28.04.2017.

The Rose and The Ring


Nedavno sam pročitala Ružu i prsten, većini manje poznato Tekerijevo delo. U pitanju je dinamični igrokaz o kraljevima, prinčevima i princezama, borbi da se sačuva presto i ponekom sakrivenom identitetu. Tu je i pomalo neobična vila po imenu Čarobna Palica, koja princu i princezi, umesto velikog magičnog poklona, kao dar na rođenju poželi jednu malu nesreću. Dva čarobna predmeta iz naslova poseduju moć da osobu koja ih nosi učine neodoljivo privlačnom suprotnom polu - dejstvo, naravno, prestaje po skidanju dotičnog predmeta, ruže ili prstena, sa sebe. Princeza Anđelika važi za najlepšu i najbolju devojku u kraljevstvu, a njena pomoćnica Besinda krije jednu veliku tajnu. 
Tekerijeva neizbežna ironija nazire se i u ovom delu i obavezno vam izmami osmeh dok ga čitate. Ipak, prvenstveno je prilagođeno tome da se izvodi kao predstava za decu i verovatno bi mu ona bila najzahvalnija publika.  


Prvo Tekerijevo delo koje sam pročitala je Vašar taštine,  i moram reći da mi se mnogo više dopalo nego Ruža i prsten, koja bi verovatno oduševila zagrižene Tekerijeve ljubitelje ili, pak, decu osnovnoškolsog uzrasta. Meni nije žao što sam je pročitala, na kraju krajeva, nije obimna niti zahtevna, ali ne mogu je preporučiti jer nije iznad proseka, po mom mišljenju. Pošto je samo delo prilično kratko (oko 125 strana), nemam mnogo toga da pišem o njemu, a da ne prepričavam fabulu, na kojoj je ovde i akcenat (kao kod svake dečije predstave). 

Izdanje mi se veoma dopada - ovo je iz edicije Evrobook Klasici za decu - tvrd povez, ćirilica, svetlosmeđe korice koje tipografski podsećaju na starinske spise i volim da ih gledam poređane na svojoj polici. 

25.04.2017.

Knjiga / Pisac


Više puta sam pominjala kako treba češće da čitam knjige domaćih pisaca, tako da sam bila ponosna na sebe što sam prilikom poslednje posete biblioteci uzela čak dve. Jedna od njih je knjiga o kojoj ću vam danas govoriti, jednostavnog naslova ''Knjiga; pisac'' Zorana Živkovića. 


Verujem da bi većina čitalaca mogla uvideti sličnost s Pohvalom ludosti Erazma Roterdamskog (što me podseti da o toj knjizi još uvek nisam pisala ovde, a nameravam već duže vreme jer je sjajna) - naravno, tema je drugačija, ali se obojica služe ironijom i humorom da ukažu na besmisao izvesnih stvari koje susrećemo u svakodnevnom životu.


Živković je, između ostalog, potkačio današnji izdavački sistem, osvrnuvši se na doprinos urednika, lektora, štampara, opisao na koji način knjiga dobija svoj konačni oblik i koliko se podilazi komercijalizaciji - knjiga postoji da bi se prodala, a njena umetnička i kulturna vrednost je zanemarljiva - poenta je staviti bombastičan naslov, što šarenije korice, istaći kojom je nagradom (ili najužim izborom) dotično delo ovenčano i tako dalje - čitav ovaj šablon vam zvuči uznemirujuće poznato, zar ne? Zapravo, čak se i izdavačka kuća koja je objavila ovaj Živkovićev roman služi istim trikovima, tako da ja kao čitalac ovo doživljavam kao svojevrsnu parodiju. Radnja romana kulminira na grotesknoj promociji knjige gde je pisac potpuno nevažan lik, skrajnut u zapećak, a direktor izdavačke kuće koristi priliku da auditorijumu iznese svoje ideje i promoviše nov pravac kojim njegova izdavačka kuća kreće. 

Konačni utisak: osvežavajuće. Živković govori ono što mnogi od nas misle i, mada se ne slažem sa svime što je ovde izrečeno, najveći deo knjige mi je bio veoma duhovit i sasvim u skladu s izrekom ''It's funny because it's true''. Prva njegova knjiga koju sam pročitala jeste zbirka priča pod nazivom Biblioteka i veoma mi se dopala, tako da ni ovog puta nisam ostala razočarana i sigurna sam da ću i u budućnosti ukazati poverenje ovom beogradskom autoru, doktoru književnosti i profesoru kreativnog pisanja. 

                                                                             📖

Da nije knjiga, na šta bi ličila ljudska zajednica? Još bi se nalazili u onom dozlaboga primitivnom dobu u kakvom smo ih zatekle kada smo se pojavile pre pet hiljada godina. Vrsta čiji su članovi znameniti po tome da brže nešto zaborave nego što upamte. Da im ovde nesebično nismo pružile pomoć, da nismo pamtile umesto njih, ovi jadnici uopšte ne bi imali istoriju.

***

''E, stvarno nije lako s vama piscima'', uzvrati siktavo sekretarica. Lice joj gotovo poprima boju laka s noktiju leve šake. ''Nikada nemate sve spremno. Stalno vam nešto fali. Jednome sadržaj, drugome pogovor, trećem ilustracije. A, evo, sad nedostaje i naslov! Pa, na šta to liči! Jednom će neko od vas ovde doći bez glave! I šta sad da radimo? Knjiga mora u štampu, ne može da čeka da se gospodin najzad smisli.''

***

Novo remek-delo proslavljenog autora!
Neodoljivo, očaravajuće, zanosno!

Jeza od prvog do poslednjeg reda!

A ispod svake obajve, sitnijim slovima, naziv novine ili časopisa iz kojih potiče citat. Kako red nalaže. Ima sekretarica više od dvesta ovakvih slogana u memoriji kompjutera, potpuno spremnih za upotrebu. U početku je sama birala koji će od njih upotrebiti, ali kada je otkrila da to nije neophodno, rado je prepustila računaru da on automatski obavi stvar. Zašto bi se ona mučila, uostalom, kad ove naprave upravo za to i postoje? Samo pritisne dugme, a kompjuter izbaci tri bombaste promotivne objave. Jeste da su nasumce izabrane, ali se još nijednom nije pokazalo da su neprikladne. Baš naprotiv. Idu kao salivene uz svaku knjigu.

20.04.2017.

The remains of the day


Da li se može reći da je nečiji život promašen ako ta osoba toga nije svesna?


Išiguro je dobio Bukera za ovaj roman i jedan je od retkih naturalizovanih britanskih pisaca koji je svojevremeno uspeo da se izdvoji drugačijim stilom naracije. Sklonost dugim rečenicama i unutrašnjem monologu ne umanjuju jednostavnost njegovog pripovedanja i lakoću s kojom čitaoca uvodi u engleski mentalitet. 
  
Za uspeh da pronikne u svest jednog engleskog džentlmena verovatno je jednim delom zaslužna činjenica da se pisac s roditeljima doselio u Britaniju kada je imao svega pet godina, a za drugi deo je svakako zaslužan njegov talenat.

 Gospodin Stivens, već u poznim godinama, na nagovor svog poslodavca, Faradeja, kreće na putovanje po Engleskoj. Zastajkujući u pitoresknim varošicama radi odmora i konačišta, usput sreće i ljude na koje ostavlja impozantan utisak svojom pojavom i besprekornim držanjem. Uglađenih manira, bez ikakvih izliva emocija i s nesposobnošću da se našali, Stivens do kraja ostaje profesionalac i prototip engleskog batlera.
Najveći deo romana čini prisećanje na ranije dane službe, kada je bio batler lorda Darlingtona - Stivens nam govori o odlikama koje krase vrhunskog batlera, o dostojanstvu, o svom ocu i odnosu sa ženom koja je nekoliko godina provela kao domaćica kuće, gospođicom Kenton.

Možda bi neki našeg junaka nazvali uštogljenim i bezosećajnim, ali on je jednostavno Englez do same srži svog bića i neko ko se sve vreme drži kao da je na dužnosti. Uloga batlera nije nešto što odbacuje po potrebi, već se u potpunosti saživeo s njom. Čak ni čitaocu ne otkriva svoje najdublje misli, snove i nadanja - zapravo, mi do kraja romana ne saznajemo ni njegovo ime.

Čitanje ovog romana nalikuje laganoj i udobnoj vožnji na sedištu fordovog luksuznog automobila, s pogledom na engleski krajolik ili, pak, utešnoj šolji čaja dok sedite u fotelji za vreme kišnog popodneva. Svi koji su knjigu čitali pre mene su se izjasnili da im se svidela, a najčešći epitet je glasio ‘’fina’’, pa ću ga i ja pozajmiti da u jednoj reči opišem celokupan utisak o ovoj knjizi.

Samo izdanje mi se veoma dopada, tvrd povez, suptilne korice, a čak ni ja, stara cepidlaka, nisam našla mane prevodu niti lekturi. Vidi se da je izdavač (Dereta) posvetio posebnu pažnju ovoj knjizi, kakvu ona i zaslužuje.

Roman je ekranizovan svega koju godinu nakon objavljivanja, a glavnu ulogu tumači Entoni Hopkins.

📖

''Dostojanstvo'' batlera je neraskidivo povezano s njegovom sposobnošću da ne izneveri profesionalno biće u kojem obitava. ''Mali'' batleri će svoje profesionalno biće i pri najmanjem povodu napustiti zarad onog privatnog. Za takve osobe - biti batler znači igrati pantomimsku ulogu; pri najmanjem potresu, fasada popušta i ispod njenog površinskog sloja ukazuje se glumac. Veliki batleri su veliki zahvaljujući sposobnosti da se do krajnjih granica svojih moći nastane u svojoj profesionalnoj ulozi; njih neće poljuljati spoljni događaji, ma koliko bili neočekivani, bolni ili poražavajući. Oni nose svoj profesionalizam onako kako otmen gospodin nosi svoje odelo: on neće dozvoliti ni razbojnicima, ni okolnostima da mu to odelo strgnu s tela pred očima sveta; on će ga zbaciti onda, i jedino onda, kad to bude hteo, uvek i neizbežno kada je sasvim sam. To je, kažem, pitanje ''dostojanstva''.

***
Ne može se večno premišljati šta bi bilo da je bilo. Čovek mora da shvati da mu je dobro koliko i drugima, a možda i bolje nego drugima, I da za to bude zahvalan.

15.04.2017.

Versatile Blogger Award


Za ovaj post možete zahvaliti mojoj blog-koleginici, dragoj Šećernoj Piluli koja me je nominovala za Versatile Blogger Award. Hvala! U zadatak mi je palo da navedem sedam stvari o sebi i da, naravno, nominujem sledeću osobu. 

13.04.2017.

Prednosti i mane pisanja bloga


Ćao! Danas privodimo kraju ovaj serijal na temu pisanja bloga, a sadašnja tema su prednosti i mane vođenja bloga. Naravno, govorim o svom iskustvu, pretpostavljam da ima i različitih mišljenja o pojedinim stavkama, dok su neke druge, pak univerzalne. 

10.04.2017.

Samarkand


07042008 - ovako sam na poleđini zabeležila datum kada sam kupila ovu knjigu. Pozajmila sam je godinu-dve pre toga iz biblioteke i veoma mi se svidela, tako da je ovo bila jedna od mojih prvih kupovina u Laguninom Klubu čitalaca, ušuškanom u Resavskoj ulici. Zapravo, prva knjiga je bila Zvezdana prašina NIla Gejmena, a Samarkand je druga. Načela sam priču o istorijatu jer imam neku vrstu emotivnog odnosa prema ovoj knjizi, ali obećavam da ću u nastavku biti konciznija i da ću se držati same fabule i utisaka.  

Na početku bih vas upozorila da ovo nije knjiga o Samarkandu, već o zbirci pesama koje se, između ostalog, nazivaju Samarkandskim rukopisom. Amin Maluf je rešio da nam ispriča priču o nastanku rukopisa i na samom početku nas vodi u Samarkand, čudesni dragulj Orijenta, na čijim ulicama srećemo Omara Hajama, pesnika, filozofa, astronoma i učenjaka. Omar je mladić, lep i razborit, skroman, ali i hedonista, okrenut nauci, ali veruje u astrologiju, nesklon sukobima i apolitičan. Ipak, usud mu je dodelio da se nađe na dvorovima i da njegove savete poslušaju neki od najmoćnijih ljudi toga doba. Na podstrek kadije Abu Tahera, Omar počinje da zapisuje svoje pesme, rubaije, u jednu praznu ukoričenu knjigu koju mu je kadija poklonio i tada, u drugoj polovini 11. veka nastaje čuveni Samarkandski rukopis. 

Na koji način će rukopis napustiti Samarkand, obići veliki deo Persije, završiti zaboravljen u tvrđavi sekte asasina, da bi na kraju završio na dnu kovčega Benžamena Lesaža, putnika na Titaniku, otkrićete listajući stranice ove divne knjige.

Maluf nas maestralno vodi Orijentom, prelazeći iz 11. u 19. vek, da bi u osvit dvadesetog veka prikazao Persijsku revoluciju - kako je do nje došlo i kako je tekao sam njen tok. Kao neko ko se ne interesuje preterano za politiku, priznajem da sam više uživala u prvoj polovini knjige koja je smeštena u raniji period i koja nam kazuje više o običajima i životu u tadašnjoj Persiji kroz kratke prikaze Omarovog života, kao i njegovog poznanika Hasana Sabaha, osnivača ozloglašenog reda asasina. Od Samarkanda, preko Buhare, Isfahana i Nišapura, pa sve do Anapolisa, Maluf nam u uši šapuće čarobne reči uz pomoć kojih nas vodi stazama starog Orijenta, uz toplinu sunčevih zraka i šum peska, usput nam otkrivajući i zanimljivosti poput objašnjenja zašto se nepoznata u matematici označava sa x ili poreklo reči kao što su raj, asasin ili Iran.


Knjiga ima 311 strana, na poslednjoj strani se nalazi mapa pomoću koje ćete lakše pratiti putešestvije Omara i Benžamena, a pre neku godinu je objavljena i u tvrdom povezu u okviru edicije Dragulji Lagune. Kada sam poslednji put proverila, oba izdanja (i tvrde i meke korice) su bila rasprodata na sajtu izdavača, ali na sajtu Delfi knjižare ih još uvek ima. U ovom slučaju se u potpunosti slažem sa nazivom edicije jer je ovaj Malufov roman zaista pravi dragulj među knjigama.

📖
Do dana kada ćeš moći da izrekneš sve što misliš, i potomci tvojih potomaka imaće vremena da ostare. Živimo u doba tajnovitosti i straha, i moraš imati dva lica: jedno da pokazuješ svetini, drugo sebi samome i svome Tvorcu. Ako hoćeš da sačuvaš oči, uši i jezik, zaboravi da imaš oči, uši i jezik. 

***
Ali vidiš, hadže-Omare, ma koliko prostrano bilo neko carstvo, ma koliko nastanjeno, ma koliko bogato, uvek u njemu vlada oskudica ljudi. Naizgled - štagar ih je, trgovi krcati, svetina gusta! A ipak mi se dešava da gledam svoju postrojenu vojsku, džamiju u vreme molitve, bazar, pa i sopstvenu divanhanu, i da se upitam: ''Ako bih od ovih ljudi zahtevao mudrost, znanje, odanost, čestitost, ne bi li se svetina posle svakog svojstva koje sam nabrojao proredila, pa raspršila i nestala?

***
Priče su, i dobre i loše, kao strele: kad ih odapneš nekoliko, jedna će pogoditi metu.

***
Ako Persijanci žive u prošlosti, to je zato što je prošlost njihova otadžbina, a sadašnjost je za njih nepoznat kraj u kom im ne pripada ništa. Sve što je za nas simbol modernog života, oslobodilačkog razvoja čoveka, za njih je simbol strane vlasti: putevi, to je Rusija; železnica, telegraf, banka, to je Engleska; pošta, Austrougarska...

08.04.2017.

April u Beogradu



Sigurna sam da postoji i bolji izbor za naslov današnjeg posta od pesme Zdravka Čolića, ali trenutno ne mogu ništa pametnije da smislim. Uz to, mislim da će sasvim odgovarati jer ćemo danas malo prošetati ulicama starog grada i posetiti jednu zanimljivu izložbu u centru. 
U četvrtak sam odskakutala do svog zubara na Dorćolu - sem dok sam se vraćala uzbrdo Skadarlijom - tad bi prava reč bila nabadala jer sam iz čista mira rešila da obujem cipele s platformom koje odavno ne nosim, a znate kako je u toj ulici kaldrma zgodna za svakog ko ne obuje patike. Ali, bio je divan dan i još uvek nema mnogo ljudi na ulicama kao kad pravo otopli, tako da je bila uživancija prošetati i uživati u pogledu na rascvetala stabla i šarmantne (i prazne) bašte restorana. 

06.04.2017.

(Bes)korisni saveti za blogovanje na koje nailazite


Čini mi se da imamo pobednika - ovo je najduži naslov koji sam napisala otkad se družimo ovde. Verovatno ste svi vi koji imate, ili pak nameravate da imate blog barem jedanput kliknuli na Blogging Tips vrstu članaka koji vam obećavaju uspeh ukoliko se budete držali nekoliko jednostavnih pravila. 

U vrhu liste obično stoji savet: ''Budi ono što jesi.'' Ma šta mi reče. Problem s većinom saveta je što su suviše uopšteni, nedovoljno precizni, nekonkretni. Ja više volim onaj stav ''Kreiraj sadržaj kakav bi sama volela da čitaš'' - dakle, ako volim mnogo teksta, a malo slika, takav će biti moj blog; ako volim da čitam o modi, mogu o toj temi da istražujem i delim svoja otkrića sa čitaocima; takođe, možete se voditi i geslom ''Piši ono što znaš/poznaješ'', tako da, ako ne izbijate iz teretane i zdravo se hranite, možete pokrenuti fitnes blog i deliti svoje iskustvo ili, ako ste diplomirali fiziku, bacite se na zanimljivosti i oglede iz te oblasti. 

''Kvalitet ispred kvantiteta'' je sledeći savet na koji ćete naići. Delimično se slažem. Naravno da je poželjno da objavljujete što kvalitetniji sadržaj u koji ste uložili mnogo rada i truda, a ne da smandrljate nešto samo da biste objavili post radi reda ALI nije poželjno praviti velike pauze i čitalac će se, ako npr. objavite ''Mojih 5 omiljenih lakova za nokte''*više obradovati nego da ne objavite ništa. Ja sam neko vreme imala politiku da pišem što duže postove, sa mnoštvom fotografija, a ako ne bih imala materijala, ne bih postovala danima ili čak nedeljama. To nije idealno. Onda sam počela da pravim manje pauze i objavljujem postove kad god bih želela nešto da podelim s vama i broj poseta blogu je porastao. 

*naravno, ukoliko ste devojka i imate beauty-fashion-lifestyle blog ili nešto približno tome 

''Budite uporni'' - svi mi koji imamo svoj blog smo se u nekom trenutku susreli sa mišlju da sve batalimo, obrišemo/zatvorimo blog i da vreme koje smo dotad trošili na njega, usmerimo na nešto drugo. Dođe do zasićenja, nedostatka inspiracije, možda vas pokoleba neki ružan komentar... Upornost je vrlo bitna u svakoj oblasti, ali, iskreno, nije ni blogovanje za svakog. Šta vredi biti uporan ako nemate šta da ponudite - ako su vam tekstovi i posle 1-2 godine blogovanja dosadni ili ih uopšte nema, fotografije mutne ili loše kadrirane, ako imate blog samo da biste mogli da kažete da imate blog... Mnogo blogova je niklo proteklih godina - neki su zaista sjajni, a neki su bez poente. Za neke blogove mi uopšte nije jasno zašto postoje, ali opet, to je moje mišljenje - možda nekog taj blog usrećuje, a možda neko i moj blog smatra besmislenim.  S te strane, dobro je što danas imamo veći izbor nego ikada, pa možemo iskopati nešto u čemu ćemo uživati. 

Dizajn bloga je vrlo bitan. Sadržaj jeste na prvom mestu, ali ne vredi mnogo ako nije lepo upakovan. Nailazila sam na vrlo interesantne blogove s vrlo dobrim tekstovima, ali me nisu vukli da ih redovno posećujem iz jednog banalnog razloga - bili su kucani belim slovima na crnoj pozadini, a meni to strašno smeta i naporno mi je za čitanje. Ponekad bih to prebacila kod sebe u Word i onda čitala crno na belom, ali uglavnom nisam htela da se gnjavim s time. Čitaocu treba olakšati. Takođe, volim jednostavan dizajn, bez trepćućih reklama, slova koja se šetaju i prevelikih slika koje moram da skrolujem u beskraj. Moj blog izgleda osrednje, po mom mišljenju, prijatan mi je za oko, ali bih volela nešto da promenim. Nažalost, vrlo sam lenja kad je u pitanju ta tehnička strana blogovanja. Možda lenjost nije prava reč, ali nedostatak ambicije svakako. Znate li da sam još pre nekoliko meseci kupila domen, u nameri da se otkačim od Bloggera, odstranim ovo ‘’blogspot’’ iz naziva i promenim dizajn jer ću tada imati veći izbor mogućnosti nego dok sam na Bloggeru? Međutim, lenja sam da se pozabavim procesom otvaranja novog sajta i prebacivanjem svih postova tamo, a ne mogu/ne želim nikoga da platim da mi to uradi. I tako to odlažem iz nedelje u nedelju jer jedino slobodno vreme koje imam na raspolaganju proteklih meseci jeste uveče kad mi dete zaspi, a tada uvek izaberem da operem kosu/pospremim stan/prošetam psa jer mi je to preče nego bavljenje blogom, sve do 22h kad se premorena strovalim u krevet.  Kada vam je blog samo hobi, a ne izvor zarade, onda vam se može da budete inertni jer ne zavisite od sponzora, čitalaca i klikova i možete da pišete kad želite, koliko želite, i o čemu god želite. S druge strane, ako već ne zarađujete od bloga, ne želite ni da budete u minusu, tako da tu imamo nešto nalik začaranom krugu. 

Staću ovde jer sam se opet raspisala, a završetak ovog serijala o blogovanju možete očekivati sledećeg četvrtka. 

U međuvremenu

Našla sam i na jedan fin tekst na sličnu temu na blogu Život šećerne pilule, pa pogledajte: KLIK