23.09.2017.

Camera obscura


Videli ste da sam se nedavno ponovo družila s Lolitom (OVDE), pa sam u biblioteci posegnula za drugim Nabokovljevim knjigama. Najpre sam uzela Čarobnjaka, ali sam odustala videvši da i ona govori o opsesiji starijeg čoveka mladim devojkama, dakle, to je preteča Lolite. Druga knjiga koju sam uzela tom prilikom je Camera obscura koja, za razliku od pomenutih, takođe govori o vezi starijeg muškarca i mlađe ženske osobe.  Ipak, videvši da naš protagonista Bruno Krečmar ima 30 godina, a njegova štićenica Magda Peters 16, ta razlika mi se nije učinila toliko gadnom kao u prethodnim slučajevima, te sam nastavila čitanje. Radnja je smeštena u Nemačku, u prvu polovinu 20. veka. 

Verovatno je mnogima od vas poznatiji drugi naziv ove knjige, koji glasi Smeh u tami. Naime, Nabokov nije bio zadovoljan prvim prevodom svog romana s ruskog jezika, tako da je odlučio da ga sam prevede i tom prilikom naslovio Laughter in the dark, pri čemu su promenjena i imena likova. 

Bruno je oženjeni bogataš privlačne spoljašnjosti, stručnjak za slikarstvo, nesrećan u ljubavi.  On se oženio zato što je tako nekako ispaloU Anelizi je bilo nečega tako miloga, lakog, ona se tako lepo smejala, kao da se tiho presipala preko ruba.

Zaludevši se koketnom i proračunatom Magdom, Krečmar okreće leđa ženi i osmogodišnjoj kćeri i upušta se u autodestruktivnu vezu. Kao i u slučaju Lolite, Nabokov i ovde na kraju kažnjava svog junaka zbog grehova, prvenstveno moralnih. Manje obimna i pitkija od Lolite, Kamera opskura se mnogim čitaocima s kojima sam razmenila mišljenja, dopala. Neprestano naginjem povlačenju paralele s Lolitom jer je tema slična, mada se ova dva romana svakako razlikuju i ovde imamo mnogo manje introspekcije nego u ispovesti Hamberta Hamberta, a Camera obscura broji svega 150 strana. 

Magda je oličenje eksploatacije mladosti i lepote zarad materijalnih blagodeti i sigurnosti koje novac donosi, a sve u cilju što daljeg bega od siromašnog života i nemarnih roditelja. Nestalnost, sklonost manipulisanju i igranju vatrom osobine su koje karakterišu ovu glumicu u pokušaju, koja ambicijom pokušava da nadomesti nedostatak talenta. 

Magda je ležala na kanabetu, sva u svilenim čipkama, ljutita i crvena, pored nje je sedeo, skrštenih nogu, slikar Horn i olovkom crtao na poleđini kutije od cigareta njenu prelepu glavu. ''Divna je, nema šta'', pomisli Lampert. ''Pa ipak, ima u njoj nečeg zmijskog.''

Utisci: Donekle sam se iznenadila jer sam, na osnovu čitanja drugih Nabokovljevih dela, očekivala nešto sporiju radnju, više razmišljanja, unutrašnjeg monologa; no, dinamičnija radnja i više dijaloga nisu mi smetali. Glavni likovi -Krečmar, Magda i Horn - su sebični, samoživi i površni i nećete se vezati za njih - pravi antijunaci, što, naravno, ne znači da vam se roman neće dopasti. Od mene tri zvezdice. 

Primerak koji sam ja čitala izdanje je KOV (Književne opštine Vršac), a verziju Smeh u tami možete naći kod izdavača Lom.

19.09.2017.

Mlađa

''Mlađa'' Pamela Redmond Satran (ovoj ženi nikako ne uspevam da upamtim prezime)

Ovo je jedna od knjiga koje sam merkala duže vreme, ali uvek bih na Vulkanovom sajtu u mojoj korpi završili neki preči naslovi, odnosno knjige koje su me ipak interesovale više nego Mlađa. I taman sam mislila da je konačno poručim tokom sledeće kupovine, kad sam videla da se prodaje na kioscima po ceni od 399 dinara. I, takođe, ovde imamo još jedan primer gde je serija postala uspešnija i gde je nadrasla knjigu. Pogledala sam otprilike dve sezone i nikako ne stižem da ispratim naredne dve i nagledam se panorame Njujorka i Hilari Daf koja mi je preslatka (#girlcrush) 

Zbog čega me je privukla ova knjiga? Pre svega jer glavna junakinja radi u izdavačkoj kući, a ja sam naivčina koja se neretko zaleti pa kupi knjigu jer glavni lik radi u knjižari, ili je pisac, ili bibliotekar ili bilo šta što ima veze s knjigama. Drugi razlog, koji je ujedno i tema ovog romana, jeste taj što je naša junakinja, Lajza, dala najbolje godine života svom mužu i ćerki dok je jednog dana muž ne zameni za noviji model, a odrasla ćerka ode od kuće za svojim snovima. I tako se suočava s činjenicom da ženu u četrdesetim, s vrlo malo radnog iskustva, niko ne želi da zaposli, da mora da se pomuči ne bi li dobila i posao konobarice, a kamo li u izdavaštvu. Fizička i emotivna transformacija srž je ovog romana, a zaključak na koji nas navodi je da nikada nije kasno da pokušamo da preuzmemo kontrolu nad svojim životom i promenimo stvari kojima smo nezadovoljni. 

Utisci: Podeljeni. Dopala mi se sama ideja, ali mi je knjiga ostala nedorečena. Takođe, predlozi koje Lajza iznosi u cilju poboljšanja prodaje knjiga nisu po mom ukusu - mislim na njenu inovativnu ideju da korice romana Džejn Ostin budu izazovne (bolje rečeno, kičeraj), ali opet, možda bi to zaista pospešilo prodaju, a ovakvi kao ja bi morali da stave katanac na svoju firmu, na čijim izdanjima ne bi bilo čipkastih brushaltera koji izviruju. Nije loše za putovanje, plažu i slično, ali nije ni nešto što morate imati. Meni je zanimljivo to što je pisana iz perspektive četrdesetčetvorogodišnje žene (u seriji su to smanjili na 40), što je doba koje mnoge od nas tek čeka i predstavlja prijatnu promenu u poplavi romana čija je glavna junakinja u dvadesetim godinama. Izdanje mi je simpatično, na koricama su glumice iz serije, a dostupna je na Mom Kiosku. Serija mi se više sviđa, a knjizi bih dala možda 2.5 zvezdice od 5. 

12.09.2017.

Svet leda i vatre

Kada tek počnete da čitate Pesmu leda i vatre, odnosno Igru prestola, prvu knjigu u serijalu, vi ste zapravo ubačeni usred zbivanja, a znanje o onome što se dešavalo ranije ćete usput prikupiti. Saznajete da je kralj Vesterosa Robert Barateon, koji se uspeo na tu poziciju zbacivši Erisa Drugog, Ludog kralja, okončavši dugogodišnju vladavinu dinastije Targarjena. Martin pominje i likove koji su umrli mnogo pre Igre prestola i nije kao većina pisaca koja serijal počinje otpočetka, već vas ubacuje u mašinu dok niste svesni šta se zapravo dešava. To je samo jedna od stvari koje karakterišu ovog pisca koji je mnogima otkrio sasvim novo viđenje epske fantastike i prikazao drugačiji način na koji ona može biti pisana. 

Fascinantni svet koji je Martin stvorio zapanjiće vas pažnjom posvećenom detaljima, usklađenošću istorijskog toka i brojnim očaravajuće osmišljenim likovima.  Od bogate Stene na zapadu do devet Slobodnih gradova na istoku, od žarkih dornskih pustinja na jugu do ledenih predela iza Zida na severu, uz ovo posebno izdanje bolje ćete upoznati ovaj fantasitčni plod Martinove imaginacije. Nije ni čudo pošto se stvaranje Martinove čarolije više ne meri godinama već decenijama.

Elio i Linda su mi odranije poznati kao najveći obožavaoci Martinovog serijala i autori/administratori sajta westeros.org koji su ljubitelji serijala pomno pratili u težnjama da otkriju još neki detalj koji im je promakao (ili koji nije ispričan u knjigama - sećam se da sam se iznenadila pročitavši da se kontinent na istoku zove Esos, toga se uopšte ne sećam iz knjiga) i da potkrepe brojne teorije, od kojih je najpopularnija ona vezana za tajnu rođenja Džona Snežnog. 

Rekla bih da je ovo samo za velike ljubitelje serijala Pesma leda i vatre (ili bolje da kažem, zaluđenike?) jer je ovo izmišljena povest izmišljenih zemalja, međutim, sudeći po ogromnoj popularnosti koju je serija doživela, ne sumnjam da će prodaja biti uspešna. Uostalom, ako se prisetimo da su ljudi s pojavom serije počeli masovno da kupuju haskije, novorođenim devojčicama daju ime Kalisi i pevuše ''Rains of Castamere'' dok idu na svadbu, kupiće valjda i ovu knjigu. 


Rodoslov velikih kraljevskih kuća, velelepne zamkove, grbove i mape, listu imena zmajeva i njihovih jahača, sukobe i bitke - sve ćete ovo zateći među koricama Sveta leda i vatre i sve mnogo lepše izgleda nego što sam ja prenela ovim slikama (papir je glanc, pa se ne slika lepo). Knjiga završava onde gde Igra prestola počinje - Robert je pri kraju svoje vladavine, tenzija između kuća raste, zima se približava, kao i opasnost s druge strane Zida. Ne znam ima li potrebe da ističem da ovo nije roman već istorijat, tako da nećete dobiti Martinov stil. (Većina fanova misli kako su Elio i Linda napisali knjigu, a Martin samo aminovao čitav projekat, pretpostavljam da je situacija slična kao s Ukletim detetom Dž. K. Rouling).

Divno izdanje, prilično raskošno za naše pojmove, a cena nije visoka (kao za, recimo, enciklopedije). Ilustracije su najbolji deo ove knjige i zaista sam uživala brižljivo ih zagledajući. Drago mi je što se nisu opredelili za HBO verziju likova i mislim da su ovde vernije prikazani, recimo, Targarjeni imaju srebrnastu kosu i ljubičaste oči; s druge strane, skoro svi likovi su lepi, lepši od stvarnih ljudi (dok ne dođete do Slobodnih gradova).  Imam utisak da prevodilac nije imao mnogo vremena da pripremi srpsku verziju teksta, ali prevoditi Martina, po mom mišljenju, nije nimalo lak posao i meni samoj bi bilo vrlo teško da se snađem prilikom prevođenja mnogih naziva mesta, na primer, ili arhaičnih izraza koji nemaju pandan u našem jeziku. Recimo Casterly Rock je u knjigama prevedeno kao Livačka stena, a ovde je evidentno da naziv potiče od stare porodice Kasterli; Demon Blekfajer ovde je Crna Vatra, dakle, ima nekih razilaženja u prevodu. 

Knjiga jeste malo kabasta, ne može se smestiti na svaku policu, nije prikladna za nosanje okolo, ali ne bi ni imalo smisla objaviti broširano izdanje standardnog formata jer lepota ove knjige leži u opremi i ilustracijama. Cena nije visoka za ono što dobijate, tako da, ako još uvek niste kupili Svet leda i vatre, samo napred. 

10.09.2017.

Čitateljka


Da je ova knjiga čitana, vidi se po stanju u kom sam je zatekla na polici - listove koje ispadaju bibliotekarka je zaheftala i to prilično loše jer je knjiga nastavila da se raspada čim sam je donela kući. Da ne pominjem to što sad neko može da se ubode na tu metalnu klamericu. A tek da ne pominjem kako je neko od prethodnih čitalaca išarao grafitnom olovkom sve i jednu stranicu, podvlačeći reči i čitave konstrukcije, dodajući besmislene komentare na marginama. Preselo mi je čitanje. Odsad ću obavezno prelistati knjigu da proverim u kakvom je stanju pre nego što je uzmem. Ovo je, inače, bio jedini primerak Čitateljke u tom trenutku. Živković je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u inostranstvu, verovatno zato što su mu knjige univerzalne, lišene nacionalnih obeležja i njihova radnja može biti smeštena bilo gde. Naravno, govorim striktno o trima njegovim knjigama koje sam čitala, ne mogu da tvrdim da je isti slučaj sa svim njegovim delima. 

''Ima li ičeg lepšeg od toga da stalno prvi put čitate najomiljeniju knjigu?''

Knjiga je podeljena na 8 poglavlja, a junakinja svakog od njih je gospođica Tamara, strastvena čitateljka koja ima svoje rituale, koje sprovodi tokom svoje omiljene aktivnosti, kao što je jedenje voća. Zapravo, svako poglavlje nosi naziv po drugoj voćki koja se pojavljuje kao lajtmotiv. Pitko štivo koje podseća na Živkovićevu Biblioteku, koju sam vam već pominjala i preporučivala. Većina ljubitelja knjige će se obradovati još jednoj knjizi kojoj je glavna tema čitanje. U tkanju ovog romana ćete naći provučene niti nadrealnog koje je pisac vešto inkorporirao ne bi li zagolicao čitaočevu maštu i nagnao ga da zamisli kako bi se on poneo u određenoj situaciji koja mu je nametnuta. 

O izdanju: Prikladna za nošenje, mek povez, ima manje od 100 strana. Izdavač je Laguna

O prethodnim knjigama Zorana Živkovića možete čitati OVDE i OVDE


📖

Gospođica Tamara primetila je razglednicu čim je izišla iz Gradske biblioteke. Kao i uvek, nestrpljenje ju je nagnalo da prelista knjigu pre no što je stigla kući. Na ovaj način sticala je prvu predstavu o onome što će uskoro početi da čita. Iako to nikada ne bi priznala, više se radovala knjigama punim dijaloga nego onima u kojima su se gusti pasusi protezali na više strana.

***
Život kao da joj se urušio u sebe. Glavna strast bilo joj je čitanje. Ono što je pročitala predstavljalo je dragocenost veću od svih ostalih. A sada je najednom ostala bez nje kao što ljudi u zemljotresu ili nekoj sličnoj nesreći začas izgube ono što su godinama sticali. Ovo je, zapravo, bilo još gore. Oni su za sobom bar imali proživljeni život, dok ga je ona izgubila. Bez pamćenja, kao da uopšte nije ni živela. 

***
Koja će biti poslednja knjiga koju će pročitati? Kakve joj to misli danas dolaze u glavu? Na ovo se još teže moglo odgovoriti. Možda nije bilo isključeno da se ipak seti koja je bila prva knjiga, ali svakako nije mogla da zna koja će biti poslednja. To niko ne zna, baš kao što ne zna ni kada će umreti. Prava šteta. Njen čitalački životopis ostaće ne samo bez datuma rođenja nego i bez datuma smrti. A bez ta dva međaša koja drže ono između da se ne raspline kao da, zapravo, uopšte i nije živela kao čitalac. 

09.09.2017.

Lazar na dvoru kralja Dušana


Vreme je da se malo okrenem domaćem stvaralaštvu - danas vam donosim utiske o jednoj knjizi iz edicije Život srpskih srednjovekovnih vladara. Moj izbor je pao na ''Lazar na dvoru kralja Dušana'', a ova pčelica u uglu slike znači da je u pitanju knjiga za decu. 

Po naslovu bi se dalo pretpostaviti da se radnja romana uglavnom vrti oko Lazara, međutim, nije tako. Lazar je samo jedan od likova, doduše hiperbolično prikazan kao najmudriiji, iako dete. Rame uz rame, čitamo o najvećim srpskim velikašima poput Dušana Silnog, Vukašina Mrnjavčevića, vojvode Jovana Olivera. Knjiga je izdeljena na mnogo kratkih poglavlja, nema mnogo opisa i brzo se čita. Lazar svojom visprenošću uspeva da razreši nestanke, odnosno otmice dubrovačke dece, pokazuje sposobnosti velikog vojskovođe i hladnokrvnu razboritost u odsudnim časovima. Svakako deluje preuveličano i nerealno, ali takve su knjige o junacima. Dopada mi se ideja da mlađi čitaoci kroz ovaj serijal saznaju više o srednjovekovnoj Srbiji i istaknutim ličnostima naše istorije - kad već možemo da čitamo tolike romane o izmišljenim junacima, možemo i o stvarnim ljudima. 

Sled istorijskih događaja je malo izmenjen, a autor Slobodan Stanišić je u napomeni na kraju knjige naveo razloge zbog kojih se odlučio na takav potez. Knjiga završava rođenjem dugo željenog naslednika cara Dušana i carice Jelene, Uroša. 

O izdanju: Edicija zasad broji 9 naslova; knjige nisu obimne, štampane su na recikliranom papiru, poglavlja su ukrašena vinjetama - ukratko, dopadljivo. Premda nema gornje granice starosti čitaoca, rekla bih da je ipak više za mlađu publiku, osnovnoškolski uzrast, i da nama starijima treba nešto malo drugačije. Ukoliko moj sin, kad malo poraste, pokaže interesovanje za istorijske romane, kupiću mu celu kolekciju. Izdavač: Vulkan.

📖

Dušan je danima neraspoložen. Po namršenom licu i mutnom pogledu vidi se da mu misli lutaju ko zna kud. Tako je i krenuo u pohod bez čvrste želje da osvaja, već s namerom da odagna tmurno raspoloženje. Ispostavilo se da je, uz svu mrzovolju, koja po pravilu: kakav kralj - takva i vojska, zahvati sve do poslednjeg borca, pohod bio uspešan. Tukući se bezvoljno, gotovo ćutke, osvojiše nekoliko vizantijskih gradova. U povratku, na putu koji prolazi ispod Soluna, despot Jovan Oliver, koji je uvek jahao s Dušanove desne strane, promrmlja: ''Ovaj bi grad trebalo već jednom osvojiti.''

***

Stari kraljevski dvor u Nerodimlju bio je, do poslednje kule, raskošno ukrašen. Drugo se ne bi moglo ni očekivati, pošto se slavilo rođenje kraljevog sina, naslednika krune. Cela Srbija radosno dočeka srećni događaj, pošto je Dušanov naslednik obećavao nastavak moći, slave i bogatstva, ukratko, da i dalje bude ovako kako je sad.

04.09.2017.

Upozorenje o sadržaju

knjiga za koju su mi bila potrebna 2 bukmarkera

Gejman je jedan od pisaca čije knjige uzimam ne tražeći prethodno preporuke niti recenzije. Da je u pitanju zbirka priča, a ne roman, saznala sam tek kada sam počela da je čitam. I bila sam malo razočarana u početku - najpre pesmom o sklapanju stolice, potom pričom Lunarni lavirint, ali onda je naišla Problem sa Kasandrom koja me je prva zainteresovala, a usledilo je još nekoliko (pomenutu priču je i Džordž R.R. Martin uvrstio u antologiju Pesme o ljubavi i smrti). Kao neko ko više voli duže prozne forme, strepela sam da kratke priče neće uspeti da me zainteresuju dovoljno da mi se knjiga dopadne. 

Sam autor o knjizi kaže sledeće: Duboko sam ubeđen da kratke priče u zbirkama treba da budu od početka do kraja srodne.Ne treba papazjanijski zbrda-zdola sabirati priče koje očigledno nisu bile predviđene da se nađu među istim koricama. Ukratko, ne bi trebalo da sadrže i horor priče i priče o duhovima i naučnu fantastiku i bajke, basne i poeziju sve na jednom mestu. Treba da budu vredne poštovanja. Ova zbirka ne uspunjava te kriterijume.

Gejman je na početku za svaku pesmu i priču pojedinačno naveo objašnjenje čime je bio inspirisan prilikom njenog nastanka - ja sam ta kratka obrazloženja čitala nakon što bih završila svaku priču, pre nego što bih prešla na sledeću. Iz tog razloga sam napisala da su mi bila potrebna dva bukmarkera: jedan sam držala u delu gde su objašnjenja, a drugi gde su same priče. Priča Uspavana i vreteno nije uvrštena u ovu zbirku jer je objavljena samostalno i to u divnom izdanju (što me podseti, moraću opet da je slikam za Instagram).



Utisci: Nisu mi se sve priče podjednako dopale, ali to je očekivano. Neke su nagoveštajem horor elemenata izazvale prijatne žmarce , dok su druge bile pomalo dosadne. One koje su mi se svidele su: ''Istina je pećina u Crnim planinama'', ''I plakaću, kao Aleksandar'', Nikoliko sati, Veštičja posla... Teme priča su različite - osveta, propast savremenog društva, borba za opstanak, povređena sujeta, skriveno ubistvo, jedna od dužih posvećena je Šerloku Holmsu, a oni koji su čitali Američke bogove će u priči Crni pas prepoznati glavnog junaka, Senku. U celini, nije mi žao što sam se prihvatila čitanja ove knjige i što sam je pridružila svojoj kolekciji Gejmanovih (Gejmenovih?) dela. Sve i da ima samo jedna priča koja mi se zaista dopala, smatrala bih da nisam bacila novac, a ovde ih svakako ima više. 

📖

Sad sam star, ili bar više nisam mlad, pa sve što vidim do te mere me podseća na nešto drugo što sam nekada video, da nisam više u stanju da bilo šta ugledam prvi put. Lepi devojčurak s vatrenocrvenom kosom samo me podseća na stotinu drugih takvih moma i njihovih matera, na to kakve bejahu kada su odrasle i na šta su ličile kad su izdahnule. To vam je kletva starosti, da se sve oko vas pretvara u odraze nekih drugih stvari.

***
Ponekad pomislim kako bih voleo da moj pepeo prospu po biblioteci. Ali to bi samo značilo da bi bibliotekari morali narednog jutra da dođu ranije i da ga počiste pre nego što dođe iko drugi.

03.09.2017.

Nove knjige

Šta sam dobila/kupila za rođendan 2017.

Stalno se žalim kako (za svoje standarde) mnogo čitam, a broj nepročitanih knjiga se nikako ne smanjuje, a opet, ne mogu da prestanem da dovlačim nove naslove na svoje police. Doduše, ovog puta imam dobar izgovor jer mi je bio rođendan, a rođendan je posebna prilika i događa se samo jednom godišnje, isto kao i Nova godina, Božić, godišnjica braka, 8. mart... U stvari, za Novu godinu i nisam baš sigurna da mi Srbi imamo samo jednu. Kako bilo, ove godine sam, kad bi me ljudi pitali šta želim, umesto nećkanja i foliranja u stilu ''ma ne treba ništa'', govorila da hoću knjigu et voila, desetak novih drugara se stvorilo u mom ionako pretrpanom stanu. Bilo je i drugih poklona, ali vas to verovatno manje zanima. 

Ovom prilikom ću vam samo nabrojati šta je to novo, a tako ćete i saznati o kojim ćete knjigama čitati narednih meseci ovde na blogu:

''Čovek koji je hteo da bude kralj i druge priče'' Radjard Kipling - i knjiga i film mi večito izmiču, e, dosta je bilo. Još da znate kakvih sam problema imala prilikom onlajn poručivanja ove knjige...

''Legenda o Uspavanoj dolini'' Vašington Irving - ovo je iz horor-klasik edicije Otvorene knjige, zasad imam samo dve knjige (druga je Dikensova Ukleta kuća), a sigurno ću kupiti još.

''Poljubac iz Pariza'' Aleksandra Poter - ovo je s Vulkanove akcije, laganica za plažu, o njoj najverovatnije neću pisati jer, kad pročitaš jednu knjigu Aleksandre Poter, pročitala si ih sve. Ja svejedno imam nekoliko komada i povremeno mi baš prijaju. 

''Šum vremena'' Džulijan Barns - nemam pojma šta da očekujem, čula sam pohvale (i poneku pokudu) za Barnsa, radujem se da otkrijem. Suptilno sam je okačila na FB zajedno s još nekim naslovima i drugarica mi je kupila.

''Upozorenje o sadržaju'' Nil Gejmen - o njoj ćete čitati za koji dan

''Fotelja na Seni'' Amin Maluf - ovde sam se zaletela jer sam je kupila u Laguni i tek onda videla da je prodaju i na trafikama za manje para. Plus, korice se razlikuju od ostalih Malufovih knjiga koje imam, što nije dobro za moj OKP. 

''Baldasarovo putešestvije'' opet Maluf, i nju sam merkala godinama, a uvek je bilo nešto preče. 

''Devojka iz voza'' Pola Hokins - triler po kome je snimljen i film, ovo mi je mama donela s pomenute akcije, kao i Poterovu i Dojla

''Fantom iz opere'' Gaston Leru - ovo je nedavno izašlo, poklon od kume

''O književnosti'' Umberto Eko - zaljubih se u korice, a i u naslov. Bilo je ova knjiga ili pidžama iz H&M i drago mi je što mi je sestra donela knjigu.

''Avanture Šerloka Holmsa'' A.K. Dojl - naravno da već imam Holmsa u drugim izdanjima, ali nisam mogla da odolim 

Nisam stigla ni da smestim ove avgustovske novitete na police, a novi članovi već počinju da pristižu... 

01.09.2017.

''Ostrvo" Viktorija Hislop

''The island'' Victoria Hislop

Najpre sam gledala seriju i mnogo mi se dopala, pa sam bila voljna da pročitam knjigu po kojoj je serija snimljena. Ipak, ovde se desio jedan od retkih slučajeva - da mi se serija dopadne više od knjige. Možda zato što je serija grčka, što doprinosi autentičnosti ili sam mnogo više očekivala od romana. Porede ga s Mandolinom kapetana Korelija, a moje mišljenje je da Luj de Bernijer ipak bolje piše od Viktorije Hislop.

O fabuli: Na samom početku upoznajemo se s mladom Aleksis koja dolazi na Krit ne bi li saznala više o prošlosti svoje majke, koja je uvek bila tajanstvena po tom pitanju. U Plaki upoznaje staru majčinu prijateljicu, Fotini, koja joj priča o davnim danima, prijateljstvu, nemačkoj okupaciji tokom Drugog svetskog rata i, iznad svega, o ostrvu Spinalongi i značaju koju je imalo u doba kada je surova bolest harala Grčkom. Voljena seoska učiteljica Eleni oboleva od lepre i, kao i svi oboleli, napušta Krit i odlazi čamcem na Spinalongu, ne bi li se pridružila koloniji leproznih. Elenin suprug Georgis i njegove dve kćerke, Ana i Marija, bivaju veoma pogođeni udarcem koji je sudbina nanela njihovoj porodici i doprinela njenom raspadu. Ipak, novi život se gradi na krhotinama starog, a različiti karakteri dveju sestara dolaze do punog izražaja u godinama koje nadolaze.

Utisci: U celini, dopala mi se priča koju je autorka želela da ispriča. Ponegde se ovlaš doticala problema ljudi koji su teško oboleli od lepre, odnosno, fokus je više na drami glavnih junaka - starom Georgiosu, Mariji i Ani, a kasnije i Aleksis. Mislim da je situacija bila daleko gora, ali razumem da većina ljudi ne želi da čita u detalje o tegobama koje je tada smrtonosna bolest donosila. Ipak, polazi nam za rukom da pojmimo razmere nesreće kada se jedan član porodice razboli i zauvek biva otrgnut od svojih najbližih, osuđen da do kraja života čežnjivo gleda u Krit, znajući da više nikada neće videti ljude koji mu znače najviše na svetu.  Hislopova se dotakla i običaja, ističući značaj religije u životu Grka, tradicije ukorenjene vekovima i nesalomivosti njihovog duha čak i u najtežim trenucima. 

O izdanju: Nisam čitala original tako da ne znam da li je Viktorijin stil pisanja takav, ili je stvar prevoda. Uglavnom, nisam zadovoljna, ponegde je red reči u rečenici rogobatan, a i lektura je površna. Takođe, neke stranice se ponavljaju na samom kraju knjige tj. odštampane su dva puta. Grčke reči ne treba pisati engleskom transkripcijom, dakle reč majka, na grčkom mitera, treba i napisati mitera, a ne meethera jer to srpskom čitaocu ništa ne govori. Da rezimiram, mnogo mi se više dopada suština (tema) nego forma ovog romana. Ja sam oba puta čitala Evrobook izdanje, možda je stvar bolja/ili lošija u izdanju Čarobne knjige (nek se javi ako ko ima). Nije katastrofa, dakako da sam sretala i mnoga lošija izdanja, ali mislim da je ova knjiga ipak zaslužila da joj se posveti puna pažnja. 

26.08.2017.

Ostrvo dana pređašnjeg

L'isola del giorno prima

Najduže čitana knjiga ovog leta, a možda i godine (nadam se da nijednu neću razvući ovoliko). Jeste malo i do teškog letnjeg vremena (sad bi trebalo opet da se požalim kako imam vrlo nizak pritisak i kako se neprestano borim da ne zaspim), ali je verovatno najviše do toga što se u Ekove (to jest, Ekoove, treba ubaciti još jedno O, hvala, Isidora :-)) knjige treba udubiti ne bi li se shvatila svaka rečenica ovog inteligentnog autora. Kao i uvek, iznosim svoje lične utiske, nipošto ne impliciram da je i za sve vas Eko malo težak - moguće je i da ga neki među vama progutaju u tren oka kao ja Agatu Kristi. Ovo je drugi njegov roman koji sam čitala (prvi je Baudolino), a u svojoj kolekciji imam još dva koji će, bojim se, pričekati sledeću godinu. 


Roberto de la Griv, italijanski plemić, brodolomnik, nošen talasima domogao se napuštenog broda Dafne i, budući da ne ume da pliva, ostaje na njemu, čežnjivo zureći u ostrvo koje se nalazi nedaleko od broda. Robertove misli zaposeda traganje za razlogom zbog kog je posada napustila Dafne, prisećanje prošlosti i otkrivanje nepoznatog uljeza na brodu. Razmišljanje o Feranteu, zlom bratu blizancu i maštovita tkanja njegove priče. Problematično pitanje geografske dužine čini, za mene, zanimljiviji deo ovog romana, kao i Ekoovi misaoni ogledi na temu smrti, pakla, simbolike goluba, višestrukih svetova i o tome kako razmišlja kamenje. Dobro ste pročitali. Interesantnije je nego što zvuči i sama sam izvukla brojne rečenice koje su mi se dopale, a neke od njih možete videti na kraju posta, gde uvek izdvojim poneki citat za vas, odnosno, ukoliko smatram da ima onih koji su vredni pominjanja. 

 Utisci: Teško k'o crna zemlja. Nikako ne preporučujem za prvi susret s Ekoovim stvaralaštvom. Mnogo zamišljanja, zabluda i poigravanja s čitaocem - nekoga će oduševiti, dok će drugog zbuniti ili, pak, uspavati. Iako nipošto ne mogu reći da je knjiga loša, štaviše, pojedini delovi su mi bili vrlo zanimljivi, a Ekoova inteligencija očita i briljantna, neophodna mi je pauza tokom koje ću čitati nešto laganije (poput Ostrva Viktorije Hislop koje sam uveliko počela i o kome ćete čitati utiske početkom septembra). Izdavač Vulkan je napravio pun pogodak s ovim izdanjima, mislim da ih zaista vredi imati u kućnoj biblioteci. Toliko su me oduševile korice da bih pokupovala sve Ekoove knjige, ali ću ipak još promisliti o tome jer ne želim da me godinama čekaju na polici, poput Imena ruže.  

📖

Ako uvek zborite ozbiljno, izazivate dosadu. Ako se uvek podsmevate, prezir. Ako uvek filozofirate, tugu. Ako se uvek rugate, nelagodnost.

***
Uostalom, prepoznaćete lažljivce: dok se smeju, na obrazima im se prave dve rupice, a nokti su im veoma kratki; jednako se čuvajte onih niskog rasta, koji laž izgovaraju iz taštine. 

***
Galilej je izvukao čudovišne nastranosti iz jedne premise koja je sama po sebi bila nadasve ispravna, odnosno da ideju o durbinu ukrade od Flamanaca (koji su ga koristili samo za posmatranje brodova u luci), i da je usmeri ka nebu. I tamo je, među mnogim drugim stvarima u koje otac Kaspar ni u snu ne bi posumnjao, otkrio da Jupiter, ili Jov kako ga je nazivao Galilej, ima četiri satelita, što će reći Meseca, ranije nikada viđena, od postanka sveta pa sve do tada. 

***
''Meni je važno da na ovom mestu na zemlji jedna linija  postoji gde s ove strane naredni dan jeste, a s one strane dan pređašnji.''

***
Svi znamo da je i samo jedan valjani razlog dovoljan da prevaziđemo hiljadu strahova.

***
Roberto je znao da se ljubomora javlja, ne poštujući nimalo ono što jeste, ili što nije, ili što možda nikada neće ni biti; da je to nagon koji iz nekog umišljenog jada izvlači stvaran bol; da je ljubomornik poput hipohondra koji se razboljeva u strahu da se ne razboli.







18.08.2017.

Lolita


Mnoge knjige vam prilikom ponovnog čitanja pružaju sasvim novo iskustvo, otkrivajući vam stvari koje prethodni put niste primetili, a jedna koja se posebno ističe skrivenim aluzijama i koja vas svakog puta iznova iznenadi, jeste Lolita. Vrlo je nezahvalno komentarisati jedno od remek-dela književnosti 20. veka, a ja zbilja nemam pretenzija da postanem književni kritičar niti se smatram stručnom da pišem profesionalne prikaze. Jednostavno sam želela da onima koji još uvek nisu pročitali ovu knjigu sugerišem da to promene jer je Nabokov pravi virtuoz, jedna rečita i nadarena duša i da ne bi bilo pravedno zadržati se samo na Loliti već prionuti i na čitanje drugih njegovih dela, prvenstveno iz ruskog opusa. Prvu verziju Lolite napisao je na ruskom jeziku. O mukama stvaralaštva napisao je i ovo: '' Nijedan od mojih američkih prijatelja nije čitao moje ruske knjige, tako da je svaka moja procena zasnovana na mojim engleskim knjigama nužno van fokusa. Moja lična tragedija, koja ne može i zaista ne treba nikoga da se tiče, je što sam morao da se odreknem svog prirodnog govora, svog nesputanog, bogatog i beskrajno poslušnog ruskog jezika, radi drugorazredne vrste engleskog, lišenog svih aparatura - varljivog ogledala, crne baršunaste pozadine, podrazumevanih asocijacija i postupaka - koje domaći iluzionist, lepršajući peševima fraka, može tako magično da upotrebi, ne bi li, na sopstveni način, prevazišao svoju baštinu.'' Mi se, naravno, nećemo složiti s konstatacijom da je Nabokovljev engleski drugorazredan; naprotiv, svako od nas bio bi srećan da može tako da se izrazi na maternjem jeziku, da ne govorim o stranom. 

Lolitu sam najpre čitala kao dete, nedoraslo biće koje nije shvatilo ni polovinu onoga što je pisac iznedrio, potom u srednjoj školi kada sam prvi put pročitala Poovu Anabel Li, ali tek sada, prilikom trećeg čitanja u već odavno odraslom dobu shvatam koliko sam malo mogla da razumem u tako ranom uzrastu, tako da bih zaista svakome preporučila da je ne zaboravi nakon čitanja u tinejdžerskim godinama (uzrast u kome većina ljudi pročita ovu knjigu), već da joj se kasnije vrati jer će mu svako čitanje skinuti novi veo Nabokovljeve imaginacije, oljuštiti još jedan sloj skrivenih aluzija i pružiti veliko uživanje u ovom izuzetnom romanu. 

 Roman je pisan u formi ispovesti Hamberta Hamberta, koji nam priča o svojoj opsesiji mladim devojkama, tačnije devojčicama na pragu puberteta i očajničkim težnjama da im se približi, istovremeno uzmičući i osećajući krivicu zbog nedozvoljene strasti. Osuđen da pred svetom potiskuje svoje prirodne sklonosti, Hambert konstantno lebdi u limbu između raja i pakla, čuvajući tajnu koja mu upravlja životom. Zahvaljujući svom dobrom izgledu (nakon odgledanog filma, počela sam da ga zamišljam kao Džeremija Ajronsa u četrdesetim godinama), uspeo je da šarmira Šarlotu Hejz, oženi se njome i na taj način se približi njenoj dvanaestogodišnjoj kćerki Dolores, zapečativši svoju sudbinu. 

📖 

Često sam imao prilike da uočim kako smo skloni da podarimo svojim prijateljima postojanost kakvu književni likovi stiču u čitaočevu duhu. Ma koliko puta otvorili Kralja Lira, nikada nećemo zateći dobrog kralja kako, zaboravivši sve svoje jade, lupa krčagom na bučnoj terevenki, u radosnom društvu sve tri ćerke s njihovim kučićima. Nikada se Ema neće oporaviti, oživljena samilosnim solima iz blagovremene suze Floberovog oca. Kako god se razvijao ovaj ili onaj lik između korica knjige, njegova je sudbina utvrđena u našem duhu; i mi , slično tome, očekujemo da naši prijatelji slede ovaj ili onaj logičan i konvencionalan obrazac koji smo utvrdili za njih. 

15.08.2017.

The Luxe


Raskoš Ana Godbersen

Razmišljala sam da se otarasim ove knjige - pročitala sam je pre nekoliko godina i sećam se da je bila ok, ništa specijalno, a znate da redovno pravim čistku ne bih li izbacila naslove koje ne planiram više da čitam i napravila mesta za nove knjige. Iskopam ja, dakle, ovu Raskoš, otvorim, kad unutra posveta za moj 25. rođendan. I kako onda da je se odreknem? Prihvatim se ja ponovnog čitanja jer sam zabagovala s Umbertom Ekom i mogu vam reći da ova knjiga uopšte nije loša. Svi je upoređuju s Tračarom jer govori o potomcima bogatih porodica na Menhetnu, ali mislim da je ipak bolja od nje (ja sam pročitala prvi deo serijala Tračara i tu stala). Opisuje nam život privilegovane omladine na samom kraju 19. veka, tačnije 1899. godine. 

Roman počinje sahranom Elizabet Holand, istaknute osamnaestogodišnje pripadnice otmenog društva, zlatne devojke i miljenice štampe. Utopila se u reci Hadson, ali njeno telo nije pronađeno. Autorka nas potom vodi nekoliko nedelja unazad i otkriva nam događaje koji su prethodili sahrani, kao i veliku Elizabetinu tajnu. Ona nije jedina s tajnom jer svi njeni prijatelji i poznanici imaju jedno lice koje prikazuju pred svetom, a drugo kada su sami, pa tako i Elizabetina buntovna mlađa sestra Dajana, raspusni verenik Henri, zavidljiva služavka Lina i prevrtljiva najbolja prijateljica Penelopa Hejs, čiji karakter potvrđuje izreku da prijatelje treba držati blizu, a neprijatelje još bliže. 

Utisci: Meni je prijala ova knjiga, nije zahtevna, ali nije ni banalna poput mnogih dela ovog žanra. Tu i tamo se provuče neki podatak o Njujorku tog doba, o pravilima ponašanja, pokoji opis raskošnih haljina i balova, ali ne preteruje u tome. Kao što ste verovatno i pretpostavili, više je ženska nego muška knjiga (znam da je moj muž nikad ne bi uzeo u ruke). 
Meni je držala pažnju, nema praznog hoda, autorka je Iepo izbalansirala odnos deskriptivnih i akcionih sekvenci, pa bi se mogla dopasti i onima koji nisu sličnih godina kao njeni osamnaestogodišnji junaci. Izdanje je Alnari i rasprodato je, ali je možete naći na Kupindu i sličnim sajtovima i, naravno, u biblioteci, što je u ovom slučaju bolja opcija nego kupovina. 

11.08.2017.

Ostrvo

''Ostrvo'' Meša Selimović

Priča o usamljenosti, o međuljudskim odnosima, o propuštenim prilikama. O svemu što je trebalo da kažemo, a nismo, i svemu što nije trebalo da uradimo, a jesmo. Meša Selimović me je i ovog puta zapanjio svojim darom i umećem da nepresušno bogatstvo jezika načini jednostavnim i da emocijom gane dušu. Jedna za drugom, ređaju se kratke priče, isečci iz života ljudi koji žive na neimenovanom ostrvu koje metaforički predstavlja osamljenost i teskobu koju svako od njih oseća i s kojom se svako nosi na svoj način. Ivan i Katarina, stariji bračni par, mogu se smatrati protagonistima ovog dela jer na njihove misli najčešće nailazimo, brinemo njihove brige i proživljavamo njihove živote baš kao da su nam tu, na dohvat ruke. Život prođe u treptaju oka i treba poneti breme starosti i teret uspomena. Treba nadati se i istrajati, maštati i snevati, a, iznad svega, živeti i voleti. 

Divna knjiga. Gorka. I taman kad pomislite da ne možete podneti više tuge, piščeve reči vam uliju nadu da je život, sa svim svojim manama, dragocen i da nas sutra čeka novi dan. 
Posebno bih izdvojila epizodu sa starim psom, tužnom slikom starosti koja se može primeniti i na čoveka. Bremenita emocijama i realna u svojoj surovosti. 

Svi imamo svoje demone s kojima se treba izboriti. Svaki novi dan koji osvane je poklon i ne treba ga uludo prokockati. Svima koje volite, to i recite jer nikada ne znate kada je poslednja prilka da to uradite, pomilujte psa, budite ljubazni prema ljudima, uvek imajte lepu reč za supružnika i osmeh za suseda. I pročitajte ovu knjigu. 

📖 

Odavno je na zemlji već sve razdijeljeno, prisvojeno, određeno za prodaju i kupovinu, ili bar za ljudsko uživanje. Kako su ove vrijedne i skupe životinje ostale izvan svih zakona ljudske pohlepe? Kako to da nisu ničije? Kako to da nisu privatno vlasništvo onog ko je bio najjači i ko je osvojio vlast i pravo da nešto prisvoji? Jesu li ovdje ljudi bolji nego drugdje? Zar su se odrekli nekih vjekovnih navika koje su ostalim ljudima postale najvažniji dio njihove prirode? Šta se to desilo s rasističkom uzurpacijom prava koja su ljudi sebi prisvojili - da na zemlji proglase svoju apsolutnu prevlast nad životinjama? Oni su od njih načinili svoje robove. Konju čovječanstvo ima da zahvali za sav napredak. Kravi za ishranu. A ipak ih to nije spasilo pokolja. Čovjek je samovoljno odredio da ima prava da se hrani životinjskim mesom, i čitava jedna vrsta je osuđena na pogibiju i na žalostan život po milosti ljudskoj. Samo zato što životinje nemaju snage da se suprotstave, što ne mogu da ulože protest, što nisu sposobne da se udruže i krenu protiv zajedničkog neprijatelja - čovjeka. 

S kojim pravom osuđujete na smrt i poniženje čitavu jednu vrstu? Zar zato što ne pripada ljudskoj rasi? Zar zato što živi s drugačijim oblicima svijesti? Zar zato što ne govori kao mi? U stvari, ogriješivši se tako o pravdu u cjelini, ljudi nikad neće biti u mogućnosti da ostvare svoj dugo žuđeni humanitet, jer je on cjelovit: svaka nepravda ga ruši u potpunosti. 

31.07.2017.

Poslednji dani Pompeja

''Poslednji dani Pompeja'' E.B. Liton

Danas ću vam pričati o jednom biseru nenadmašne edicije Plava ptica (ako imate neku od knjiga, a prodajete, javite mi se na mejl). Čitala sam je u školskim danima, i veoma sam se obradovala ugledavši je na Sajmu knjiga kod prodavaca polovnih knjiga. Doduše, knjiga nije očuvana toliko dobro, ima fleka, škrabotina, a jedan list fali, tako da ću ubuduće malo pomnije pregledati svaku polovnu knjigu pre nego što se odlučim na kupovinu. Ja sam bila toliko srećna što sam je našla, da sam morala da je uzmem. 

Kao što nam naslov govori, radnja romana odigrava se nekoliko nedelje pre velike vezuvske erupcije i prati živote stanovnika Pompeja - veselog Glauka, lepe Jone, slepe Nidije, ohole Julije, opasnog Arbaka, nesrećnog Apekida, kockara Klaudija... Zavirićete u raskošna kupatila rimskog carstva, gde su bogati žitelji provodili veliki deo vremena; prisustvovaćete borbama gladijatora u areni, kao i preobraćenju mnogobožaca u pristalice hrišćanske zajednice; obrešćete se u skučenoj veštičjoj pećini gde se pripravljaju veoma moćni napici, bićete posmatrač na raskošnoj Diomedovoj gozbi i sve to dok se iznad grada vijori tanak, ali uporan stub dima, nagoveštavajući propast koju niko od žitelja nije uspeo da predvidi. 

Kao osnovne motive imamo ljubomoru i ubistvo, što, u sklopu sa prirodnom katastrofom koja nadolazi, čini vrlo ubudljivu priču. Počinje opisom dokolice bogatih robovlasnika, a završava borbom za goli život. Grad je 79. godine naše ere postao masovna grobnica, a njegovi stanovnici su počivali u miru punih petnaest vekova dok nisu otkriveni, a njihovi voljeni Pompeji postali popularno turističko odredište. 

Ako ste pročitali sve klasike, dajte šansu ovom delu Edvarda Bulvera Litona, mislim da će vam se svideti. Iako je naznačeno da je biblioteka Plava ptica namenjena mladima i starima, najveći deo njene publike činili su mladi naraštaji kojima su mnogobrojne knjige obeležile i ulepšale detinjstvo. I dalje pamtim Crnog gusara, Kraljicu Kariba, Ostrvo plavih delfina, Karavan za Oregon, Elrika od Melnibonea, Baskervilskog psa, Kroz pustinju i prašumu, Kao...

Naslov originala: The last days of Pompeii, E. B. Lytton, 1834.
📖


U ranijim vekovima Rima sveštenstvo nije bilo plaćeno zanimanje nego počast. Vršili su ga najplemenitiji građani, a bilo je zabranjeno plebejcima. Kasnije, ali mnogo pre vremena o kome govorimo, bilo je otvoreno svima staležima; bar onaj deo zanimanja koji je obuhvatao flamene, ili sveštenike - ne opšte religije, nego pojedinih bogova.

***

Prošlo je skoro sedamnaest vekova kada je grad Pompeji sa svojim još neizbledelim bojama otrgnut iz svoga mirnog groba. Zidovi još sveži kao da su tek juče obojeni - nijedna boja bogatog mozaika u podu nije se otrla - na forumu upola završeni stubovi još onakvi kako su ih ostavili radnici - pred drvećem u vrtovima žrtveni tronožac, u predvorjima kovčezi s blagom, u kupatilima četke za pranje tela, u pozorištima ulaznice, u sobama nameštaj i svetiljka; u ručaonicama ostaci poslednjih gozbi, u spavaonicama mirisi i šminke iščezlih lepotica, a svuda kosturi onih koji su bili pokretači ove male ali sjajne mašine raskošnog života. 

26.07.2017.

Book fairies in Serbia

* All photos are property of Marija Matic

Knjiške vile su stigle u Srbiju! Zato, ako prilikom svoje sledeće šetnje gradom, primetite knjigu ispod klupe, privezanu na granu nekog drveta ili na sličnom polusakrivenom mestu, znajte da ona čeka baš vas. Da je uzmete, ponesete sa sobom i pročitate, a onda sakrijete za sledećeg srećnog nalazača. Ovog načina za promociju čitanja dosetila se Lidija, koja se prva u Srbiji priključila međunardnom društvu knjiških vila i vrlo uspešno zarazila mnoge entuzijaste željne da učestvuju u njegovom proširenju. Popularna glumica Ema Votson (Emma Watson), koja je u jednoj noći ostavila 100 primeraka knjige Sluškinjina priča u Parizu, znatno je doprinela širenju vesti o pokretu knjiških vila na globalnom nivou.

Informacije vezane za ovu akciju možete pronaći na zvaničnom sajtu Book Fairies, a ja ću vam samo ukratko reći da je Kordelija (koja se na Internetu predstavlja kao Cordelia Ox) iz Velike Britanije došla na ideju deljenja knjiga na način na koji jednu knjigu može pročitati neograničen broj ljudi i učestvovati u osećanju zajedništva i uživanja u pisanoj reči.



Da biste postali knjiška vila, potrebno je samo malo volje i, naravno, nekoliko knjiga koje ćete ostaviti na mestima koje sami izaberete. Stikere koji se lepe na korice knjige (da bi projekat ostao prepoznatljiv) možete naručiti sa zvaničnog sajta (imate još propratnog materijala, poput zelenih traka kojima možete obmotati knjigu kao poklon, platnenih cegera u kojima možete nositi knjige i slično, ali vam oni nisu neophodni) ili možete zamoliti neku od vila da vam da nekoliko nalepnica ukoliko ima viška. Knjizi možete dodati i papirić sa ispisanom porukom, nekoliko reči o projektu koje ćete sami sročiti, da bi budući čitalac znao o čemu se radi, ili nekoliko reči o samoj knjizi. Sama sam se nedavno priključila sprskom ogranku knjiških vila (kontaktirala sam ih preko Instagrama i više su nego ljubazne), a juče sam ostavila i svoju prvu knjigu u gradu. Ovog leta planiram da ostavim nekoliko knjiga, a konkretne lokacije možete saznati ako budete redovno pratili moj Instagram ili Facebook profil, kao i zvanični profil Book Fairies Serbia, na kome vas obaveštavaju o svakoj knjizi koju sakrije neka od knjiških vila. 

Uz nadu da će se glas ljubitelja knjiga sve jače čuti, ostavljam vas da pogledate fotografije koje mi je velikodušno ustupila Marija Matić.








23.07.2017.

Fvonk

priča o jednom neočekivanom prijateljstvu

Lektor i osobenjak Fvonk dobija novog podstanara i u njemu prepoznaje aktuelnog norveškog premijera. Nakon početne nelagode, njih dvojica uspostavljaju komunikaciju i počinju da provode sve više vremena zajedno, na obostrano zadovoljstvo. Tokom svojih seansi dotiču se najrazličitijih pitanja, poput lične slobode, jednakosti polova, vladine opozicije, kupovine u Švedskoj i poezije. 

Pisac ni ovde ne odoleva, a da ne potkači pojedine stubove državnog sistema - ovde pravi parodiju na račun statusa trudnica u Norveškoj, zaštićenih poput belih medveda i obožavanih zbog velike žrtve koju podnose ne bi li uvećale skromnu populaciju ove bogate zemlje, raspravlja o dugačkim redovima u bolnicama i monopolu države na prodaju alkoholnih pića. 

Erlend Lu je u ovom romanu podelio s čitaocima i jednu veoma lepu pesmu norveškog liričara Jana Magnusa Bruhejma, koja govori o besmislu čovekove jurnjave za životom. 

Ono što će srpskom čitaocu zapasti za oko je i pominjanje Beograda u kom je premijer Jens odrastao i referenci na srpske običaje, konkretno na psovanje koje kod nas ima dugu tradiciju i neizostavni je deo svakodnevne komunikacije, bio neophodan ili ne. 

Utisci: Nakon oduševljenja Popisom, ovaj roman mi se učinio prosečnim i, da je bio obiman, verovatno ga ne bih ni pročitala. Uz poneku vrcavu epizodu, meni je bio osrednji. Doduše, mislim da su oduženom čitanju doprinele i vrućine, tako da je možda bio samo nezgodan trenutak. Dopada mi se što mogu naučiti štošta o životu u ovim, iako evropskim i ne tako dalekim, za mene nepoznatim zemljama koje se toliko razlikuju od naše. Nećete ništa izgubiti ako Fvonku date šansu, a može vam se zbilja dopasti. 

Ovog leta mi prijaju kraće forme i izostavljanje kitnjastih detalja, a dela skandinavskih autora su uglavnom takva, tako da sam odmah uz Lua uzela još jednog Norvežanina, a o njegovoj knjizi ćete čitati za koji dan. 

20.07.2017.

Summer and The City

Thursday Thoughts - ispovesti četvrtkom

Prošlo je mnogo vremena otkad sam provela čitavo leto u gradu – otkad sam se udala za svog primorca 2010, dobar deo leta smo provodili na moru (ponekad i sva 3 meseca), tako da sam zaboravila kako izgleda čežnja za šumom talasa, šetnjama po plaži i leškarenjem ispod palmi – sve te divne stvari bile su deo moje svakodnevice. Moje se letovanje, po svoj prilici, završilo početkom meseca kad sam otišla do Crne Gore za vikend i izgleda da je to sve. Nije da se žalim, i leto u gradu ima svojih čari – uvek se nešto dešava – izložbe, projekcije filmova na otvorenom, nedavno je upriličen besplatni koncert Beogradske filharmonije, letnje rasprodaje su u punom zamahu, a spas od vrućine se može potražiti na bazenima i klimatizovanim tržnim centrima (ok, ovo poslednje i nije bogznakakva zamena za more, ali sad pokušavam da nabrojim prednosti ostanka u gradu). I Beer Fest koji uvek pada na moj rođendan. 

08.07.2017.

O homem duplicado

Ne pamtim kad sam zbog neke knjige morala da produžavam rok za vraćanje u biblioteku - to mi se desilo s Udvojenim čovekom Žozea Saramaga. Čitala sam ga pune 3 nedelje, uspavao me je barem dvaput, a bilo je malo razvlačenja jer su se neke knjige ubacile preko reda, poput one iz prethodnog posta koja mi je bila zgodnija za putovanje. Inače, ovu knjigu sam nameravala da kupim na decembarskoj Noći knjige, ali sam umesto nje kupila Slepilo (koje mi je takođe u planu za čitanje ovog leta). 

Tertulijano Maksimo Afonso, osim svog neobičnog imena, ima sasvim običan život; on je sredovečni profesor istorije, razveden, ima devojku Mariju s kojom želi da ostane u neobaveznoj vezi (mada se ona ne slaže s time). Njegov kolega iz škole, profesor matematike, jednog mu dana preporuči film da pogleda, rekavši da će mu se sigurno dopasti. Nakon što odgleda sasvim prosečan film, Tertulijanov život nikada više neće biti isti. U njemu će u epizodnoj ulozi ugledati čoveka koji mu nalikuje kao jaje jajetu. Ostaće zapanjen neverovatnom sličnošću sa sasvim nepoznatom osobom i postati opsednut pronalaženjem svog dvojnika. Uspeće u svojoj nameri, ali će se usput desiti i mnoge stvari koje niko nije mogao da predvidi, uključujući i čitaoca. 

Utisci: Ovo mi je četvrta Saramagova knjiga, podseća me donekle na Sva imena jer se i u njoj glavni junak bori sa opsesijom (doduše, ovde je ona mnogo razumnija jer ne nailazi čovek svakog dana na nekog ko izgleda kao njegov odraz u ogledalu). Saramagov usporeni, uljuljkujući tempo možda nije idealan za sparno vreme kojim smo počašćeni ovih dana. Gust tekst, karakterističan nedostatak razmaka tokom dijaloga, povremeni piščevi nagoveštaji šta će se kasnije dogoditi, bizarni postupci glavnih junaka, neverovatno sročene rečenice koje bljesnu poput zvezde padalice u tami - sve su ovo saramagovska obeležja koja sam i ranije sretala i koja mi prijaju u određenoj količini. Da je knjiga imalo duža, bila bi dosadna. Mada je prilično razvučena (sem pred kraj - zašto se i najboljima to dešava? Stranice i stranice praznog hoda i onda bum! instant rasplet), nisam ni na sekund pomišljala da odustanem od čitanja (za razliku od mog muža koji je digao ruke nakon dva poglavlja). Saramago je od onih pisaca kojima nisam oduševljena, ali im se svejedno vraćam, pretpostavljam zbog tih bleskova genijalnosti koje uočavam s vremena na vreme i zbog kojih vredi odvojiti koji dan i posvetiti mu se. Ne bih išla toliko daleko da je kupim, pogotovo sad kad sam je već pročitala. Toliko željenog Udvojenog čoveka sada mogu da precrtam sa spiska i da se u skorije vreme posvetim Slepilu.

06.07.2017.

My not so perfect life

Ket ima savršen život u Londonu - sjajan posao, otmen stan, izlazi po popularnim kafićima i restoranima, uživa u bogatom društvenom životu... Ali, samo na Instagramu. U stvarnosti, iznajmljuje malu sobu u zabačenom stančiću, gura se svakog jutra u metrou dok se vozi na svoj ne tako sjajan posao, koji joj, uzgred visi o koncu. Prijatelje nema, a njen išlifovani londonski izgled samo je krhka fasada ispod koje se krije Kejti, rumena seoska devojka iz Somerseta koja se upinje da se otarasi svog provincijalskog akcenta i dokaže svom ocu da može uspeti u Londonu. Važnu ulogu u Kejtinom životu ima i njena šefica, Demetra, žena kojoj se divi i mrzi je u isti mah (nešto kao Andrea Saks i Miranda Pristli u ''Đavo nosi Pradu''). Kejti će se suočiti s vrlo važnim izborom: da li da nastavi da pokušava da postane neko i nešto u Londonu ili da se vrati na farmu u Somerset i pomogne ocu u pokretanju novog biznisa?

Utisci: Moglo je i bolje. Ovo sam uzela da nosim na more i čitala sam je samo zato što sam se mnogo dosađivala u putu. Uzgred, ne čitajte sažetak na poleđini knjige jer vam je bukvalno prepričan dobar deo radnje - to se u današnje vreme (pre)često dešava, pa ja uglavnom gledam da preskočim te opise. Nije najlošija knjiga koju sam pročitala, ali je daleko od dobrog, a predvidiva je sve u šesnaest. Ne bih je preporučila za kupovinu, mada znam da će je Kinseline ljubiteljke vrlo verovatno uzeti. Jedini interesantan momenat mi je bilo autorkino ukazivanje na fenomen Instagrama - virtuelnog sveta gde smo svi lepi, nasmejani, živimo savršene živote, pijemo koktele i uživamo u putovanjima - dok je realnost dobrano drugačija. Neki ljudi zaista idu predaleko u pretvaranju, poput  pomenute Kejti, koja, na primer, slika tuđi kolač u kafiću (dok je vlasnica u toaletu) jer nema novca da ga sama kupi, i kači na Instagram. Ipak, nije zagrebala mnogo ispod površine, tako da je ovo ostala knjiga za plažu, a ne osvrt na poguban uticaj društvenih mreža i otuđenost među ljudima.

Podaci o izdanju:  Moj ne tako savršeni život, Sofi Kinsela, 2017. Izdavač: Laguna