20.11.2017.

Ovog vikenda


 U subotu sam malo radila, malo uživala. Završila sam obaveze već u podne, pa sam se našla s drugaricom koja se složila da mi bude zamorče za fotografisanje za ovu nedelju - već sam vam pričala kako, iako za blog slikam manje-više pet godina, uglavnom sam fotografisala prirodu, predmete, detalje, a s ljudima nemam dovoljno prakse, što bih volela da promenim, tako da je ove subote bilo malo smrzavanja na Kalemegdanu, ali mnogo više smeha. Svratile smo i u Muzej primenjene umetnosti na Crno Belo, izložbu o čokoladi, koja je trajala 3 dana. Ulaz je bio besplatan i delili su čokoladice-uzorke, tako da se nismo bunile. 
Nakon fotografisanja, otišle smo u Moskvu na čaj kao prave gospođe. Znate, za mene je Moskva godinama predstavljala mesto koje je rezervisano za strance ili starije ljude, međutim, sve više mi prija taj raskošni, ali ne preterano ulickani ambijent, tihi žamor i nenametljivi zvuk klavira u pozadini, tako da sam ove nedelje bila dvaput. Možda starim, pa me odavno ne zanimaju zadimljeni pretrpani klubovi sa zaglušujućom muzikom; u suštini, najradije sednem  u neku dobru rustičnu pivnicu. 
 Ne znam da li ste videli, ali na sajtu English Book (.rs) već duže vreme traje rasprodaja, tako da možete kupiti knjige, radne sveske, učila, ali i klasike po povoljnim cenama, tako da sam ja uzela ove dve knjige Šarlote Bronte - Širli, koju sam čitala u srednjoj školi, nije mi bila toliko dobra, ali su mi se ove korice mnogo dopale, pa sam je uzela; ko zna, možda je prilikom drugog čitanja doživim potpuno drugačije. Vileta je moja ljubimica još od ranijih dana (mislim da je to prva Šarlotina knjiga koju sam čitala, pre  Džejn Ejr) i pozajmljivala sam je iz biblioteke više puta. Sada imam i svoju, konačno; više volim da čitam na srpskom, ali naše izdanje je teže naći, imaju samo polovne da se kupe, a nisu dovoljno očuvane za moje standarde. Bilo je u petak uveče malo natezanja s kurirom, šta da vam kažem, neki ljudi se nikada neće promeniti. Stigao mi je SMS sa tekstom da je te večeri u 20:41 pokušana isporuka, ali da nikog nije bilo na adresi. Ja nazovem da vidim o čemu je reč jer sam cele večeri kod kuće i već sam spremila dete za spavanje, ko očekuje isporuku u to doba(?) i na kraju se ispostavlja da kurir nije uspeo ni da nađe moju zgradu, a kamoli da je zvonio na vrata. Važno da je poslao poruku da nisam kod kuće. 

Ispod imate još jednu sličicu s mog Instagrama od ove nedelje. Oko 90% sadržaja koji tamo kačim su knjige, i gledam da ih propratim nekim citatom, utiscima tj. bar nešto da napišem jer sama ne volim ''mutave'' profile na kojima su samo slike bez reči. 
Srećan vam početak radne nedelje!


15.11.2017.

Biblioteka noću

The library at night  - Alberto Manguel

Nakon godinu dana strpljivog čekanja na polici, došla je na red i Biblioteka noću. Meni se uvek čita najnoviji ulov, u ovom slučaju plen sa Sajma, ali sam pustila drugaricu da mi odabere štivo za novembar, tako da ćete danas i u dva naredna posta čitati o knjigama po njenom izboru. Hoću reći, sama sam kupila te knjige, tako da sam svakako nameravala da ih čitam kad-tad, ali ih je ona malo pogurala.  Čula sam u nekoliko navrata kako je Biblioteka noću obavezno štivo, takoreći Biblija za sve knjigoljupce jer je prava riznica priča čiji je glavni junak upravo biblioteka. Moram reći da sam s dobrim delom podataka već bila upoznata jer sam studirala bibliotekarstvo, tako da delovi koji se dotiču Aleksandrijske biblioteke, Kalimaha, Pergama, Antonija Panicija i tako dalje, za mene i nisu bili neka novost, ali svakako sam saznala i neke nove zanimljive sitnice na koje sam ovde prvi put naišla. Iako je ne mogu svrstati u beletristiku, ova knjiga nije baš ni udžbenik i Mangel uspešno balansira na granici između ličnog i objektivnog. Knjiga je podeljena na petnaest poglavlja, a svako od njih se dotiče određene uloge koju biblioteka ima, počevši od života pojedinca, do nacionalnog značaja i pokazatelja stepena razvoja čovečanstva. Tekst je upotpunjen fotografijama i ilustracijama koje zaokružuju čitavu priču. 

Biblioteka je entitet koji neprestano raste, kaže Mangel, a njen sadržaj umnogome govori o vlasniku, njegovim sklonostima, htenjima i karakteru. Sam autor je veliku pažnju posvetio svojoj ličnoj zbirci, pažljivo birajući svaki naslov i povezujući ih redosledom koji njemu najviše odgovara, smestivši ih u posebnu prostoriju koju je uredio po svojoj zamisli, baš kao što bi i većina nas koji gradimo svoje male privatne biblioteke uradila. I ja se nadam da ću ostvariti želju da svoju sve veću kolekciju lepo smestim i uživam u pogledu na popunjene police svakog dana. 

Biblioteku noću svakako smatram knjigom koju valja imati u svojoj zbirci, a ne morate je progutati odjednom. Njena poglavlja možete iznova čitati i vraćati im se, upotpunjavajući znanje o biblioteci kao ljudskoj tvorevini sazdanoj da sakupi sva ljudska znanja sticana tokom istorije, od prvih tablica s klinastim pismom, do današnjih dana, osvrćući se i na pojavu elektronskih knjiga i upoređujući ih s njihovim precima, ali i savremenicima od papira. 

Izdavač: Geopoetika, 2008.

📖

Dok sedim u svojoj biblioteci noću, posmatram, pod snopovima svetlosti, nemirni plankton prašine koja pada i sa stranica knjiga i sa moje kože, koje svakog sata odbacuju sloj po sloj mrtvih ćelija u slabašnom pokušaju da se odupru. Sviđa mi se da zamišljam kako se, dan nakon mog poslednjeg dana, moja biblioteka i ja zajedno mrvimo i rasipamo, tako da, čak i kad me više ne bude, i dalje budem sa svojim knjigama.

***
Prednost privatne biblioteke, za razliku od javne, jeste u tome što dozvoljava ćudljivu i krajnje ličnu klasifikaciju. 

***
Ljubav prema bibliotekama, kao i sve ostale ljubavi, mora se steći. Niko ko prvi put stupa u prostoriju sačinjenu od knjiga ne može instinktivno znati kako da se ponaša, šta se od njega očekuje, šta mu se nudi, šta je dozvoljeno. 

13.11.2017.

Another autumnal


Još malo jesenjih slika, znam, dosadna sam, ali meni se sviđa i koristim ove dane, dok nije opalo sve lišće, da ovekovečim jesen u svoj njenoj lepoti. Gole grane su tako tužne. Nemam mnogo vremena ovih dana, opteretili su me neki poslovi (ali dobro je dok se radi), a pohađam i dva kursa, ili bar pokušavam, a da ne pominjem porodične i kućne dužnosti i staranje o (bolesnom) psu. Zasad ništa od mog odlaska u teretanu i dodatnih časova vožnje, ali možda se nosanje deteta do vrtića žonglirajući s kišobranom računa kao trening?

Pošto nemam ništa više da vam kažem, ostavljam vam jednu pesmicu Desanke Maksimović: 

Teško je naslikati kišu
i pogoditi koje je boje:
možda je siva kao u miša, 
možda je zelena kao zova,
možda je bela kao mleko, 
možda je šarena kao duga iznad vrta...

Zato je dete neko 
od neba do zemlje do krovova
povuklo nekoliko raznobojnih crta.

10.11.2017.

Filmski klub

''Priča o ocu i sinu u 117 filmova''

Filmski klub čine 2 člana - otac i sin - i ovaj roman je zapravo priča o njihovom odnosu, zasnovana na stvarnom životu. Naš protagonista je Dejvid Gilmur, kanadski pisac i filmski kritičar, koji nam otkriva deo svog porodičnog života i probleme na koje je naišao u pokušajima da se zbliži sa svojim sinom Džesijem. Tinejdžerske godine su stresan period, kako za dete, tako i za njegove roditelje i doba otuđenja koje se kasnije prevazilazi ili ne. Davno sam pročitala jednu izreku koja glasi da smo sličniji svom vremenu nego svojim roditeljima i koju sam tada smatrala istinitom, ali, kako vreme prolazi, sve više uviđam da krv nije voda i da genetika nosi svoj deo zasluga za to kakvi smo ljudi postali. Ali, da se ne udaljavam suviše od teme već da se vratim Dejvidu i Džesiju. Dejvid je smislio originalan način za provođenje zajedničkog vremena, a to je gledanje filmova uz obavezno komentarisanje i diskusiju o njima. Svaki film nosi određenu pouku i Dejvid želi da se postara da je njegov sin izvuče i da ga za korak bliže pripremi za težak put pun iskušenja koji se zove život. Filmofili će prepoznati sve naslove i scene navedene u ovoj knjizi, ali ne dajte da vas naslov knjige zbuni - ovo nije knjiga o filmovima već o životu i svakodnevnim situacijama s kojima se suočavamo. Sam Dejvid ima materijalnih problema, nesigurne prihode, ali i korektan odnos sa bivšom suprugom. Na svoj način pokušava da sina provede kroz nezgodan period života, probleme u školi, prvu ljubavnu vezu, kao i zamke koje druženje s poročnim vršnjacima donosi. 


Što se tiče samog stila pisanja, nisam impresionirana. Gilmur je studirao književnost, što nije preduslov da bi se neko bavio pisanjem, ali svakako pomaže. Uvek sam naklonjenija piscima koji su završili književnost nego novinarstvo, odnosno političke nauke, te sam malo subjektivna. Međutim, ne bih rekla da je ovaj roman nešto što će vas dotaći ili vam ostati u sećanju; no, to možda i nije njegov cilj, možda je autor samo želeo da podeli jedan deo svog života s nama ili nam na neki način pomogne ako smo sami u sličnoj situaciji. Gajim naklonost ka pričama o porodičnim odnosima, mnogo veću nego prema onim romantičnim, zbog koje sam i kupila ovu knjigu. S druge strane, ne smatram je mnogo značajnom; rekla bih da je prosek. Samo izdanje mi se dopada, Dereta uglavnom sve uspe lepo da upakuje i predstavi. Na kraju se nalazi i spisak filmova pomenutih u ovoj knjizi, na srpskom jeziku i u originalu, tako da ih možete iskoristiti i kao predloge ukoliko ne znate šta biste sledeće gledali. 

05.11.2017.

Insta lately

Iako sam od drugarice dobila zadatu gomilu za čitanje tokom novembra (''Biblioteka noću'', ''Baldasarovo putešestvije'' i ''Skerletno slovo''), ja sam najpre uzela Uspon zla jer me živo zanima nastavak avantura Strajka i Robin. Kako vreme protiče, serijal postaje napetiji i krvaviji, tako da sam bila zaista ožalošćena čuvši da će sledeći nastavak izaći tek za godinu dana. Dotad ću, nadam se, uspeti i da bacim pogled na BBC seriju zasnovanu na ovim romanima. 
Ova krema za oko očiju mi je najbolja koju sam dosad probala; Dar kozmetika ima zaista mnogo sjajnih proizvoda, ali nije toliko poznata, bar po blogovima - možda jer se ne reklamiraju mnogo, a ni ambalaža nije posebno atraktivna za fotografisanje. Ja sam od sestre čula za njih pre nekoliko godina. Kako bilo, kod mene se u neseseru uvek može naći poneki njihov proizvod, a kupujem ih u Maslini kod Hrama Svetog Save. Kada ujutru nanesem ovaj antirid oko očiju, mirna sam celog dana jer mi to područje ostaje nahranjeno i hidrirano. Kremica ima 20ml i košta oko 650rsd. Ovo pišem čisto da bih onima koje zanima prirodna domaća kozmetika skrenula pažnju na ovaj ne toliko rasprostranjen brend. Žao mi je što Alchemy kozmetike više nema kod nas, imali su neke zaista divne proizvode, serume itd. 
Stigla sam malo i da uživam u najfotogeničnijem godišnjem dobu i uopšte mi ne bi smetalo kad bi ono trajalo još mesecima. Imam i nekoliko ''jesenjih'' knjiga na lageru koje sam čuvala baš za ovaj period, kao što su ''Šapat krošnji u ukletoj četvrti'' i ''Mrtve duše''. S jeseni malo češće gledam filmove i za ovu sedmicu u planu mi je ruski film ''Matilda'', koji se odnedavno prikazuje kod nas. Bioskop i pivnica su mi ovih dana omiljena mesta za izlaske. I znam da sad ovo može zvučati kao da ja svakodnevno idem negde, a nije tako. Samo se trudim da ne zapostavim sebe i svoje prijatelje, mada je to ponekad neminovno jer svi mi s godinama imamo sve više obaveza, a postajemo umorniji, i naravno da se sada ređe viđamo nego kada smo bili u dvadesetim. Bar ćemo kao bakice imati vremena napretek, pa kad okupiramo jednu od ovih klupa na Keju... 

04.11.2017.

Mali oglas


Zdravo! Samo sam htela na brzinu da vas obavestim da ću tokom ovog meseca biti dostupna za fotografisanje. Ako imate blog ili Instagram i živite u Beogradu, pišite mi na e-mail. Nudim besplatno fotografisanje (svojim aparatom) jer mi treba vežbe sa živim bićima tj. modelima, tako da sam mislila da spojimo lepo i korisno - vi ćete dobiti besplatne fotografije za svoje outfit postove (ili šta god da vam treba), a ja ću steći još malo prakse. 
Očekujem vas sutra na blogu ❤️
 Aleksandra 

01.11.2017.

Sajam knjiga 2017.

Juče sam snimila video o utiscima i kupovini sa upravo završenog Sajma knjiga, ali red je da i na blogu objavim nešto o tome. Čula sam da je moj bivši profesor, Mihajlo Pantić, rekao: ''Sajam knjiga nije događaj. To je doživljaj.'' Ove godine sam, posle duže vremena, ponovo bila u prilici da ovu manifestaciju sagledam očima zaposlenog, nekog ko je tu svakog dana od jutra do mraka i ko neprestano komunicira s posetiocima. Mislila sam da će mi biti veoma naporno jer sam sada starija i imam više obaveza, dete me budi noću i slično, ne mogu da se naspavam kao kad sam bila student, ali nije bilo strašno. Štaviše, osećam da bih mogla svakog dana da radim na Sajmu knjiga, uz kraće radno vreme i slobodne dane, naravno. Tome je svakako doprinela činjenica da su ljudi iz izdavačke kuće Evro Book, na čijem sam štandu radila, bili maksimalno korektni i blagi prema nama i da mi je, u poređenju s prethodnim poslom na kome sam radila u prodaji, ovo bio letnji raspust. Srela sam i neke stare prijatelje, upoznala nove ljude, kolege blogere i bukstagramere, kao i divne pratioce koji su došli da se upoznamo uživo. Nije mi bilo lako sve vreme, pogotovo ona dva dana kada mi je dete kod kuće bilo s temperaturom, ali sam, bez velikog truda, uspevala da ostanem pozitivna i nasmejana. Ovogodišnji Sajam je jedno lepo iskustvo koje ću sačuvati u sećanju. 

Iako sam kupila pristojan broj knjiga, zapravo nisam stigla mnogo toga da obiđem i uglavnom bih na brzinu svratila do određenog štanda da pokupim šta me zanima. Trudila sam se da ne zloupotrebljavam pauze, iako sam, iskreno, mogla da se šetkam i razgledam, a da mi niko ne prebaci. Pošto sam bila raspoređena u hali 1, slabo sam obilazila halu 4, kao i galeriju, ali mi je drago što su me stavili tu gde ima više akcije. 

Što se tiče kupovine, ni ovog puta nisam uspela da ispoštujem spisak, mada jesam kupila neke knjige s liste. Kod Loma su cene bile stvarno pristupačne, a  naslovi zanimljivi, tako da najveći deo mog ulova potiče s njihovog štanda. Žao mi je što nisam kupila Tešićevu trilogiju o Milošu Obiliću (izdavačka kuća Strahor), ali mi je 2800 delovalo kao podosta novca, mada sam, ne trepnuvši, dala 2000 na Ilijadu&Odiseju (na štandu The Bookshop) jer su me zadivile korice. Ostavljam vas sada da vidite šta sam sve uzela, a nadam se bar još jednoj većoj kupovini do kraja ove godine. 

Meni najlepši štand - Zavod za udžbenike

A evo šta sam kupila: 

26.10.2017.

Legenda o Uspavanoj dolini

Legenda o Uspavanoj dolini i druge priče / Vašington Irving

Očekivala sam da će oktobar biti u znaku horora jer tako biva svake godine, bar za nas koji smo redovni na Instagramu i celog meseca nailazimo na fotografije izrezbarenih bundeva, narandžastocrnih kombinacija i veštičjih šešira, što kod mene izaziva dosadu. Ipak, potrefilo se da sam i ja ovog meseca pročitala jednu knjigu u duhu Noći svih svetih, ne računajući trilogiju Poluživot čiji su junaci vešci i veštice. Sećam se da sam ako dete gledala crtani film sa smešnim mršavim učiteljem velikog nosa i priznajem da sam tokom čitanja ove priče zamišljala upravo tog čovečuljka kao Ikaboda, glavnog junaka Legende o uspavanoj dolini, glavne priče u ovoj zbirci. 

Sama zbirka sadrži 7 priča, od kojih mi se većina dopala: Đavo i Tom Voker, Sablasni mladoženja, Legenda o Uspavanoj dolini, Čudne priče razdražljivog gospodina, Duhovi sa ostrva vešala, Rip van Vinkl i Začarano ostrvo. Svaka od njih prožeta je elementima sablasnog, ali i diskretnim i neočekivanim Irvingovim humorom, izuzev poslednje (Začarano ostrvo), koja je vrlo kratka i više služi da zaokruži zbirku. Naravno, u poređenju s hororima koji nam se serviraju u današnje vreme, ova knjiga će vam izgledati kao da je za malu decu, ali meni se dopada šarm starinskog pripovedanja. Iako ima svega 150 strana, ja sam je čitala danima - kao da mi je sama knjiga nametnula taj usporeni tempo i kaskanje dolinama države Njujork s početka 19. veka. Legenda o Uspavanoj dolini odavno je deo američkog folklora, a rame uz rame stoji i Rip van Vinkl, izuzetna priča o prolaznosti života i čudnovatim događajima u holandskim selima. 

Izdavač je Otvorena knjiga, a edicija horor klasika obuhvata i dela A. K. Dojla, Embrouza Birsa, Henrija Džejmsa, Radjarda Kiplinga, Le Fanua, Vilkija Kolinsa, Polidorija i A. Tolstoja, kao i ''Ukletu kuću'' Čarlsa Dikensa, jedinu iz ove edicije koju imam, pored Legende. Svakako planiram da kupim još koju jer mi se dopadaju ova izdanja. 

22.10.2017.

Pisac u svom raju

El escritor en su paraiso / Angel Esteban

Anhel Esteban, profesor (i doktor) španske književnosti, došao je na vrlo zanimljivu ideju - da u jednoj knjizi objedini biografije trideset poznatih pisaca koji su u nekom momentu svog života radili u bilbioteci. 

Knjiga počinje predgovorom Marija Vargasa Ljose, koji nam priznaje sledeće: ''Uvek sam govorio da je najvažnija stvar koja mi se u životu desila to što sam naučio da pišem i da čitam, i smatram da u ovoj rečenici nema ni mrvice preterivanja''. Od Horhea Luisa Borhesa do Hosea Vaskonselosa, ređaju se jedna za drugom kratke biografije nama poznatih i nešto manje poznatih autora, naravno, s posebnim osvrtom na njihov posao bibliotekara. Neki među njima su bili srećni na svom poslu, okruženi knjigama, dok su drugi otaljavali tu dužnost, smatrajući da je posao bibliotekara ispod njihovog nivoa. 


Sama ideja je vrlo lepa i originalna; utisak o spisateljskom umeću Anhela Estebana je osrednji, ali kada pišete neku vrstu skraćene biografije, nemate mnogo mogućnosti da se razmašete jer se morate držati činjenica i gledati da budete koncizni. Kao i kod svih dela koja podsećaju na zbirku, i ovde imamo zanimljivih i manje zanimljivih priča jer nisu svi pisci vodili uzbudljive živote, poput, recimo, Đakoma Kazanove, čuvenog zavodnika, koji je bio veliki ljubitelj pisane reči i neko vreme radio kao upravnik biblioteke u dvorcu grofa Valdštajna. Saznaćete i kako se Gete ozbiljno posvetio upravljanju bibliotekom u Vajmaru, da je Luis Kerol u biblioteci držao privatne časove matematike, kako je Aleksandar Solženjicin tokom svog zatočeništva bio stalni posetilac zatvorske biblioteke i da je Stiven King zahvaljujući biblioteci sreo svoju buduću suprugu. Tu su i braća Grim, Marsel Prust, Šarl Pero i mnogi drugi, a priličan udeo u ovoj zbirci imaju pisci španskog govornog područja, što nipošto ne čudi kada uzmemo u obzir poreklo samog autora ove knjige. 

''Čovek nije ono što piše, već ono što je pročitao.Ova Borhesova rečenica mogla bi lepo poslužiti kao uteha mnogim frustriranim piscima, ukoliko su dobri čitaoci.''


* Postovi su do kraja oktobra podešeni na automatsko objavljivanje jer sam zauzeta oko Sajma knjiga, tako da neću stizati da odgovaram na eventualne komentare. A ako idete na Sajam, radiću na štandu Evrobook, pa svratite da se javite. I kupite nešto :-)

16.10.2017.

Kućni momenti i spisak za Sajam knjiga

Navikla sam da u jesenje jutro pijem crni čaj. Pretpostavljam da sam nesvesno našla alternativu kafi, koju ne pijem, a stičem neki utisak da me šolja čaja pripremi za početak novog dana. Naravno, najpre popijem veliku čašu vode, pa limunadu, pa čaj. Ne istovremeno. Kupila sam i papuče jer više nije leto pa da idem bosa, i bilo je vrlo teško odabrati među svim mekanim, pufnastim, sivim, belim, puderastim, tufnastim, prugastim, s mašnicama... pogotovo ako ih kupujete u proseku na svake dve godine, kao ja. 
Dve nove knjige koje sam kupila u protekloj nedelji: Izgubljen nađen je treći deo trilogije Poluživot (pisala sam o prvoj knjizi OVDE i nema potrebe da i o nastavcima pišem zasebne postove), a Uspon zla je treći deo serijala o detektivu Kormoranu Strajku na koji sam se navukla i ne znam šta ću kad pročitam ovu knjigu jer novih nastavaka još nema.

Ovaj tanjir me je očarao čim sam ga ugledala, pa sam ga ukrala iz prodavnice. Šalim se, bio je 149 dinara i još nisam smislila da li na njemu da držim nakit koji nosim tih dana ili neke slatke keksiće ili da mi stoji tako prazan i divim mu se kao umetničkom delu. Izgleda da me (već) hvata pretpraznični duh, čim zastajkujem ispred svetlucavih stvarčica. Ili su mi gradske vlasti isprale mozak onim septembarskim kačenjem novogodišnjih ukrasa, pa sam se ubacila u takvo raspoloženje.  
Pisala sam juče nešto poput spiska za Sajam knjiga; uglavnom se spiska držim oko 60-70%, a ostalo bude rezultat slučajnosti, impulsivnosti ili nesnižene cene knjige koju sam htela da kupim, tako da ne kupim sve sa spiska, ali na kupljenoj gomili se nađu i neke koje nisu bile na spisku. Moj plan je zapravo bio da ove godine ne odem na Sajam jer ne mogu da odem i kupim 3-4 knjige već se uvek raspištoljim i kupim sve što mogu da ponesem. Prošle godine sam probala da uvedem sebi budžet, ali je to ograničavanje za posledicu imalo napad naručivanja knjiga u nedelji nakon Sajma, pa ništa nisam postigla. Ovako izgleda moj ovogodišnji spisak (koji je podložan promenama, kao i uvek): 

LOM: Strindberg, Singer, Orvel, Gogolj (''Mrtve duše''), I.Brlić-Mažuranić(''Priče iz davnine'')
Dereta: Elijas Kaneti ''Zaslepljenost'', Hemigvej ''Za kim zvono zvoni''
Evrobook: ''Jedne zimske noći''+ knjige za decu
Kreativni centar
Beli put: Roald Dal
Rende: ''Čovek koji nije imao pojma''
Solaris: Salvador Dali ''Ja sam genije''
Arhipelag: Harold Pinter ''Novi svetski poredak''
Gepoetika: Georgi Gospodinov
Stubovi kulture: Albahari ''Mamac''
Ivan Bunjin ''Tolstojevo oslobađanje'' (Paideia)
Sezam Book: G.G. Markes

Idete li vi na Sajam i šta kupujete, baš me zanima?

12.10.2017.

Zašto sam batalila oblast lepote


Ako kojim slučajem čitate moj blog otpočetka, videli ste da sam neko vreme aktivnije kačila objave na temu kozmetike (i još uvek imam odeljak Beauty u delu s tagovima desno) i pisala utiske o proizvodima koje koristim. To više ne radim, odnosno, provučem koji pasus o tome možda dvaput godišnje. Jednostavno, poslednjih nekoliko godina mi to više nije toliko važno i, mada se ne smatram zapuštenom ženom, ne pridajem toliko pažnje toj oblasti. Mislim da je precenjena jer nam mediji kreiraju sliku idealne lepote kakvoj bi trebalo da težimo, a koju ne možemo dostići bez čudotvornih preparata koji se menjaju svake sezone. Ko može da isprati i isproba većinu proizvoda kojima je tržište preplavljeno? Sve i da je izvodivo finansijski (ili da dobijate od brendova besplatne proizvode), jednostavno nema vremena za isprobavanje svega, da ne pominjem da to uopšte nije preporučljivo kada je zdravlje naše kože u pitanju. Zasitila sam se kozmetičkih blogova na kojima svakog meseca preporučuju drugu kremu za lice ili otkrivaju savršeni puder. Ne verujem im. Kada počnete da primećujete kompletno našminkane srednjoškolke, s nadograđenim noktima, umecima u kosi, veštačkim trepavicama, zapitate se da li je to faza kroz koju prolazimo i da će za koju godinu u modi biti nemaran izgled, ili je to nešto mnogo ozbiljnije. Naravno da je većini žena slađe da ode u Seforu i kupi šminku, nego da taj novac ostavi za zubarsku kontrolu ili ginekološki pregled, ali treba poraditi na prioritetima, odnosno na njihovoj propagandi. Ne želim da zvuči kao da pametujem, ali mislim da bi u medijima trebalo više forsirati negu duha i tela, a manje kamuflažu. I kao neko ko ima društvene mreže i blog kao sredstvo izražavanja, radije ću podeliti priču o tome kako sam ispravila zube nego reklamirati novu kolekciju ruževa.  

Da ne budem shvaćena pogrešno, ima veoma korisnih kozmetičkih blogova koje pišu devojke koje su zaista proučile materiju, razumeju se su sastav proizvoda, prednosti i mane svakog od sastojaka, i na koje svratim kad god mi se ukaže potreba za time. Jednostavno, ne podržavam toliki primat kozmetike nad ostalim oblastima čovekovog života. I to je moj izbor. Ne pada mi na pamet da određujem ko će o čemu da piše, samo pojašnjavam zašto sam ja digla ruke od tih tema, kako od njihovog čitanja, tako i od pisanja. Prezasićena sam. U neseseru imam jednu maskaru, jednu paletu senki, jedan bronzer, dva pudera (mada mi je dovoljan jedan), 3-4 ruža, dve olovke, korektor, jedan parfem i srećna sam. Nema više 3-4 nesesera, prašnjave šminke koju bacim neupotrebljenu jer nisam stigla, a istekao joj je rok upotrebe, prosutih senki i skorelih lakova za nokte. Beauty odeljak je na čišćenju. 

Ostavljam vas sad i idem da potražim tekst na temu ''Kako se naterati na vežbanje''.

10.10.2017.

October Update

Odlučila sam da ove jeseni pređem u tabor riđokosih i ostanem u njemu do proleća. Volim crvenu kosu, ali je jako zahtevna za održavanje, boja se vrlo brzo ispira, a treba i više paziti prilikom uklapanja garderobe nego kad imate neku ''normalniju'' boju. Dakle, ove zime ćete me gledati u tom izdanju jer tada ionako nosim neutralnije boje i ređe perem kosu nego tokom leta. U roku od dve nedelje boja mi se već napola isprala, pa sam danas otišla da kupim specijalni šampon za zaštitu farbane kose, kao i regenerator koji se ne ispira, jer sa svakim dodatnim ispiranjem gubim na živosti, haha. Nisam baš lepo startovala. Ako hoćete da vidite kako sam izgledala kada sam poslednji put bila crvenokosa, to imate OVDE.

Stvar kojoj sam se najviše obradovala je novi fotoaparat; već duže vreme uživam u pravljenju fotografija, što za porodični album, što za blog i Instagram, i veoma sam srećna što ću moći tu svoju zanimaciju da podignem na malo viši nivo. To znači i da imam dodatni razlog da se vratim redovnom snimanju videa za svoj Youtube kanal, a prvi na listi klipova jeste mali vodič za Sajam knjiga. Ali prvo da prokljuvim kako ova skalamerija radi. U pitanju je Canon EOS D700; malo sam se raspitivala i uglavnom sam čula dobre utiske za ovaj model, kao i to da je prikladan za nas koji se tek upoznajemo s profesionalnom fotografijom.

Pročitala sam Fantoma iz Opere, koji nije ostavio poseban utisak i uopšte nisam inspirisana da pišem prikaz za tu knjigu. Više sam očekivala. Možda ću otići toliko daleko da kažem da su mi korice zanimljivije od sadržaja. Nije loš, ali daleko od odličnog. 

Sve u svemu, u planu imam još mnogo postova i videa, odnosno, onoliko koliko stignem jer se vraćam učenju i nadograđivanju svog obrazovanja, a blogom ću se baviti u slobodno vreme, kao i dosad. Pošto imam milion stvari o kojima moram da brinem, dobila sam i nove planere u koje zapisujem glavne obaveze jer pametan piše, a budala pamti.

04.10.2017.

Tajni dnevnik Hendrika Hruna

Kako izgleda godina jednog osamdesetrogodišnjaka

Hendrik Hrun je atipični stanovnik amsterdamskog doma za stare osobe - on se ne žali na zdravlje, nije zlurad, džangrizav, senilan kao mnogi stanari. Bez patetike dobijamo uvid u sliku života u poznim godinama i potvrdu tužne istine da za vas u tom dobu niko ne mari. 


Sa godinama i starošću, sve se usporava. Hodanje, ishrana, pričanje, razmišljanje. Takođe i čitanje. 

Hendrik nam priča o domu, njegovim stanarima, svakodnevnoj rutini, podrobnije se osvrćući na članove novouspostavljenog Kluba starih, ali još uvek živihkoji je osnovao sa nekolicinom svojih prijatelja. Glavna pokretačka ideja je da svaki član obezbedi aktivnost u kojoj će uživati cela grupa, bio to odlazak u zoo vrt, degustacija vina, kockanje u kazinu... Hendrik i njegovi prijatelji su rešili da svoje poslednje dane provedu živeći punim plućima, odnosno onoliko koliko im zdravstveni problemi (i uštogljena upravnica s kojom se redovno  nadmudruju) dozvoljavaju. Svako ima neke svoje boljke, a ono što me je fasciniralo kod Hruna je što ne detaljiše, ne patetiše, jednostavno nam iznosi činjenice, ne počinjući priču od Kulina bana, kako većina starijih građana ima običaj. Jezgrovit je, ali i u njegovoj sažetosti osećamo emociju koju sa sobom nosi i budi u nama saosećanje prema starijim osobama i dobu koje nam je bliže no što mislimo. Propadanje tela i uma, sve veća zavisnost od pomoći drugih, gubitak dostojanstva - sve su to pratioci starosti koji ne zaobilaze ni žitelje jedne od najbogatijih zemalja na svetu. Loša hrana, kruta pravila, liftovi koji se stalno kvare i ostale nelagodnosti prate život u staračkom domu, a okolnosti im dodatno  otežava nepopustljiva upravnica, gospođa Stelvahen, koja se trudi da saseče sve što makar izdaleka podseća na zabavu. 

O autoru : Hendrik Hrun je pseudonim iza kojeg se, kako se pretpostavlja, nalazi amsterdamski bibliotekar Peter de Smet, ali to nikad nije potvrđeno. 

Prožeta gorkim humorom, jezgrovita i realna, Tajni dnevnik Hendrika Hruna jedna je od originalnijih knjiga s kojima sam se susrela u poslednje vreme. Izdavač: Dereta

📖
Stari ljudi, isto kao i deca, stalno gube stvari, ali više nemaju mamu koja će im pomoći da ih nađu.

***
Kada bi postojala neka nagrada za najgluplju vrstu na zemlji, čovek bi sigurno odneo prvu nagradu.

***
Deca se u proseku nasmeju stotinu puta na dan. Odrasli petnaest puta. Negde tokom godina prestanemo da se smejemo. 

03.10.2017.

Septembar u slikama

Divni septembar, mesec u kome su se susreli leto i jesen, pa smo dobili najbolje od oboje.