29.05.2017.

Grad


Nedavno sam pročitala zbirku pesama grčkog pesnika Konstantina Kavafija, a među onima koje su mi se najviše svidele jeste ona pod nazivom Grad (Η Πόλις), pa je stoga danas delim s vama. Poručuje da je sreća u nama samima. Ili nesreća - kako se kome zalomi, i da se od sudbine ne može pobeći. Šta vi mislite o tome? I kako vam se sviđa moja današnja fotografija? Razmišljala sam da je postavim kao zaglavlje na blog (iliti header); da li je to bolji izbor ili da ipak ostavim samo ova slova u ogledalu?


Kažeš: ''Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je - kao leš - pokopano.
Dokle će mi um ostati u toj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde, 
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih
i upropastio.''


Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.

Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš 
- ne nadaj se-
nema za tebe broda, nema puta. 
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu, 
straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj. 

Κωνσταντίνος Καβάφης

27.05.2017.

Sovina pošiljka - sadržaj kutije


Ovog meseca sam se konačno odvažila da naručim jednu kutiju iznenađenja, a sve zbog toga što je kao tema najavljen Hari Poter. Ja sam veliki ljubitelj tog serijala, pa sam znala da se neću razočarati šta god da zateknem u kutiji, pogotovo jer je Sova tražila da se sami izjasnimo koju bismo knjigu voleli da dobijemo, kao i kojoj Hogvortskoj kući pripadamo. Time je poneki element iznenađenja uklonjen, ali je meni drago zbog toga jer volim da imam neku predstavu o tome šta ću dobiti. Mogli ste da odaberete da li hoćete kutiju koja sadrži knjigu i propratne stvarčice ili samo sa fandom stvarčicama (u tom slučaju je cena nešto niža). Ja naručujem prvenstveno zbog knjige, tako da se tu nisam dvoumila ni trenutka. Vi koji me pratite na YT ste već mogli da vidite snimak u kome otvaram kutiju, ali sam svejedno htela i da je uslikam za blog, pošto i ja manje-više redovno zavirujem na druge blogove kad su u pitanju ovakve kutije i gledam šta su dobili i koliko su zadovoljni. 


Knjiga koju sam dobila je Zatvorenik iz Askabana, treća u serijalu. Ja već imam sve HP knjige, ali su različita izdanja, rasparene su, tako da sam se svejedno obradovala jer ovo izdanje Evrobook-a nemam. 


Druga najbitnija stvar koju sam dobila je ova divna gajbica i novo sklonište u koje ću da smestim sve svoje Harije. Njih izrađuje Irena sa stranice Magic Box Kiki i ja u svom posedu već imam jednu njenu kutiju koju obožavam, tako da je ovo bilo jedno lepo iznenađenje za mene. 


Sledeća stvar - šolja s Harijevim likom. Ja sam veliki čajopija i obožavam šolje; baš sam se prošle godine s mukom rastala od nekih jer sam ih nagomilala, ali uvek zastajkujem u prodavnicama kad spazim dotične predmete. Na kutiji piše da je to magična šolja - jutros sam je testirala sipajući vreo čaj u nju i tada su se pokazali neki novi natpisi, dotad zacrnjeni, kao i Zlatna skrivalica i jedna nevaljala Bladžerka. 



Ključ sa nežnim krilima će svakome ko je čitao Kamen mudrosti biti poznat. Ja sam mu već našla namenu - koristiću ga kao ukras za jelku. Tu je i simpatični bukmarker (kojih uvek treba), a ovaj je u obliku putokaza na kome piše Hogvorts. 



Štapić je više dekorativni predmet, ali mi je neko od vas predložio da ga upotrebim da bi mi pridržavao kosu. Biće ili to ili da sačuvam da mi sin malo poraste pa da se igra čarobnjaka. U pitanju je ručna izrada same Jovane koja stoji iza Sovine pošiljke. 


Pošto sam pomenula da najviše volim kuću Grifindor, dobila sam njihov bedž.


Zaključak: Sova se zaista potrudila oko ove kutije i stvarno sam zadovoljna. Ako sve svedem na brojke, Zatvorenik iz Askabana košta više od 1000 dinara, a samo slanje kutije  bi koštalo bar 200-300 dinara. Kutiju sam platila 1500 dinara (u cenu je uračunata poštarina) - plaća se unapred uplatnicom u pošti ili banci. Drago mi je što sam na neki način razbila strah od naručivanja book box kutija iznenađenja i svakako ću ubuduće pratiti koje su teme za svaki mesec i naručiti ako se poklapa s mojim interesovanjima. 

24.05.2017.

Week in pics

(na slici je bezalkoholna margarita u Sugar&Spice koja ima ukus cedevite od pomorandže)

Proteklih dana nisam imala mnogo vremena za bavljenje blogom, a bogami nisam mnogo ni čitala, tako da vi koji pratite moj kanal o knjigama nećete naći mnogo naslova u rekapitulaciji na kraju meseca (biće sjajno ako uspem da izvučem četiri). Snimila sam vam dva kratka videa, napisala jednu kratku recenziju i to je sve. S druge strane, provela sam divne trenutke družeći se s najbližima, osvežila utiske s nekim starim prijateljima i iskoristila tople prolećne dane koliko god sam mogla. Posetila sam jednu izložbu, pogledala jedan novi film, a najveći događaj mi je, da budem iskrena, bilo to što sam odvela svog sina u zoološki vrt prvi put u životu. Mnogo sam volela da idem tamo dok sam bila dete, ali mi već godinama unazad nije toliko zanimljiv jer konačno shvatam kako tužan život mora biti tim životinjama, osuđenim da, bez počinjenog zločina, čitav život provedu u zarobljeništvu. S druge strane, ne smeta mi da nekog od rođaka, kada dođe u Beograd, povedem u Vrt dobre nade, a ovog puta sam želela da usrećim meni najdražu osobu, tako da smo suprug i ja bili veoma uzbuđeni. Kada imate dete, počnete svet da gledate njegovim očima i sve vam deluje veće i lepše, tako da smo kući došli puni utisaka i sa kamerom ispunjenom snimcima. 




Već sam vam pisala da nameravam da iskoristim opciju besplatnih poseta pojedinim muzejima tokom 10 dana maja, ali sam stigla samo na jednu postavku. Galerija Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu izlaže malu zbirku meteorita (delić atmosfere mogli ste da vidite na mom Insta Story), a regularna cena ulaznice je 300 dinara po osobi. Doduše, nisam sigurna da bih platila punu cenu, čini mi se da bih radije dodala malo para i kupila knjigu jer izloženih meteorita stvarno ima malo.  Ove godine sam propustila  Noć muzeja jer volim da tradicionalno odem s tatom (koji je otputovao u Grčku i ostavio me na cedilu ovog puta). Bolje bi mu bilo da mi donese nešto dobro odande. 

U Ušću sam pogledala film Kralj Artur: Legenda o maču i drago mi je što sam otišla jer je utisak mnogo bolji kada se gleda na velikom platnu, bar istorijski spektakli poput ovog. Reditelj Gaj Riči nam je pružio malo drugačije viđenje od uobičajenog - na kraju film jeste ispao komercijalan - ali pozdravljam izbor glumaca i činjenicu da nema golišavih scena, što je u današnje vreme prava retkost. Sad znate i da mi muzika iz filma cele nedelje svira u glavi (možete je poslušati ovde: The Devil and the Huntsman).


Naša čupava lopta Ema se konačno propisno ošišala - možete misliti moje iznenađenje kada je u stan upala sva sređena, sa mašnicama na ušima i namirisana. Ceo stan se osećao na parfem neke držeće gospođe (mada je u pitanju bio ''parfem za pse'', štagod to bilo). U svakom slučaju, lepa promena. Veterinar nam je preporučio šišanje tokom toplih meseci, tako da će biti goluždrava do oktobra, pretpostavljam. I dalje mi je neobično kad je pogledam, posle šišanja mi se čini kao da se smanjila, haha. 

Nadam se da ste vi uspeli da iskoristite lepo vreme i uživate, ja jedva čekam da se završi ovaj oblačni period, pa da organizujem neki piknik. Čitamo se uskoro (a sutra svratite na kanal radi novog videa :-))

21.05.2017.

Na ušću dveju reka ispod Avale


Moj plan da svakog meseca pročitam bar jednu knjigu domaćeg autora za sada funkcioniše. Ko zna, možda tokom maja uspem da dovršim i započeti ''Vračar'' Svetlane Velmar Janković. Međutim, knjiga Radivoja Bojičića se nekako ugurala preko reda i zato ćete ovog nedeljnog jutra čitati o njoj. Na poleđini korica piše da je ovo najduhovitiji roman o Beogradu i Beograđanima svih vremena, što zaista ne mogu da potvrdim (niti da poreknem), budući da sam ih vrlo malo pročitala, a znate već kako ti ljudi koji sastavljaju opise umeju da preteraju. 

Roman je pisan u formi razgovora između našeg pripovedača, koji se takođe zove Radivoje, i izvesne Džud, Amerikanke srpskog porekla. Džud je željna da sazna više o domovini svojih roditelja, tako da se obraća Radivoju za pomoć. On je više nego voljan da joj pruži potrebne informacije, tako da je ovaj dijalog zapravo više monolog jer nam Radivoje najpre ukratko prepričava istorijat Beograda, a zatim se zabavlja opisujući njegove stanovnike, često se šaleći na njihov račun. Saznaćete mnoštvo zanimljivih činjenica o srpskoj prestonici, iznetih na krajnje pristrasan način - što je normalno jer je ovo ipak roman, a ne istorijski udžbenik. Provešće vas Kalemegdanom, Skadarlijom, Ulicom Kneza Mihaila i još nekim istaknutim delovima grada, usput vam govoreći kako je Dorćol dobio ime, ko je tvorac Pobednika, pričaće vam o stradanju Narodne biblioteke, ponešto o enterijeru Kraljevskog dvora, kućama lopuža koje stanuju na Dedinju i svašta još. Većinu tih podataka možete naći i u drugim knjigama, ali ako volite neposredan i neformalan način pripovedanja, više će vam se dopasti Bojičićeva verzija. 

O izdanju: Dopada mi se - ćirilica, broširan povez, lepe korice, pristupačna cena (regularna cena je oko 600 dinara, a ja sam je tokom sniženja platila oko 450). Postoji još nekoliko knjiga iz ove edicije koje su delo drugih autora. Izdavač: Dereta.

Ocena: 🌟🌟🌟

15.05.2017.

Cimetaste prodavnice

Sklepy cynamonowe / Bruno Schulz

Tanušna zbirka isečaka života glavnog junaka, dečaka Josifa i njegovog viđenja sveta oko sebe jedna je od knjiga koja će obogatiti vaš jezik i to vidim kao njenu glavnu vrlinu. Autobiografski elementi prepliću se s bizarnim čineći jedan konstantni kontrast između stvarnosti i mašte. Šulcova nezaustavljiva bujica reči uvešće vas u jedan neobičan svet. Sijaset prideva i maestralni opisi preovlađuju i uspevaju da nadomeste ne tako razvijenu fabulu, međutim, ne mogu reći da mi se knjiga mnogo dopala - suviše je iščašena za moj ukus. Šulc je pesnička duša tragičnog života i žrtva svog jevrejskog porekla, ubijen od strane nacističkog vojnika. Posebno mesto u njegovim pričama, kao i u životu, ima otac - jedna doista neobična i bizarno dočarana figura. 

Zaključak: Divnim, bogatim jezikom služi se Bruno Šulc, ali mi je na momente knjiga bila pomalo naporna. Razumem zbog čega je hvaljena među mnogima koji su je čitali, samo ja više naginjem klasici, pa je moje oduševljenje izostalo. 


                                                                             📖

Moj otac je lagano nestajao, vidno je propadao. Skupio se ispod velikih jastuka, s divlje nakostrešenim čupercima, tiho je razgovarao sa samim sobom, potpuno utonuo u nekakva složena unutrašnja pitanja. Moglo se učiniti da se njegova ličnost raspala na mnogo posvađanih i udaljenih individua jer se glasno svađao sa samim sobom, uporno i strastveno pregovarao, ubeđivao i molio, a zatim je ponovo delovao kao da predsedava sednici s velikim brojem učesnika i iz petnih žila se trudi da ih svojom krasnorečivošću pomiri. Ali svaki put ti bučni skupovi, puni usijanih glava, na kraju bi se rasprsli u psovke, kletve i uvrede. 



11.05.2017.

Insta Lately


Zdravo svima! Kako provodite majske dane? Nisam pravila nikakvu aprilsku rekapitulaciju, pa se sad javljam s ponekim novostima. Nakon dve godine pauze (a i duže), učlanila sam se u gradsku biblioteku. Stalno sam odlagala upis jer sam htela najpre da pročitam knjige koje imam kod kuće, ili bar njihov veći deo, ali kako se gomila nepročitanih knjiga uopšte ne smanjuje, digla sam ruke. Ne nameravam mnogo knjiga da pozajmljujem, ali mislim da je pametnije, kad me uhvati kriza za nekim trilerom ili čiklit laganicom, da uzmem iz biblioteke nego da kupujem. Kad sam već počela o knjigama, pročitala sam Moju genijalnu prijateljicu i uopšte nisam oduševljena. Knjiga je, po mom mišljenju, go prosek i zaista mi nije jasno zašto je izazvala toliku pomamu. Na slikama ispod (i ovoj iznad) možete videti deo enterijera novootvorene Bookastore knjižare; nalazi se u centru grada i nedavno sam saznala da je pet friendly. Yess! 


Pokrenula sam se što se tiče vežbanja i sad skoro svake večeri optrčim nekoliko krugova oko bloka sa Emom, umesto da pijem koka-kolu i gledam Očajne domaćice. Malo me je mrzelo u početku, ali sam se navikla i sad se mnogo bolje osećam. Biće dobro sve dok ne počnu vrućine, tada ću opet da posustanem, ali se nadam da ću uspeti da organizujem neko plivanje na bazenu, a imam i podršku svoje najbolje drugarice. 


Danas je otvorena manifestacija Muzeji Srbije 10 dana od 10 do 10 - veoma mi se dopada ova inicijativa kulturne propagande po Srbiji, tako da ću narednih dana posetiti poneku izložbu. Više informacija o samom događaju možete naći OVDE. Moji postovi o izložbama su tradicionalno najmanje čitani kada je reč o statistikama na mom blogu, ali ja ipak povremeno pišem o tome zato što želim. Nasuprot tome, najčitaniji blog post je tekst o anticelulit gelu. Da li biste bili malo razočarani da ste na mom mestu? Ja stojim iza svakog teksta koji sam napisala ovde, ali naravno da pravim razliku među njima - neki su mi manje, a drugi više omiljeni. Samo sam iznenađena da se moj ukus i izbor čitalaca toliko razlikuju. Na drugom i trećem mestu su takođe kozmetički postovi - Avon Planet Spa i Pupa. (Ne računam giveaway objave.) 


Isplanirala sam već neke zanimljive aktivnosti za vikend, tako da vam se verovatno neću javljati do ponedeljka. Želim vam svima lepe predstojeće dane. 

🌷🌷🌷

06.05.2017.

Biblioteka

''Biblioteka'' Zoran Živković

Sadrži 6 priča: Virtuelna biblioteka, Kućna biblioteka, Noćna biblioteka, Paklena biblioteka, Najmanja biblioteka i Otmena biblioteka. 

Svaka priča je ispričana u prvom licu, iz ugla nepoznatog naratora - u ovoj knjizi nećete naći nijedno lično ime niti bilo kakvu geografsku odrednicu i to mi se dopalo jer je čitalac onda sam može smestiti u bilo koji kontekst. I, naravno, u svakoj je reč o knjigama i biblioteci. Meni omiljena priča je Paklena biblioteka u kojoj je pakao zamišljen kao zatvor u kome su grešnici osuđeni da po ceo dan čitaju knjige, što se smatra efikasnom terapijom protiv grešnih misli i dela. Vrlo ironično i duhovito, a opet, sasvim prikladno. Sve priče u sebi sadrže element fantastike. 

Idealna za one koji nemaju mnogo vremena, a žele da pročitaju nešto lepo jer se može pročitati za jedan sat. Meni se veoma dopala, pa sam je čitala dvaput. Na svim mestima gde sam gledala je rasprodata, verovatno zbog toga što je pitka, zanimljiva i vrlo prigodna kao poklon nekom dragom knjigoljupcu. 


📖

Svaka čast zdravom razumu, ali na njega se ne možete uvek osloniti. Ponekad je znatno uputnije i korisnije prihvatiti čuda. 

***
Dobro se zna da knjige nemilice gutaju prostor. Od toga nema odbrane. Koliko god mesta da im pružite, nikad im nije dovoljno. Zaposednu najpre zidove, a onda nastave da se šire gde god stignu. Jedino tavanica ostane pošteđena. Stalno dolaze nove, a vi nemate srca da se otarasite nijedne od njih. I tako, polako, neopazice, tomovi potiskuju sve pred sobom. Kao glečeri. 

***
Sve bi, naravno, bilo drugačije da nije bio petak. Ovako, ako sad ne bih uspeo da uzmem knjige, naredna prilika za to ukazala bi mi se tek u ponedeljak, što je značilo da preko vikenda ne bih imao šta da čitam, a ta mogućnost nimalo mi se nije dopadala. Kako živim sam, neizbežno sam suočen s obiljem slobodnog vremena koje nečim treba ispuniti. Odavno sam ustanovio da mi najivše prija da ga prekraćujem čitanjem. To je svakako znatno korisniji i prijatniji način od zaglupljujućeg gledanja televizije. 

04.05.2017.

Ispovesti knjigoholičarke


Jedan dan u životu knjiškog moljca

Prošle nedelje sam udomila (čak) 9 svojih knjiga koje više neću čitati i bila sam veoma ponosna na sebe. Ostaje još samo dvadesetak. To neće bogznakako rasteretiti moje police, ali svakako predstavlja lep početak. ''I upražnjeno mesto za nove knjige koje ću kupiti'' mislim u sebi. Ponedeljak, 1. maj bio je divan sunčan dan, pravi prolećni, pa smo drugarica i ja protegnule noge do ne tako davno otvorene Bookastore knjižare-kafeterije u centru grada. Vrlo prijatan ambijent u kome bih mogla da presedim ceo dan, u društvu novih knjiga i drugih zavisnika od pisane reči. Razgledala sam neko vreme, a onda sam se ipak odlučila na jednu od najpopularnijih knjiga objavljenih prošle godine, a to je Moja genijalna prijateljica Elene Ferante. Svi utisci koje sam imala prilike da čujem bili su pozitivni - od onih koji misle da je knjiga genijalna, do onih kojima je samo dobra. I tako sam poklekla i ja koja je uvek izbegavala knjige s kojekakvih top listi i uglavnom čitala neke izvučene iz naftalina.

Moja drugarica knjigoholičarka (smem li da napišem da se zove Maja?) je takođe odvojila neke svoje knjige za rashod jer ni ona nema mesta u kući, i naravno da sam bacila pogled i rekla da mi ne bi smetalo da postanem nova vlasnica njene Umetnosti vožnje po kiši (roman iz perspektive jednog psa koji sam čitala pre neku godinu). I tako mi se u torbu ušunjala još jedna knjiga. Ali, Maja mi je neočekivano donela i dve knjige na pozajmicu jer sam pre izvesnog vremena izjavila da bih volela da ih pročitam (Cimetaste prodavnice i Ćutanje). I tako su se četiri knjige našle u mojoj ciklama ceger-torbi. Već pomalo otežalog ramena iskobeljah se iz Bookastore i uputih se u Knez Mihalovu jer je lep dan, a i baš bi mi trebala pastelna majica s rukavima. Mic po mic, nađosmo se u Vulkanu jer Maja želi da kupi knjigu koja je nedavno izašla, što je već neko vreme iščekivala. ''Doobro, idem da joj pravim društvo''. Uđem, a ono još uvek traje akcija 30% popusta na klasike. A svi na gomili onako lepi, sa sjajnim koricama, ne znaš koju pre da dohvatiš. Pošto posedujem većinu tih naslova, na kraju sam uzela samo jednu, Majstor i Margarita. Čekala sam da mi padne šaka neko bolje izdanje, ali, hajde, nema veze, može i ovo Vulkanovo, ko će sad da traži. A i ona mačka na koricama me gleda i kaže ''Uzmi me, Aleksandra, biće ti lepo sa mnom''. To vam je ona knjižara na Trgu republike u koju retko zalazim, ali baš mi se dopalo što smo mogle da razgledamo koliko hoćemo, bez uplitanja suviše revnosnih prodavaca. Svakako ću opet ići tamo ako mi zatreba nešto od Vulkana. Krenem ka izlazu, zastanem kod Dikensovih knjiga i potpuno neplanski uzmem Ukletu kuću. Da nisam morala kući, ko zna kakvu bih štetu još načinila. Tako biva kad, sva naivna, pođem po jednu knjigu, a ponesem 4 hiljade u novčaniku. 

Na kraju sam potpuno zaboravila da siđem do pijace i kupim lale za prethodnu recenziju (tj. kupim ja cveće za kuću, ali ga često i slikam za blog ili Instagram kad je već tu). Uspela sam da se dočepam praznog sedišta u busu i odmah otvorila da čitam Cimetaste prodavnice. Ulazim u stan sva srećna zbog lepog druženja i kupovine i usput razmišljam kako da sakrijem tolike knjige od ukućana. Kad ono, čim sam ušla, muž se hvata za moju torbu i zaviruje unutra. 

-''Neeee'' viknem ja ''Ne možeš da mi uzimaš torbu tek tako, moraš da poštuješ moju privatnost, a ionako unutra nema ništa zanimljivo''.
- ''Gledam jesi li mi donela one kifle, crkoh od gladi.''

01.05.2017.

La tulipe noire


Danas ću vam pisati o još jednom klasiku, ovog puta čuvenog Aleksandra Dime i njegovoj, možda manje čuvenoj knjizi, ukoliko je poredimo s Tri musketara ili Grofom od Monte Krista. Crna lala ne samo da sadrži znatno manji broj stranica od pomenutih knjiga, već i mnogo manje likova, pa je u tom smislu jednostavnija za čitanje i praćenje. 

Sam roman ima uporište u stvarnim istorijskim događajima 17. veka i počinje ubistvom holandskih državnika, braće Kornelija i Jana de Vita, koje je, saterane u klopku, ubila pomahnitala rulja gladna krvi i osvete. Još jedna istorijska ličnost na koju nailazimo je Viljem Oranski, koji igra nemalu ulogu u raspletu ovog romana. 

Kornelijus fan Barle, kumče Kornelija de Vita, fiktivni je lik i protagonista ove knjige. On živi mirnim životom u Dordrehtu; po profesiji je lekar, ali mu je najveća strast uzgajanje lala. Toliko je uspešan u tome da se, ne znajući, zamerio svom prvom susedu, sredovečnom gospodinu Bakstelu i izazvao ljubomoru tolikih razmera da je pokrenuo čitav niz događaja koji će mu veoma naškoditi. Cvećarsko udruženje u Harlemu raspisalo je veliku nagradu za onog ko uspe da odgaji crnu lalu, savršenu i bez mrlja, tako da se Kornelijus prihvatio tog izazova, radeći marljivo i posvetivši sve svoje vreme i misli svom dragom cveću.  Zavidljivi Bakstel je naumio da prisvoji Kornelijusovo otkriće i pokupi nagradu i slavu koju će mu ono doneti. U priču se upliće i lepa Roza, mlada kći čuvara zatvora, koja je odlučila da svoje srce pokloni našem vrlom ljubitelju lala. 


Meni je roman vrlo simpatičan, čitala sam ga dva-tri puta i pretpostavljam da će se najviše dopasti mlađim čitaocima. Nadam se da će i moje dete jednog dana uživati u knjigama poput ove. Izdavač: Evrobook

📖

Dvadesetog avgusta 1672. grad Hag je tako bučan, čist i tako gizdav kao da je svaki božji dan nedelja; grad Hag, sa svojim senovitim parkovima, visokim drvećem pognutim nad gotskim kućama, sa svojim širokim kanalima u kojima se ogledaju zvonici s gotovo istočnjačkim kubetima.

***
Pij, jedi i troši ako hoćeš stvarno da živiš, jer raditi ceo dan na drvenoj stolici ili u kožnoj fotelji, u laboratoriji ili radnji ne znači živeti. Umrećeš i ti kad na tebe dođe red i, ne budeš li te sreće da imaš sina, pustićeš da se naše ime ugasi, i moje će začuđene forinte naići na nepoznatog gazdu, te nove forinte koje niko drugi nije izbrojao osim mog oca, mene i livca. I osobito nemoj da se ugledaš na svog kuma Kornelija de Vita, koji se upustio u politiku, najnezahvalniji od svih poziva, i koji će sigurno loše završiti. 

28.04.2017.

The Rose and The Ring


Nedavno sam pročitala Ružu i prsten, većini manje poznato Tekerijevo delo. U pitanju je dinamični igrokaz o kraljevima, prinčevima i princezama, borbi da se sačuva presto i ponekom sakrivenom identitetu. Tu je i pomalo neobična vila po imenu Čarobna Palica, koja princu i princezi, umesto velikog magičnog poklona, kao dar na rođenju poželi jednu malu nesreću. Dva čarobna predmeta iz naslova poseduju moć da osobu koja ih nosi učine neodoljivo privlačnom suprotnom polu - dejstvo, naravno, prestaje po skidanju dotičnog predmeta, ruže ili prstena, sa sebe. Princeza Anđelika važi za najlepšu i najbolju devojku u kraljevstvu, a njena pomoćnica Besinda krije jednu veliku tajnu. 
Tekerijeva neizbežna ironija nazire se i u ovom delu i obavezno vam izmami osmeh dok ga čitate. Ipak, prvenstveno je prilagođeno tome da se izvodi kao predstava za decu i verovatno bi mu ona bila najzahvalnija publika.  


Prvo Tekerijevo delo koje sam pročitala je Vašar taštine,  i moram reći da mi se mnogo više dopalo nego Ruža i prsten, koja bi verovatno oduševila zagrižene Tekerijeve ljubitelje ili, pak, decu osnovnoškolsog uzrasta. Meni nije žao što sam je pročitala, na kraju krajeva, nije obimna niti zahtevna, ali ne mogu je preporučiti jer nije iznad proseka, po mom mišljenju. Pošto je samo delo prilično kratko (oko 125 strana), nemam mnogo toga da pišem o njemu, a da ne prepričavam fabulu, na kojoj je ovde i akcenat (kao kod svake dečije predstave). 

Izdanje mi se veoma dopada - ovo je iz edicije Evrobook Klasici za decu - tvrd povez, ćirilica, svetlosmeđe korice koje tipografski podsećaju na starinske spise i volim da ih gledam poređane na svojoj polici. 

25.04.2017.

Knjiga / Pisac


Više puta sam pominjala kako treba češće da čitam knjige domaćih pisaca, tako da sam bila ponosna na sebe što sam prilikom poslednje posete biblioteci uzela čak dve. Jedna od njih je knjiga o kojoj ću vam danas govoriti, jednostavnog naslova ''Knjiga; pisac'' Zorana Živkovića. 


Verujem da bi većina čitalaca mogla uvideti sličnost s Pohvalom ludosti Erazma Roterdamskog (što me podseti da o toj knjizi još uvek nisam pisala ovde, a nameravam već duže vreme jer je sjajna) - naravno, tema je drugačija, ali se obojica služe ironijom i humorom da ukažu na besmisao izvesnih stvari koje susrećemo u svakodnevnom životu.


Živković je, između ostalog, potkačio današnji izdavački sistem, osvrnuvši se na doprinos urednika, lektora, štampara, opisao na koji način knjiga dobija svoj konačni oblik i koliko se podilazi komercijalizaciji - knjiga postoji da bi se prodala, a njena umetnička i kulturna vrednost je zanemarljiva - poenta je staviti bombastičan naslov, što šarenije korice, istaći kojom je nagradom (ili najužim izborom) dotično delo ovenčano i tako dalje - čitav ovaj šablon vam zvuči uznemirujuće poznato, zar ne? Zapravo, čak se i izdavačka kuća koja je objavila ovaj Živkovićev roman služi istim trikovima, tako da ja kao čitalac ovo doživljavam kao svojevrsnu parodiju. Radnja romana kulminira na grotesknoj promociji knjige gde je pisac potpuno nevažan lik, skrajnut u zapećak, a direktor izdavačke kuće koristi priliku da auditorijumu iznese svoje ideje i promoviše nov pravac kojim njegova izdavačka kuća kreće. 

Konačni utisak: osvežavajuće. Živković govori ono što mnogi od nas misle i, mada se ne slažem sa svime što je ovde izrečeno, najveći deo knjige mi je bio veoma duhovit i sasvim u skladu s izrekom ''It's funny because it's true''. Prva njegova knjiga koju sam pročitala jeste zbirka priča pod nazivom Biblioteka i veoma mi se dopala, tako da ni ovog puta nisam ostala razočarana i sigurna sam da ću i u budućnosti ukazati poverenje ovom beogradskom autoru, doktoru književnosti i profesoru kreativnog pisanja. 

                                                                             📖

Da nije knjiga, na šta bi ličila ljudska zajednica? Još bi se nalazili u onom dozlaboga primitivnom dobu u kakvom smo ih zatekle kada smo se pojavile pre pet hiljada godina. Vrsta čiji su članovi znameniti po tome da brže nešto zaborave nego što upamte. Da im ovde nesebično nismo pružile pomoć, da nismo pamtile umesto njih, ovi jadnici uopšte ne bi imali istoriju.

***

''E, stvarno nije lako s vama piscima'', uzvrati siktavo sekretarica. Lice joj gotovo poprima boju laka s noktiju leve šake. ''Nikada nemate sve spremno. Stalno vam nešto fali. Jednome sadržaj, drugome pogovor, trećem ilustracije. A, evo, sad nedostaje i naslov! Pa, na šta to liči! Jednom će neko od vas ovde doći bez glave! I šta sad da radimo? Knjiga mora u štampu, ne može da čeka da se gospodin najzad smisli.''

***

Novo remek-delo proslavljenog autora!
Neodoljivo, očaravajuće, zanosno!

Jeza od prvog do poslednjeg reda!

A ispod svake obajve, sitnijim slovima, naziv novine ili časopisa iz kojih potiče citat. Kako red nalaže. Ima sekretarica više od dvesta ovakvih slogana u memoriji kompjutera, potpuno spremnih za upotrebu. U početku je sama birala koji će od njih upotrebiti, ali kada je otkrila da to nije neophodno, rado je prepustila računaru da on automatski obavi stvar. Zašto bi se ona mučila, uostalom, kad ove naprave upravo za to i postoje? Samo pritisne dugme, a kompjuter izbaci tri bombaste promotivne objave. Jeste da su nasumce izabrane, ali se još nijednom nije pokazalo da su neprikladne. Baš naprotiv. Idu kao salivene uz svaku knjigu.

20.04.2017.

The remains of the day


Da li se može reći da je nečiji život promašen ako ta osoba toga nije svesna?


Išiguro je dobio Bukera za ovaj roman i jedan je od retkih naturalizovanih britanskih pisaca koji je svojevremeno uspeo da se izdvoji drugačijim stilom naracije. Sklonost dugim rečenicama i unutrašnjem monologu ne umanjuju jednostavnost njegovog pripovedanja i lakoću s kojom čitaoca uvodi u engleski mentalitet. 
  
Za uspeh da pronikne u svest jednog engleskog džentlmena verovatno je jednim delom zaslužna činjenica da se pisac s roditeljima doselio u Britaniju kada je imao svega pet godina, a za drugi deo je svakako zaslužan njegov talenat.

 Gospodin Stivens, već u poznim godinama, na nagovor svog poslodavca, Faradeja, kreće na putovanje po Engleskoj. Zastajkujući u pitoresknim varošicama radi odmora i konačišta, usput sreće i ljude na koje ostavlja impozantan utisak svojom pojavom i besprekornim držanjem. Uglađenih manira, bez ikakvih izliva emocija i s nesposobnošću da se našali, Stivens do kraja ostaje profesionalac i prototip engleskog batlera.
Najveći deo romana čini prisećanje na ranije dane službe, kada je bio batler lorda Darlingtona - Stivens nam govori o odlikama koje krase vrhunskog batlera, o dostojanstvu, o svom ocu i odnosu sa ženom koja je nekoliko godina provela kao domaćica kuće, gospođicom Kenton.

Možda bi neki našeg junaka nazvali uštogljenim i bezosećajnim, ali on je jednostavno Englez do same srži svog bića i neko ko se sve vreme drži kao da je na dužnosti. Uloga batlera nije nešto što odbacuje po potrebi, već se u potpunosti saživeo s njom. Čak ni čitaocu ne otkriva svoje najdublje misli, snove i nadanja - zapravo, mi do kraja romana ne saznajemo ni njegovo ime.

Čitanje ovog romana nalikuje laganoj i udobnoj vožnji na sedištu fordovog luksuznog automobila, s pogledom na engleski krajolik ili, pak, utešnoj šolji čaja dok sedite u fotelji za vreme kišnog popodneva. Svi koji su knjigu čitali pre mene su se izjasnili da im se svidela, a najčešći epitet je glasio ‘’fina’’, pa ću ga i ja pozajmiti da u jednoj reči opišem celokupan utisak o ovoj knjizi.

Samo izdanje mi se veoma dopada, tvrd povez, suptilne korice, a čak ni ja, stara cepidlaka, nisam našla mane prevodu niti lekturi. Vidi se da je izdavač (Dereta) posvetio posebnu pažnju ovoj knjizi, kakvu ona i zaslužuje.

Roman je ekranizovan svega koju godinu nakon objavljivanja, a glavnu ulogu tumači Entoni Hopkins.

📖

''Dostojanstvo'' batlera je neraskidivo povezano s njegovom sposobnošću da ne izneveri profesionalno biće u kojem obitava. ''Mali'' batleri će svoje profesionalno biće i pri najmanjem povodu napustiti zarad onog privatnog. Za takve osobe - biti batler znači igrati pantomimsku ulogu; pri najmanjem potresu, fasada popušta i ispod njenog površinskog sloja ukazuje se glumac. Veliki batleri su veliki zahvaljujući sposobnosti da se do krajnjih granica svojih moći nastane u svojoj profesionalnoj ulozi; njih neće poljuljati spoljni događaji, ma koliko bili neočekivani, bolni ili poražavajući. Oni nose svoj profesionalizam onako kako otmen gospodin nosi svoje odelo: on neće dozvoliti ni razbojnicima, ni okolnostima da mu to odelo strgnu s tela pred očima sveta; on će ga zbaciti onda, i jedino onda, kad to bude hteo, uvek i neizbežno kada je sasvim sam. To je, kažem, pitanje ''dostojanstva''.

***
Ne može se večno premišljati šta bi bilo da je bilo. Čovek mora da shvati da mu je dobro koliko i drugima, a možda i bolje nego drugima, I da za to bude zahvalan.

15.04.2017.

Versatile Blogger Award


Za ovaj post možete zahvaliti mojoj blog-koleginici, dragoj Šećernoj Piluli koja me je nominovala za Versatile Blogger Award. Hvala! U zadatak mi je palo da navedem sedam stvari o sebi i da, naravno, nominujem sledeću osobu. 

13.04.2017.

Prednosti i mane pisanja bloga


Ćao! Danas privodimo kraju ovaj serijal na temu pisanja bloga, a sadašnja tema su prednosti i mane vođenja bloga. Naravno, govorim o svom iskustvu, pretpostavljam da ima i različitih mišljenja o pojedinim stavkama, dok su neke druge, pak univerzalne. 

10.04.2017.

Samarkand


07042008 - ovako sam na poleđini zabeležila datum kada sam kupila ovu knjigu. Pozajmila sam je godinu-dve pre toga iz biblioteke i veoma mi se svidela, tako da je ovo bila jedna od mojih prvih kupovina u Laguninom Klubu čitalaca, ušuškanom u Resavskoj ulici. Zapravo, prva knjiga je bila Zvezdana prašina NIla Gejmena, a Samarkand je druga. Načela sam priču o istorijatu jer imam neku vrstu emotivnog odnosa prema ovoj knjizi, ali obećavam da ću u nastavku biti konciznija i da ću se držati same fabule i utisaka.  

Na početku bih vas upozorila da ovo nije knjiga o Samarkandu, već o zbirci pesama koje se, između ostalog, nazivaju Samarkandskim rukopisom. Amin Maluf je rešio da nam ispriča priču o nastanku rukopisa i na samom početku nas vodi u Samarkand, čudesni dragulj Orijenta, na čijim ulicama srećemo Omara Hajama, pesnika, filozofa, astronoma i učenjaka. Omar je mladić, lep i razborit, skroman, ali i hedonista, okrenut nauci, ali veruje u astrologiju, nesklon sukobima i apolitičan. Ipak, usud mu je dodelio da se nađe na dvorovima i da njegove savete poslušaju neki od najmoćnijih ljudi toga doba. Na podstrek kadije Abu Tahera, Omar počinje da zapisuje svoje pesme, rubaije, u jednu praznu ukoričenu knjigu koju mu je kadija poklonio i tada, u drugoj polovini 11. veka nastaje čuveni Samarkandski rukopis. 

Na koji način će rukopis napustiti Samarkand, obići veliki deo Persije, završiti zaboravljen u tvrđavi sekte asasina, da bi na kraju završio na dnu kovčega Benžamena Lesaža, putnika na Titaniku, otkrićete listajući stranice ove divne knjige.

Maluf nas maestralno vodi Orijentom, prelazeći iz 11. u 19. vek, da bi u osvit dvadesetog veka prikazao Persijsku revoluciju - kako je do nje došlo i kako je tekao sam njen tok. Kao neko ko se ne interesuje preterano za politiku, priznajem da sam više uživala u prvoj polovini knjige koja je smeštena u raniji period i koja nam kazuje više o običajima i životu u tadašnjoj Persiji kroz kratke prikaze Omarovog života, kao i njegovog poznanika Hasana Sabaha, osnivača ozloglašenog reda asasina. Od Samarkanda, preko Buhare, Isfahana i Nišapura, pa sve do Anapolisa, Maluf nam u uši šapuće čarobne reči uz pomoć kojih nas vodi stazama starog Orijenta, uz toplinu sunčevih zraka i šum peska, usput nam otkrivajući i zanimljivosti poput objašnjenja zašto se nepoznata u matematici označava sa x ili poreklo reči kao što su raj, asasin ili Iran.


Knjiga ima 311 strana, na poslednjoj strani se nalazi mapa pomoću koje ćete lakše pratiti putešestvije Omara i Benžamena, a pre neku godinu je objavljena i u tvrdom povezu u okviru edicije Dragulji Lagune. Kada sam poslednji put proverila, oba izdanja (i tvrde i meke korice) su bila rasprodata na sajtu izdavača, ali na sajtu Delfi knjižare ih još uvek ima. U ovom slučaju se u potpunosti slažem sa nazivom edicije jer je ovaj Malufov roman zaista pravi dragulj među knjigama.

📖
Do dana kada ćeš moći da izrekneš sve što misliš, i potomci tvojih potomaka imaće vremena da ostare. Živimo u doba tajnovitosti i straha, i moraš imati dva lica: jedno da pokazuješ svetini, drugo sebi samome i svome Tvorcu. Ako hoćeš da sačuvaš oči, uši i jezik, zaboravi da imaš oči, uši i jezik. 

***
Ali vidiš, hadže-Omare, ma koliko prostrano bilo neko carstvo, ma koliko nastanjeno, ma koliko bogato, uvek u njemu vlada oskudica ljudi. Naizgled - štagar ih je, trgovi krcati, svetina gusta! A ipak mi se dešava da gledam svoju postrojenu vojsku, džamiju u vreme molitve, bazar, pa i sopstvenu divanhanu, i da se upitam: ''Ako bih od ovih ljudi zahtevao mudrost, znanje, odanost, čestitost, ne bi li se svetina posle svakog svojstva koje sam nabrojao proredila, pa raspršila i nestala?

***
Priče su, i dobre i loše, kao strele: kad ih odapneš nekoliko, jedna će pogoditi metu.

***
Ako Persijanci žive u prošlosti, to je zato što je prošlost njihova otadžbina, a sadašnjost je za njih nepoznat kraj u kom im ne pripada ništa. Sve što je za nas simbol modernog života, oslobodilačkog razvoja čoveka, za njih je simbol strane vlasti: putevi, to je Rusija; železnica, telegraf, banka, to je Engleska; pošta, Austrougarska...

08.04.2017.

April u Beogradu



Sigurna sam da postoji i bolji izbor za naslov današnjeg posta od pesme Zdravka Čolića, ali trenutno ne mogu ništa pametnije da smislim. Uz to, mislim da će sasvim odgovarati jer ćemo danas malo prošetati ulicama starog grada i posetiti jednu zanimljivu izložbu u centru. 
U četvrtak sam odskakutala do svog zubara na Dorćolu - sem dok sam se vraćala uzbrdo Skadarlijom - tad bi prava reč bila nabadala jer sam iz čista mira rešila da obujem cipele s platformom koje odavno ne nosim, a znate kako je u toj ulici kaldrma zgodna za svakog ko ne obuje patike. Ali, bio je divan dan i još uvek nema mnogo ljudi na ulicama kao kad pravo otopli, tako da je bila uživancija prošetati i uživati u pogledu na rascvetala stabla i šarmantne (i prazne) bašte restorana. 

06.04.2017.

(Bes)korisni saveti za blogovanje na koje nailazite


Čini mi se da imamo pobednika - ovo je najduži naslov koji sam napisala otkad se družimo ovde. Verovatno ste svi vi koji imate, ili pak nameravate da imate blog barem jedanput kliknuli na Blogging Tips vrstu članaka koji vam obećavaju uspeh ukoliko se budete držali nekoliko jednostavnih pravila. 

U vrhu liste obično stoji savet: ''Budi ono što jesi.'' Ma šta mi reče. Problem s većinom saveta je što su suviše uopšteni, nedovoljno precizni, nekonkretni. Ja više volim onaj stav ''Kreiraj sadržaj kakav bi sama volela da čitaš'' - dakle, ako volim mnogo teksta, a malo slika, takav će biti moj blog; ako volim da čitam o modi, mogu o toj temi da istražujem i delim svoja otkrića sa čitaocima; takođe, možete se voditi i geslom ''Piši ono što znaš/poznaješ'', tako da, ako ne izbijate iz teretane i zdravo se hranite, možete pokrenuti fitnes blog i deliti svoje iskustvo ili, ako ste diplomirali fiziku, bacite se na zanimljivosti i oglede iz te oblasti. 

''Kvalitet ispred kvantiteta'' je sledeći savet na koji ćete naići. Delimično se slažem. Naravno da je poželjno da objavljujete što kvalitetniji sadržaj u koji ste uložili mnogo rada i truda, a ne da smandrljate nešto samo da biste objavili post radi reda ALI nije poželjno praviti velike pauze i čitalac će se, ako npr. objavite ''Mojih 5 omiljenih lakova za nokte''*više obradovati nego da ne objavite ništa. Ja sam neko vreme imala politiku da pišem što duže postove, sa mnoštvom fotografija, a ako ne bih imala materijala, ne bih postovala danima ili čak nedeljama. To nije idealno. Onda sam počela da pravim manje pauze i objavljujem postove kad god bih želela nešto da podelim s vama i broj poseta blogu je porastao. 

*naravno, ukoliko ste devojka i imate beauty-fashion-lifestyle blog ili nešto približno tome 

''Budite uporni'' - svi mi koji imamo svoj blog smo se u nekom trenutku susreli sa mišlju da sve batalimo, obrišemo/zatvorimo blog i da vreme koje smo dotad trošili na njega, usmerimo na nešto drugo. Dođe do zasićenja, nedostatka inspiracije, možda vas pokoleba neki ružan komentar... Upornost je vrlo bitna u svakoj oblasti, ali, iskreno, nije ni blogovanje za svakog. Šta vredi biti uporan ako nemate šta da ponudite - ako su vam tekstovi i posle 1-2 godine blogovanja dosadni ili ih uopšte nema, fotografije mutne ili loše kadrirane, ako imate blog samo da biste mogli da kažete da imate blog... Mnogo blogova je niklo proteklih godina - neki su zaista sjajni, a neki su bez poente. Za neke blogove mi uopšte nije jasno zašto postoje, ali opet, to je moje mišljenje - možda nekog taj blog usrećuje, a možda neko i moj blog smatra besmislenim.  S te strane, dobro je što danas imamo veći izbor nego ikada, pa možemo iskopati nešto u čemu ćemo uživati. 

Dizajn bloga je vrlo bitan. Sadržaj jeste na prvom mestu, ali ne vredi mnogo ako nije lepo upakovan. Nailazila sam na vrlo interesantne blogove s vrlo dobrim tekstovima, ali me nisu vukli da ih redovno posećujem iz jednog banalnog razloga - bili su kucani belim slovima na crnoj pozadini, a meni to strašno smeta i naporno mi je za čitanje. Ponekad bih to prebacila kod sebe u Word i onda čitala crno na belom, ali uglavnom nisam htela da se gnjavim s time. Čitaocu treba olakšati. Takođe, volim jednostavan dizajn, bez trepćućih reklama, slova koja se šetaju i prevelikih slika koje moram da skrolujem u beskraj. Moj blog izgleda osrednje, po mom mišljenju, prijatan mi je za oko, ali bih volela nešto da promenim. Nažalost, vrlo sam lenja kad je u pitanju ta tehnička strana blogovanja. Možda lenjost nije prava reč, ali nedostatak ambicije svakako. Znate li da sam još pre nekoliko meseci kupila domen, u nameri da se otkačim od Bloggera, odstranim ovo ‘’blogspot’’ iz naziva i promenim dizajn jer ću tada imati veći izbor mogućnosti nego dok sam na Bloggeru? Međutim, lenja sam da se pozabavim procesom otvaranja novog sajta i prebacivanjem svih postova tamo, a ne mogu/ne želim nikoga da platim da mi to uradi. I tako to odlažem iz nedelje u nedelju jer jedino slobodno vreme koje imam na raspolaganju proteklih meseci jeste uveče kad mi dete zaspi, a tada uvek izaberem da operem kosu/pospremim stan/prošetam psa jer mi je to preče nego bavljenje blogom, sve do 22h kad se premorena strovalim u krevet.  Kada vam je blog samo hobi, a ne izvor zarade, onda vam se može da budete inertni jer ne zavisite od sponzora, čitalaca i klikova i možete da pišete kad želite, koliko želite, i o čemu god želite. S druge strane, ako već ne zarađujete od bloga, ne želite ni da budete u minusu, tako da tu imamo nešto nalik začaranom krugu. 

Staću ovde jer sam se opet raspisala, a završetak ovog serijala o blogovanju možete očekivati sledećeg četvrtka. 

U međuvremenu

Našla sam i na jedan fin tekst na sličnu temu na blogu Život šećerne pilule, pa pogledajte: KLIK

31.03.2017.

Mart u slikama

Volimo se i mrzimo mart i ja, najpre mi pošalje leptiriće u stomaku i tek procvalo cveće, a onda me dočeka otečeno grlo i dosadni kašalj, slinavi nosić mog sina i neprospavane noći koje se nižu u beskraj. Okačim zimske kapute u ormar i kupim cakane prolećne stvari poput ovog sivog kardigana na tufnice, a onda zaokret na 1 (jedan) stepen Celzijusa i povratak ogromnim šoljama čaja. Jastuci koji mirišu na lavandu (zahvaljujući ovom spreju sa slike) i početak sezone sladoleda na Keju. Doduše, još uvek nisam liznula ovogodišnji sladoled, ali sam se počastila kukuruzom kod one tete tj. ponela sam ga kući jer ne dolazi u obzir da jedem kukuruz u javnosti i da mi se polovina zalepi za protezu. Daa, proteza se i dalje druži sa mnom i biće tako bar još mesec dana. Dobro. 

Moja omiljena osoba je proslavila svoj 2. rođendan - bilo je gostiju, poklona i torte - vrlo lepo, sve u svemu. Ako ste gledali film Sex&TheCity 2, onda slutite da se pribojavam faze ''terrible 2s'' - kažu da je tada dete razmaženo i nespremno na saradnju. Već smo imali neke ispade, plač i dreku jer ne može sve da bude po njegovom, pa se sutradan opet volimo najviše na svetu. 

Sestra mi je dala kutiju ovih tabletica, pa sam svakog jutra poslušno gutala kompleks vitamina&minerala, omega3 i neki čudotvorni švedski izum od kog ću postati najlepša i najzdravija, ali sam se, zamislite, uprkos tome razbolela pa nisam sigurna da opravdava ovaj naziv Wellness. No, možda bi mi bilo još gore da ih nisam uzimala, ko zna. 

Neko vreme sam bila navučena na ovu Tapas grickalicu koja ima da se kupi u Univeru, ali me, srećom, ta zavisnost prolazi i ovog meseca sam pojela samo jednu kesu :-D 
Jedan zahtevan mesec se približio svom kraju i polako otkucavaju njegovi poslednji sati. Večerašnja nagrada mi je odlazak na projekciju filma Lepotica i zver. Čitamo se u aprilu. 

30.03.2017.

Blog vs Youtube


Poslednjih godina su mnogi blogeri otvorili i svoj Youtube kanal jer je ovaj medij zastupljeniji nego ikad. Mnogi ljudi uključe nešto da im ''priča u pozadini'' dok obavljaju poslove po kući, voze, vežbaju i slično te je u tom pogledu Youtube prikladniji nego blog. Čitanju bloga ipak morate više da se posvetite i teško da možete raditi nešto uporedo s tim. Kada je o autorskom poslu reč, i blog i kanal imaju svoje prednosti i mane. Ja sam više na strani bloga, i, ako bih morala da biram između ta dva, isključila bih Youtube. Za mene je pisanje jednostavnije od snimanja, što zbog toga što posedujem određenu dozu introvertnosti, što zbog praktičnosti. Blog možete da pišete u pidžami, raščupane kose i niko ne vidi npr. da imate iskrzan lak na noktima i kašljete. S druge strane, mislim da preko Youtube kanala lakše prenesete energiju i raspoloženje, ne morate da stvaljate smajlije u tekst da bi ljudi znali da se šalite jer to mogu i sami da vide na osnovu vašeg tona ili izraza lica. 
Ipak, Youtube, po mom mišljenju, zahteva više vremena i veća je šansa da pogrešite s njim. Dok pišem blog, mogu da prekinem pisanje, pa nastavim kad mi se ukaže prilika. Ne mora da bude apsolutna tišina kao kad snimam video niti me se tiče kakvo je osvetljenje. Mogu slobodno da pogrešim jer uvek kasnije mogu ispraviti grešku (ako npr. nešto pogrešno otkucam), a da se ne vidi da sam pogrešila. Kad snimim video i pošaljem ga u etar, to je to, nema ispravki, jedina alternativa je da ga obrišem. Dok pišem blog, ne moram da brinem da li će nekome zasmetati moj akcenat, moja frizura, šminka, poštapalice; ja se trudim da sve održim na nekom prihvatljivom nivou. Savršenstvu ne mogu da težim jer je za mene nedostižno i zahtevalo bi mnoge sate pripremanja, koje nemam na raspolaganju. Ujedno smatram i da kanal treba da sadrži određenu dozu spontanosti jer ipak nije u pitanju televizijska emisija, obrazovni program niti ništa tako ozbiljno. Moj kanal je produžetak bloga, opušteni kutak gde delim svoje utiske o pročitanim knjigama, iskustva vezana za kupovine i izdavače i poneki vlog. Kod nas booktube scena gotovo da ne postoji, tako da, kada je o domaćim (i exYu) kanalima reč, pratim svega nekoliko ljudi, uglavnom iz lifestyle i beauty sfere: Branas Divine World, Foxy Laguna, Girl Boss, Smile Snap Sparkle, Moj Ritual, Magdalena MakeupSaveti, Click4Chic... Ne stižem baš redovno da ih ispratim, ali desi se da nekad pre spavanja u cugu pogledam po 5-6 videa. Više čitam blogove nego što gledam YT, jednostavno sam takav tip, a i vi, svakako, sami birate šta vam više odgovara. Podržavam svakoga (ko ima nešto da kaže ili pokaže) da otvori svoj blog ili kanal, ali ga ujedno upozoravam da treba da računa na mnogo uloženog vremena i truda. 
Ako je neko izdržao do kraja ovog teksta, pozivam ga da mi preporuči neki lep kanal ili blog za koji misli da bi me mogao interesovati - uvek mi je drago da otkrijem nešto novo, a sama nisam baš sklona temeljnom pretraživanju Interneta.