz jednog banalnog razloga - bili su kucani belim slovima na crnoj pozadini, a meni to strašno smeta i naporno mi je za čitanje. Ponekad bih to prebacila kod sebe u Word i onda čitala crno na belom, ali uglavnom nisam htela da se gnjavim s time. Čitaocu treba olakšati. Takođe, volim jednostavan dizajn, bez trepćućih reklama, slova koja se šetaju i prevelikih slika koje moram da skrolujem u beskraj. Moj blog izgleda osrednje, po mom mišljenju, prijatan mi je za oko, ali bih volela nešto da promenim. Nažalost, vrlo sam lenja kad je u pitanju ta tehnička strana blogovanja. Možda lenjost nije prava reč, ali nedostatak ambicije svakako. Znate li da sam još pre nekoliko meseci kupila domen, u nameri da se otkačim od Bloggera, odstranim ovo ‘’blogspot’’ iz naziva i promenim dizajn jer ću tada imati veći izbor mogućnosti nego dok sam na Bloggeru? Međutim, lenja sam da se pozabavim procesom otvaranja novog sajta i prebacivanjem svih postova tamo, a ne mogu/ne želim nikoga da platim da mi to uradi. I tako to odlažem iz nedelje u nedelju jer jedino slobodno vreme koje imam na raspolaganju proteklih meseci jeste uveče kad mi dete zaspi, a tada uvek izaberem da operem kosu/pospremim stan/prošetam psa jer mi je to preče nego bavljenje blogom, sve do 22h kad se premorena strovalim u krevet.  Kada vam je blog samo hobi, a ne izvor zarade, onda vam se može da budete inertni jer ne zavisite od sponzora, čitalaca i klikova i možete da pišete kad želite, koliko želite, i o čemu god želite. S druge strane, ako već ne zarađujete od bloga, ne želite ni da budete u minusu, tako da tu imamo nešto nalik začaranom krugu. 

Staću ovde jer sam se opet raspisala, a završetak ovog serijala o blogovanju možete očekivati sledećeg četvrtka. 

U međuvremenu

Našla sam i na jedan fin tekst na sličnu temu na blogu Život šećerne pilule, pa pogledajte: KLIK

31.03.2017.

Mart u slikama

Volimo se i mrzimo mart i ja, najpre mi pošalje leptiriće u stomaku i tek procvalo cveće, a onda me dočeka otečeno grlo i dosadni kašalj, slinavi nosić mog sina i neprospavane noći koje se nižu u beskraj. Okačim zimske kapute u ormar i kupim cakane prolećne stvari poput ovog sivog kardigana na tufnice, a onda zaokret na 1 (jedan) stepen Celzijusa i povratak ogromnim šoljama čaja. Jastuci koji mirišu na lavandu (zahvaljujući ovom spreju sa slike) i početak sezone sladoleda na Keju. Doduše, još uvek nisam liznula ovogodišnji sladoled, ali sam se počastila kukuruzom kod one tete tj. ponela sam ga kući jer ne dolazi u obzir da jedem kukuruz u javnosti i da mi se polovina zalepi za protezu. Daa, proteza se i dalje druži sa mnom i biće tako bar još mesec dana. Dobro. 

Moja omiljena osoba je proslavila svoj 2. rođendan - bilo je gostiju, poklona i torte - vrlo lepo, sve u svemu. Ako ste gledali film Sex&TheCity 2, onda slutite da se pribojavam faze ''terrible 2s'' - kažu da je tada dete razmaženo i nespremno na saradnju. Već smo imali neke ispade, plač i dreku jer ne može sve da bude po njegovom, pa se sutradan opet volimo najviše na svetu. 

Sestra mi je dala kutiju ovih tabletica, pa sam svakog jutra poslušno gutala kompleks vitamina&minerala, omega3 i neki čudotvorni švedski izum od kog ću postati najlepša i najzdravija, ali sam se, zamislite, uprkos tome razbolela pa nisam sigurna da opravdava ovaj naziv Wellness. No, možda bi mi bilo još gore da ih nisam uzimala, ko zna. 

Neko vreme sam bila navučena na ovu Tapas grickalicu koja ima da se kupi u Univeru, ali me, srećom, ta zavisnost prolazi i ovog meseca sam pojela samo jednu kesu :-D 
Jedan zahtevan mesec se približio svom kraju i polako otkucavaju njegovi poslednji sati. Večerašnja nagrada mi je odlazak na projekciju filma Lepotica i zver. Čitamo se u aprilu. 

30.03.2017.

Blog vs Youtube


Poslednjih godina su mnogi blogeri otvorili i svoj Youtube kanal jer je ovaj medij zastupljeniji nego ikad. Mnogi ljudi uključe nešto da im ''priča u pozadini'' dok obavljaju poslove po kući, voze, vežbaju i slično te je u tom pogledu Youtube prikladniji nego blog. Čitanju bloga ipak morate više da se posvetite i teško da možete raditi nešto uporedo s tim. Kada je o autorskom poslu reč, i blog i kanal imaju svoje prednosti i mane. Ja sam više na strani bloga, i, ako bih morala da biram između ta dva, isključila bih Youtube. Za mene je pisanje jednostavnije od snimanja, što zbog toga što posedujem određenu dozu introvertnosti, što zbog praktičnosti. Blog možete da pišete u pidžami, raščupane kose i niko ne vidi npr. da imate iskrzan lak na noktima i kašljete. S druge strane, mislim da preko Youtube kanala lakše prenesete energiju i raspoloženje, ne morate da stvaljate smajlije u tekst da bi ljudi znali da se šalite jer to mogu i sami da vide na osnovu vašeg tona ili izraza lica. 
Ipak, Youtube, po mom mišljenju, zahteva više vremena i veća je šansa da pogrešite s njim. Dok pišem blog, mogu da prekinem pisanje, pa nastavim kad mi se ukaže prilika. Ne mora da bude apsolutna tišina kao kad snimam video niti me se tiče kakvo je osvetljenje. Mogu slobodno da pogrešim jer uvek kasnije mogu ispraviti grešku (ako npr. nešto pogrešno otkucam), a da se ne vidi da sam pogrešila. Kad snimim video i pošaljem ga u etar, to je to, nema ispravki, jedina alternativa je da ga obrišem. Dok pišem blog, ne moram da brinem da li će nekome zasmetati moj akcenat, moja frizura, šminka, poštapalice; ja se trudim da sve održim na nekom prihvatljivom nivou. Savršenstvu ne mogu da težim jer je za mene nedostižno i zahtevalo bi mnoge sate pripremanja, koje nemam na raspolaganju. Ujedno smatram i da kanal treba da sadrži određenu dozu spontanosti jer ipak nije u pitanju televizijska emisija, obrazovni program niti ništa tako ozbiljno. Moj kanal je produžetak bloga, opušteni kutak gde delim svoje utiske o pročitanim knjigama, iskustva vezana za kupovine i izdavače i poneki vlog. Kod nas booktube scena gotovo da ne postoji, tako da, kada je o domaćim (i exYu) kanalima reč, pratim svega nekoliko ljudi, uglavnom iz lifestyle i beauty sfere: Branas Divine World, Foxy Laguna, Girl Boss, Smile Snap Sparkle, Moj Ritual, Magdalena MakeupSaveti, Click4Chic... Ne stižem baš redovno da ih ispratim, ali desi se da nekad pre spavanja u cugu pogledam po 5-6 videa. Više čitam blogove nego što gledam YT, jednostavno sam takav tip, a i vi, svakako, sami birate šta vam više odgovara. Podržavam svakoga (ko ima nešto da kaže ili pokaže) da otvori svoj blog ili kanal, ali ga ujedno upozoravam da treba da računa na mnogo uloženog vremena i truda. 
Ako je neko izdržao do kraja ovog teksta, pozivam ga da mi preporuči neki lep kanal ili blog za koji misli da bi me mogao interesovati - uvek mi je drago da otkrijem nešto novo, a sama nisam baš sklona temeljnom pretraživanju Interneta. 

26.03.2017.

Captain Corelli's Mandolin


Danas vas vodim na sunčanu Kefaloniju. Smestite se udobno, privucite pufnasto jastuče i svoju omiljenu šolju, razdvojite korice plavo-bele knjige i u treptaju oka ćete se naći u tirkiznim vodama Jonskog mora. Drugi svetski rat je započeo, vladavina Rajha je u punom zamahu, a stanovnicima Grčke neprijatelj kuca na vrata. Doktor Janis i njegova kći Pelagija žive mirnim životom, okruženi bugenvilejama i maslinovim stablima, sa jednom veoma voljenom kozom, dok se italijanski vojnici ne iskrcaju na ostrvo i ne poremete svakodnevicu seoskog života. 

Za pisanje ovakvog romana neophodno je izvršiti temeljno istraživanje, kako istorijskih dešavanja, tako i običaja kod Grka, upoznati njihov karakter i ćud, te Luju de Bernijeru ovom prilikom skidam kapu jer je zaista uverljivo uspeo da nam dočara tadašnje prilike. Nije poštedeo ni bezobzirnog fašističkog vođu, Musolinija, potkačio je i Hitlera i nemačke vojnike. Nisam bila svesna koliko je nesreće Drugi svetski rat doneo Grčkoj jer smo uglavnom koncentrisani na sopstvenu tugu - ni Jugoslaviji nisu cvetale ruže u to vreme (sećate li se ''savezničkog'' bombardovanja Beograda? Uz takve saveznike, kome trebaju neprijatelji?). Ova knjiga me je navela na pomisao da čovek, zapravo, nema toliko uticaja na svoj život kako sam isprva mislila i da mnogo toga zavisi od vremena i podneblja u kome smo rođeni. Pelagiji i njenom ocu je sudbina dodelila loše karte - zamislite da se vaša domovina nađe pod okupacijom Italijana, na čije mesto dođu mnogo gori Nemci, a kad se Nemci pokupe, maltretiraju vas sunarodnici, postupajući još lošije od prethodnika. A onda, nakon toga, i majka priroda se poigra s vama i priredi vam zemljotres.  Sačuvati zdrav razum i ostati čovek i pored svih zala, e to je nešto. 

Ovo je knjiga uz koju ćete se smejati i plakati, knjiga pored koje ćete zaboraviti da vas čekaju svakodnevne obaveze i uz koju ćete, makar na tren, osetiti miris mora i ruzmarina, dah vrelog sunca na obrazu i čuti kako talasi šapuću.


Izdavač:Plato
📖
Drosula pokaza prema svom oronulom sinu: ''On nije neka prilika, zar ne?''
Pelagija je samu sebe proklinjala, a rekla je: ''Zaljubiš se u osobu, ne u telo.''
Drosula se nasmejala: ''Romantično naklapanje. Ljubav ulazi na oči i odlazi kroz oči, a u slučaju da se pitaš zašto se moj muž zagledao u mene, ovako ružnu kakva sam, to je zato što je imao čudan ukus, hvala Bogu i našem svecu. Inače bih još bila devojka.''

***
Prva stvar koja me je iznenadila bila je preterana bistrina svetlosti. Pretpostavljam da bi bilo smešno da tvrdim kako vazduh na Kefaloniji nema gustinu, ali je svetlost tako prozračna, tako čista da je čovek privremeno zaslepljen i zasenjen, a ipak ne oseća nelagodnost. U početku, išao sam okolo dva ili tri dana škiljeći. Otkrio sam da se na Kefaloniji noć spušta bez uplitanja sumraka i da je, pre no što padne kiša, svetlost kao sedef. Posle kiše, ostrvo miriše na borove, toplu zemlju i tamno more.

***
ovo je za mene bilo mesto sigurnosti, moje jedino utočište, sadržaj mojih uspomena. Ovde, u ovoj kući, majka me je držala, dok su joj smeđe oči sijale, i u ovoj kući je umrla. A moj ožalošćeni otac smogao je snage da prikupi svu svoju ljubav i pokloni je samo meni i odgajao me i pravio mi neukusna, muška jela i držao me na kolenima i pričao mi priče o ovoj zemlji od kojih su mi noge u nju urastale. Pričao mi je sa toliko ljubavi, radio je za mene, pustio je da budem dete. Kada bih se umorila, on bi me podigao, poneo i stavio u krevet i milovao mi kosu i u tami bih ga čula kako govori: ''Koricimu, da nije tebe, da nije tebe...''i tada bi zavrteo glavom jer je čak i on ostajao bez reči, srce mu je bilo preveliko da ih zadrži, a ja bih sklopila oči i zaspala, i u nozdrvama bi mi ostao miris melema i duvana, i u mojim snovima nije bilo Turaka ni čudovišta da me plaše, i ponekad noću videla sam, mislim, majku kako prolazi kroz vrata i smeši se. 

24.03.2017.

The careful use of compliments


Četvrta knjiga u serijalu o Izabel Dalhusi (zvaničan nazov je The Sunday Philosophy Club series) donosi nam neke nove događaje, nove misterije i nove dileme. Izabel, koja je na samom kraju prethodnog dela obznanila da je u drugom stanju, ovde je majka tromesečnog deteta i u nekonvencionalnoj je, ali srećnoj vezi sa bebinim ocem, Džejmijem. 

Na poslovnom planu doživljava žestok udarac kada joj iz vedra neba saopštavaju da je smenjena sa mesta glavnog urednika Revije za primenjenu etiku, časopis koji je godinama uređivala sa mnogo ljubavi i predanosti i čijoj je čitanosti u znatnoj meri doprinela. Kako će izaći na kraj sa tom promenom, pročitajte sami. 

Kao ljubiteljka i pokroviteljska umetnosti, Izabel se na svoju ruku upušta u malo istraživanje, koje se tiče Endrua Mekinisa, škotskog slikara koji je postao cenjen tek kada se udavio. Gaji sumnju da su se na tržištu pojavili falsifikati njegovih slika i crv sumnje joj ne da mira, te odlazi na ostrvo Džura na kome je Mekinis boravio, u pokušaju da razotkrije odgovornog za nova ''Mekinisova'' dela koja su se pojavila na tržištu. 

Mekol Smit nam još jednom pokazuje svoje umeće da ni od čega napravi priču u kojoj možete uživati tokom lenjog kišnog popodneva - umešno kombinujući trunčicu zagonetke, prstohvat filozofije, šaku škotskog karaktera i tek nagoveštaj romanse. 

📖

Baksuz je, čist baksuz kad se zaljubiš u pogrešnu osobu. Ljudima se to stalno dešava; zaljube se u nekog koga iz ovog ili onog razloga ne mogu imati. I potom služe svoju kaznu, kaznu koja se sastoji od neuzvraćene, nemoguće ljubavi i koja može trajati godinama, bez izgleda na pomilovanje zbog dobrog vladanja. 

***
Orvel: on je kažnjavao sebe, pomisli ona, zureći u košmare i potom pišući o njima. ''Da'', odvratila je, ''obrnuo je redosled brojeva da bi dobio 1984, koja se tada zacelo doimala kao vrlo daleka budućnost. A onda, kad je 1984. stvarno došla, uopšte nije bila tako loša. Mogla bi se čak navati lepim vremenima, u poređenju s onim što se danas dešava.'' 

***
Svima nam je potrebno da volimo. Svako se može zaljubiti u nekog ili nešto; ljubavi je potreban objekt, to je sve. 

23.03.2017.

Thursday thoughts: Nepristojne ponude


Moj blog spada u manje blogove, ja sam sitna riba i kao takva ne očekujem da mi se korporativni giganti nude da sarađujemo, ali to ne znači da pristajem na bilo šta. Verovatno ste primetili da već godinama unazad nemam sponzore. Otvorila sam blog (tada se zvao Dress and Read) u nameri da njegov sadržaj čine postovi o knjigama, ali i o modi. Modni blogovi su doživljavali svoju ekspanziju u to vreme, tako da sam se i ja povela za drugima, a tome je doprinelo i to što sam nekoliko meseci pre otvaranja bloga radila u jednom luksuznom butiku i na taj način se pobliže upoznala sa konceptom predstavljanja kolekcija, materijalima, krojevima, pa sam htela da zadržim delić te priče.  Uglavnom sam kačila slike svojih odevnih kombinacija, tako da nije čudo što sam prve ponude za saradnju dobila od kineskih onlajn prodavnica odeće i aksesoara. 

21.03.2017.

3 things I love about March


Svaki mesec sa sobom nosi nešto lepo i jedinstveno, neki događaj po kome ga od ranije pamtimo, a ujedno i nove uspomene koje ćemo tek stvoriti. 

Lale. Sećam se perioda kada sam imala osam godina i na putu do osnovne škole prolazila bih pored jedne žene koja je prodavala lale, one prave, crvene i žute, mirisne lale i ponekad sam džeparac trošila na njih umesto da kupim nešto da jedem. Pretpostavljam da moja ljubav prema ovom cveću seže otad i ozbiljno sam razmišljala da blog nazovem Books and Tulips, ali je bilo već nekih blogova s lalama u naslovu, pa sam se opredelila za ljiljane. 
Oduvek mi je bilo žao što im sezona tako kratko traje i često bi uspevale da mi izmaknu iz ruku, pogotovo poslednjih godina dok sam živela u onoj selendri na moru. Tivat krase mnoge lepe i prijatne stvari, ali pijaca nije jedna od njih. Ko je bio, zna o čemu pričam. 


Leptirići. Ne znam za vas, ali ja svake godine, sa prvim znacima proleća, osetim neki nemir i razdraganost, leptiriće u stomaku. Nije uvek isto, dešavalo se da nekih godina to osetim samo na tren-dva, dok bi se drugih puta taj divni osećaj zadržavao danima. Moguće je i da ima veze s tim koliko sam opterećena drugim stvarima u tom trenutku; pretpostavljam da sam tada manje okrenuta prirodi i ne primećujem toliko divotu oko sebe. Predivan osećaj u kom želim da uživam dok traje, svakog proleća do kraja svog života. 


Rođenje. Ne mislim na ponovno rađanje prirode, bujanje, cvrkut ptica koji zamre preko zime, pa se nanovo javlja svakog proleća, već na nešto lično, a to je moj sin koji je došao na svet u martu. Iščekivanje, nestrpljivost, strah, potom sedam sati vrlo jakih bolova, iznenadni plač i ošamućenost. Kada su ga odneli od mene, ostavili su me da se odmorim na porođajnom stolu, da večno upamtim plava svetla sa tavanice i Sijin Chandelier koji odzvanja u pozadini. Neverovatan osećaj koji bih mogla da opišem pozajmljenim rečima - nepodnošljiva lakoća postojanja. Utisak da lebdim iznad sopstvenog tela i olakšanje što je sve gotovo (mislim da su me pred kraj nadrogirali). I naravno da nije bilo sve gotovo - tek je počelo.

18.03.2017.

The right attitude to rain


U inat kiši je treći deo serijala o Izabel Dalhusi. Prvi, pod nazivom Nedeljni filozofski klub sam pominjala OVDE, a drugi ne posedujem i teško ga je nabaviti (mada sam ga čitala pre nekoliko godina), pa je njegova recenzija izostala. 

Ovaj nastavak nam donosi Izabeline nedoumice da se upusti u (neprikladnu?) vezu sa Džejmijem, koji ne samo što je mlađi od nje četrnaest godina, već je i bivši momak Izabeline bratanice Ket. Ket se, doduše, jasno izjasnila da joj se Džejmi više uopšte ne sviđa i da nema nameru da ikad više bude s njim. Da li treba poslušati svoje srce ili ignorisati njegove težnje u strahu od osude okoline?

Druga Izabelina dilema tiče se njenog novog prijatelja Toma i njegove verenice Endži. Izabel sluti da je Endži s Tomom isključivo zbog njegovog novca i, mada ne želi da se meša u tuđu vezu, razmišlja da li je moralno pustiti nekoga da se unesreći s neprikladnim partnerom. Pretpostavljam da sad zvuči kao da je Izabel sredovečna usedelica koja nema pametnija posla nego da se bavi životima drugih ljudi. Istina je da ona ima više slobodnog vremena od prosečnog čoveka jer nema fiksno radno vreme (ona je urednik revije koja izlazi sporadično i bavi se filozofijom), nema dece niti finansijskih briga, a njena domaćica Grejs obavlja kućne poslove i, po potrebi, savetuje je oko određenih pitanja. 

Čitajući ovaj serijal, saznaćete štošta o Škotskoj, njenim stanovnicima, idiomima koji odlikuju njihov jezik, osetićete duh Edinburga i to je glavni razlog zbog kog sam nabavila (gotovo) čitav serijal. Na jednostavan i neopterećujuć način, Aleksandar Mekol Smit se dotiče nekih važnih životnih pitanja i navodi nas na razmišljanje o tome šta bismo mi uradili da se nađemo u takvoj situaciji. 

📖

Otišla je da pogleda još jednu sliku - tri dečaka u čamcu na nekom jezeru, zadubljena u ovladavanje veslima, dok je najmlađi gledao u nebo kao da je tamo nešto video. Umetnik je uhvatio zadivljenost na licu dečarca i izraz pun koncentracije na licima njegovih drugova; tako umetnici reaguju na svet - gledaju ga, a potom iznova stvaraju na platnu. Umetnicima je to dozvoljeno - da gledaju, da posmatraju druge i pokušavaju da otkriju šta ovi osećaju - ali nama, koji nismo umetnici, nije. Ako neko suviše zagleda, to bi se smatralo voajerizmom ili uplitanjem u tuđe stvari, za šta ju je Ket, njena bratanica, već nekoliko puta optužila. Džejmi - mladić koga je Ket ostavila ali s kojim je Izabel ostala u prijateljskim odnosima - uradio je isto, mada taktičnije. Rekao joj je da mora da povuče liniju u svetu, sa ja napisanim na jednoj i oni na drugoj strani. Ja bi bile njene stvari; oni bi bile tuđe stvari, a za prelaženje te linije bio bi potreban poziv.

***
Deca, poput mačaka, pretvaraju kuću u dom, a odjeci njihovog prisustva ostaju tu još dugo nakon što iz njega odu. 


16.03.2017.

Thursday thoughts: Šta zaista mislim o blogovanju



Tokom ovih  5 godina sam, (manje ili više redovno) pišući blog zapazila mnoge stvari i donela neke odluke koje ću danas podeliti s vama. Svako od nas kada započinje pisanje sopstvenog bloga ima na umu neki cilj, bilo da je to razonoda, korist, upoznavanje novih ljudi, deljenje svojih stavova sa Internet zajednicom i tako dalje. Kod nekog to preraste u posao s punim radnim vremenom, neko odustane usled nedostatka vremena ili inspiracije, neko se razočara što ne ide po zacrtanom planu... Kod mene nema nekih velikih promena – da li je to dobro ili loše, ne znam, ali važno mi je da sam ja zadovoljna. Naravno da svi mi pišemo blog i zbog čitalaca (inače blog ne bi bio javan), ali to treba raditi prvenstveno zbog sebe. Normalno je da blog tokom vremena evoluira – fotografije postaju bolje, pisanje smislenije, broj čitalaca se poveća, a sam blog dobije neku ličnu notu i drži se određene oblasti. 

14.03.2017.

Izazivam te - book tag


Lana, autorka bloga Zemlja knjiga, izazvala me je da uradim ovaj knjiški tag, čemu sam se rado odazvala. U nastavku možete pročitati moje odgovore na pitanja koja su mi zadata. Krećemo! 

Koja knjiga sa tvoje police najduže stoji nepročitana?

12.03.2017.

La vie des elfes


''Život vilenjaka'' Mjurijel Barberi je lirska priča o magiji snova, dosluhu sa prirodom, vizijama koje nadahnjuju odabrane i sukobu ljudi i vilenjaka. Dve devojčice, Marija i Klara, iako rastu daleko jedna od druge, povezane su jednim proročanstvom koje kazuje da će obe imati velikog udela u predstojećem ratu. I jedna i druga poseduju moć da komuniciraju s prirodom i osluškuju je jer su obe ljudskog i vilenjačkog porekla. 

Ne mogu reći da mi se mnogo dopala ova knjiga. Mjurijel Barberi nam je i ovim romanom pokazala svoju sposobnost da iznedri mnoštvo lepih rečenica, izbrušenih poput dragulja, nestvarnih i magičnih. S druge strane, fabula nije mnogo razvijena, sama priča nije do tančina pojašnjena već kao da lebdi u nekoj izmaglici, nedorečena. A nije ni čudo jer je u planu i drugi deo, što nigde nije naglašeno. Znam da ga ja neću čitati. 

 Njena ''Otmenost ježa'' mi se mnogo više dopala. ''Život vilenjaka'' će možda pogodovati nekoj poetičnoj duši, mnogo manje ovozemaljskoj od moje. Malo kom muškarcu bi se svidela, suviše je lirična. Zaista sam želela da mi se dopadne jer sam je dobila na poklon (a i da nisam, svakako bih se potrudila da je nabavim), ali sam na kraju ostala zbunjena. 

11.03.2017.

Razglednica iz Novog Sada

  Pre neki dan sam, nakon dužeg vremena, skoknula do Novog Sada na jedno popodne. Divan je i po oblačnom danu. Uspela sam da snimim pristojan broj fotografija, kad se uzme u obzir da sam istovremeno gurala kolica ili trčala za detetom. Duh srednje Evrope, sporiji tempo života i pevajući vojvođanski naglasak me uvek razgale; ne bih imala ništa protiv da živim tamo. Kako smo ispratili zimu, planiram da pravim češće izlete van grada, tako da možete očekivati još razglednica ovog proleća. 🌷

08.03.2017.

Therese Raquin


Moj prvi susret sa Zolom odigrao se pre nekoliko godina, kada sam na poklon dobila polovni primerak Žerminala. U njegovom pisanju videla sam u isti mah jednostavnost i bogatstvo jezika, sažetost izraza i dubinu misli, tako da sam se nedavno častila Terezom Raken, znajući da neću ostati razočarana. 

Tereza Raken je mlada žena bez roditelja koju odgaja tetka, dobrodržeća gospođa pristojnih primanja koja, takođe, ima svoje dete, obožavanog Kamija. Sinu je učinila medveđu uslugu previše ga štiteći i razmazivši ga, tako da je on postao bolešljiv i slabašan mlad čovek. Kad su dovoljno poodrasli, Tereza i Kamij se venčavaju pod blagonaklonim pogledom gospođe Raken koja budno i brižno motri na njih sve vreme. Sve troje se sele u Pariz gde otvaraju radnju sa sitnom robom i tad zapravo počinje naša priča.  

Zolina namera bila je da nam dočara prishološku promenu ličnosti, korak po korak, svodeći individuu na životinju kojom gospodare sirovi nagoni i ogoljene emocije, i koja, zadovoljivši svoje iskonske potrebe, upada u ponor samodestrukcije. Glavni likovi postaju senke samih sebe, plešu na korak od ludila, razjarene savesti i uništene duše. 

Sam roman je svojevremeno bio dočekan na nož; kritičari su Zoli zamerali da je vulgaran, prost, da se služi skarednim jezikom, te je autor bio primoran da stane u odbranu svog dela napisavši predgovor u kome objašnjava šta je hteo da postigne. U poslednje vreme izbegavam da čitam predgovore, odnosno, najpre pročitam sam roman, a potom predgovor jer mi se više puta desilo da mi predgovor otkrije više nego što sam želela da znam, tako da bih to i vama savetovala, pri čemu ne govorim o ovom delu konkretno, već uopšteno o knjigama. 

📖

Nikakvo zlo im ne želim. Primili su me, odgajili i odbranili od bede.... Ali, više bih volela da skitam nego da živim pod njihovim krovom. Osećala sam neodoljivu potrebu za slobodnim vazduhom. Dok sam bila sasvim mala, sanjala sam da trčim putevima, bosih nogu, po prašini, da prosim milostinju i živim čergarski. Rekli su mi da mi je mati bila kći nekog plemenskog poglavice u Africi; često sam o njoj maštala, shvatila sam da joj pripadam krvlju i nagonima, i više bih volela da je nikada nisam napustila, već da s njom putujem pustinjama obešena o njena leđa.

***

Osećala je da se u njoj nešto odronjava i mrvi. Ceo život joj je bio opustošen, surovo istrgnute iz korena i izgažene bile su sve njene nežnosti, sva njena dobročinstva, sve njene žrtve. Vodila je život pun poštovanja i nežnosti, i u poslednjem trenutku, kada je već u grob nosila veru u mirnu sreću ovoga sveta, neki glas joj je vikao da je sve zločin i laž. Iza podignute zavese, umesto tobožnje ljubavi i prijateljstva, videla je užasno pozorište krvi i rugla. 

Ja sam svoj primerak kupila OVDE. Celokupna edicija Klasici celog sveta mi je divna i svakako ću vam snimiti video o njoj, čim privedem kraju čitanje 7 knjiga, koliko ih ukupno imam. 

03.03.2017.

The storied life of A.J.Fikry


''Sabrana dela Ej Džej Fikrija'' Gabrijele Zevin je roman o životu vlasnika knjižare na ostrvu Alis. Ej Džej Fikri je pomalo namćorast, otresit udovac i strastveni ljubitelj knjiga. 
Prikladno nazvana Ostrvo knjigaknjižara opstaje zahvaljujući turistima i činjenici da je jedina prodavnica knjiga na ostrvu (koje je navodno smešteno negde na istočnoj obali SAD). Ej Džej nakon smrti supruge dane provodi u opijanju i empatiji, potpuno nezainteresovan da nastavi svakodnevni život i pusti nove ljude u njega. Međutim, kako to u knjigama obično biva, njegova samonametnuta čamotinja biva prekinuta kada u prizemlju knjižare zatekne ostavljenu bebu. Naravno, naš junak odlučuje da zadrži dete - još uvek nisam pročitala knjigu niti pogledala film gde se to ne dogodi - i mala Maja postaje deo inventara knjižare. 

Neću vam otkrivati šta se dalje dešava, ali ću vam reći da su moji utisci, u celini, pozitivni i da bih ovaj roman  poklonila nekom ljubitelju knjiga jer nam Gabrijela Zevin, uporedo sa pričom o Ej Džeju, govori o čitanju, provlačeći brojne citate i nazive književnih dela koje će mnogi od nas prepoznati. Iako u širokom luku zaobilazim knjige na čijim koricama piše ''Bestseler broj 1 na listi New York Timesa'', ova mi se u velikoj meri dopala. Ne mislim da je spisateljski talenat Gabrijele Zevin nešto što će vas oduševiti, ali će vam se verovatno dopasti ova priča o običnim ljudima koji vole knjige i njihovim sudbinama. Ako bi u jednoj reči trebalo da je opišem, to bi bilo - simpatična. 

I na kraju, imam malu zamerku u vezi s prevodom. Kakvih knjiga ima, ova je još i dobra, ali bi prevodilac trebalo da ima određeno poznavanje opšte kulture i da zna da je Toni Morison žena, a ne muškarac. 

📖

Ljudi izgovaraju dosadne laži o politici, bogu i ljubavi. Sve što treba da saznaš o nekom saznaš iz odgovora na pitanje: ''Koja ti je omiljena knjiga?''

Reči koje ne možeš da nađeš - pozajmi.
Čitamo da ne budemo sami. Čitamo zato što smo sami.
Čitamo i nismo sami. Nismo sami.

01.03.2017.

Ispraćaj zime


Internet mi je toliko spor da je, kad sam pre neki dan čula da je moj kum  Ivan slomio nogu, on već bio skinuo gips (inače, kum ima 30 godina i neoženjen je, ako se neka od vas pitala). Pretpostavljam da kompanija želi da nas navede (tj. primora) da izaberemo neki skuplji paket usluga, pa igraju prljavo i ne obezbeđuju nam protok dostojan jednog blogera, ccc. 

U februaru je najveća vest bila da se pojavila slana Plazma, pa sam i ja na kraju uzela da probam. Mogu i bez nje. Doduše, kupiću je sigurno još koji put jer moj sin ulazi u fazu kada brljavi s hranom i neće više da jede super neukusne zdrave ručkove koje mu kuvam, već pokušava da živi na keksu i jogurtu.  


I na pomfritu iz MekDonaldsa. Idemo tamo jednom mesečno i obično kupimo Happy Meal zbog igračkica, ali ovog puta su bile neke nezanimljive stvarčice, pa smo preskočili. 


Grad je pun smeća, ne pamtim kad je bio ovako prljav, da li komunalci štrajkuju a da ne znam? Nema slika smeća jer je ovaj blog rezervisan za lepe stvari, ko još želi da gleda smeće na slikama...

Proleće je u vazduhu, čitav grad je živnuo, a s njim i ja. Ne mogu više da gledam zimske kape i šalove, idem iz ovih stopa da ih bacim na pranje, a nakon toga u kutiju. Do sledećeg posta, ostajte mi zdravo i kupite sebi neki cvetak usput 🌸 

27.02.2017.

Half Bad


Poslednje dve-tri godine se ne prihvatam rado romana u nastavcima jer serijal svakako zahteva veću dozu posvećenosti i koncentracije, a ja sam u fazi kada mi je to luksuz. Ipak, uželela sam se savremene fantastike, pa sam impulsivno kupila Belu vranu Sali Grin, koja predstavlja prvi deo trilogije Poluživot

Nejtan Birn je od samog rođenja neobičan dečak jer raste u svetu u kome se na suprotstavljenim stranama nalaze beli i crni vešci. Rođen od majke koja je bila ugledna bela veštica i oca, najmoćnijeg crnog vešca-ubice, Nejtan se oseća kao da ne pripada ni jednima ni drugima u potpunosti. Život mu značajno otežava Savet belih veštaca koji vrši stalan nadzor nad svim osobama mešane krvi (a koliko ih zapravo ima, otkrićete usput).  

- ''Baka kaže da sam ja beli veštac''
- ''Ne, ne kaže to baka.''
- ''Kaže da sam polubeo.''
- ''Ti si polucrn.''

Rastrzan između dva sveta, istovremeno pripadajući i jednom i drugom, a opet, ni jednom ni drugom. Vidite kako je sudbina napakostila Nejtanu, kao da biti tinejdžer nije dovoljno teško samo po sebi. Radnja je smeštena u savremenu Britaniju, naseljenu običnim ljudima (kod Dž. K. Rouling su to Normalci, a kod Sali Grin su Neupućeni - ljudi koji ne poznaju magiju), među kojima prebivaju i vešci. 

 Nejtanova majka je izvršila samoubistvo , tako da se dečak okreće ocu, odnosno predstavi koju ima o njemu, budući da ga nikada nije upoznao. S jedne strane želi da se uklopi u sredinu, u školu koju ide i vodi normalan život kraj devojke u koju je zaljubljen, Analize, ali s druge oseća zov krvi i iščekuje sedamnaesti rođendan, kada će dobiti tri dara od člana porodice i postati deo sveta odraslih veštaca. Svaki veštac i veštica imaju određeni dar, moć po kojoj se ističu - preobražavanje u druge osobe, spravljanje napitaka, nevidljivost, letenje... - a Nejtan željno čeka da sazna koji će dar pripasti njemu, strepeći da li će do darivanja uopšte doći. 

Salina rečenica je kratka, jezgrovita. Radnja romana je dinamična, uzbudljiva. Glavni junak je buntovan i nepredvidiv, ali je srce čitaoca na njegovoj strani. U moru savremenih romana fantastike namenjenih adolescentima teško je izdvojiti se i zgrabiti pažnju čitaoca, a Sali Grin je uspela u toj nameri, bar što se mene tiče, tako da jedva čekam da se domognem sledećeg nastavka. 

26.02.2017.

To Be Read - Spring


Evo gomilice kojom ću se baviti ovog proleća (mart-april-maj), pretpostavljam da ću usput pročitati još ponešto, ali ovim naslovima ću dati prvenstvo. Mislim da nisam jedina koja, kad kupi novu turu knjiga, hoće najpre njih da čita, a one starije odloži da čekaju; i onda kroz nekoliko nedelja kupi nove knjige, pa se prihvati njih i sve tako ukrug.

Zbog toga sam dve nove knjige (kupljene pre dve nedelje) uvrstila na ovu listu. Jedna je Tereza Raken Emila Zole. Čitala sam njegov Žerminal i veoma mi se dopao, pa sam bez straha poručila i Terezu. Druga je Bela vrana Sali Grin; čita mi se neka fantastika, pa sam kupila ovo, nadam se da će mi se svideti priča i Salin zamišljeni svet. Ima i dva nastavka, ali o tom, potom. 

Mandolina kapetana Korelija - ovo mi je na listi već godinama. Deluje mi da je više za leto (pošto se radnja dešava na moru, takvo vam je moje rezonovanje), ali pošto ovo nije moja knjiga već pozajmljena, red je da malo ubrzam.

Biblioteka noću me čeka još od Sajma knjiga, a Vračar od Noći knjige, pa je vreme da se pozabavim njima. U januaru sam kupila Deretine knjige Ostaci dana i Šapat krošnji u ukletoj četvrti, koja me verovatno najviše ''zove'' na čitanje od svih koje sam navela danas. 


A šta ćete vi čitati ovog proleća? 

21.02.2017.

The Old Curiosity Shop


Staru prodavnicu retkosti već duže vreme planiram da pomenem u okviru svojih recenzija, ali sam htela da je ponovo pročitam jer je prošlo mnogo vremena od mog prvog čitanja - reći ću vam samo da sam bila duplo mlađa - mislim da to dovoljno govori o tome koliko je vremena prošlo. Ovakvim knjigama treba posvetiti malo više vremena - em su obimne (ovo moje izdanje ima preko 600 strana), em svaku rečenicu valja pažljivo pročitati i mislim da ću sada uzeti jedan fini odmor i čitati nešto dinamičnije. 
Sam naslov zvuči vrlo poetično, mada se najmanji deo radnje dešava u pomenutoj starinarnici. Pratimo život devojčice Nel i njenog dede, koji vodi antikvarnicu. Međutim, sticajem sumnjivih okolnosti, deda ostaje bez imetka i beži sa Nelom. Njih dvoje su vrlo neobičan tandem - Nel je mlado, lepo i pametno devojče zlatnog srca, dok dedu visprenost već izdaje, a njegova nesposobnost da odoli poroku dovodi do propasti i njega i devojčicu. Njih dvoje nisu sami na svetu jer imaju prijatelje koji ih vole i koji tragaju za njima. Na prvom mestu je vrli, mladi Kit, siromašni momak kog je Nel učila pisanju, a tu je i tajanstveni gospodin samac čiji identitet saznajemo na samom kraju romana. 
Ni ovaj roman nije bez negativaca, a oličenje zlobe sadržano je u Danijelu Kvilpu, zelenašu i manipulatoru, sadisti i prevrtljivcu koji ne preza ni od čega u želji da se surovo poigra životima nedužnih ljudi.  

Što se same dinamike tiče, radnja je u priličnoj meri razvučena, da bi se postepeno ubrzavala do pomalo zbrzanog raspleta. Pretpostavljam da u to vreme pisci nisu imali urednike kao ovi današnji, koji im pomažu da izbace suvišne delove. Moja zamerka se odnosi na nesklad između razvučene radnje i pomalo zbrzanog kraja. Ipak, u celini je knjiga veoma lepa, a Dikens uspeva da nam gane dušu, a u pojedinim situacijama i da je razgali svojom duhovitošću. 

Druga zamerka ne tiče se pisca, već izdavača. Otvorena knjiga je rešila da ovom prilikom (to jest, iskreno se nadam da i u ostalim slučajevima nije tako) škrtari na lektoru, pa je posao traljavo obavila jedna gospođa. Ne znam šta je po zanimanju, ali reklo bi se da nije prošla pored Filološkog fakulteta. Zbog toga ću se uzdržati od kupovine ove knjige, a i ostala Dikensova dela ću najpre proveriti, pa ako je lektor isti, odustajem. Korice su veoma lepe, povez deluje pristojno (u smislu da se ne raspada), ali pravopisnih grešaka ima na svakoj strani, a na to ne mogu da zažmurim i to neću da plaćam.