23.07.2017.

Fvonk

priča o jednom neočekivanom prijateljstvu

Lektor i osobenjak Fvonk dobija novog podstanara i u njemu prepoznaje aktuelnog norveškog premijera. Nakon početne nelagode, njih dvojica uspostavljaju komunikaciju i počinju da provode sve više vremena zajedno, na obostrano zadovoljstvo. Tokom svojih seansi dotiču se najrazličitijih pitanja, poput lične slobode, jednakosti polova, vladine opozicije, kupovine u Švedskoj i poezije. 

Pisac ni ovde ne odoleva, a da ne potkači pojedine stubove državnog sistema - ovde pravi parodiju na račun statusa trudnica u Norveškoj, zaštićenih poput belih medveda i obožavanih zbog velike žrtve koju podnose ne bi li uvećale skromnu populaciju ove bogate zemlje, raspravlja o dugačkim redovima u bolnicama i monopolu države na prodaju alkoholnih pića. 

Erlend Lu je u ovom romanu podelio s čitaocima i jednu veoma lepu pesmu norveškog liričara Jana Magnusa Bruhejma, koja govori o besmislu čovekove jurnjave za životom. 

Ono što će srpskom čitaocu zapasti za oko je i pominjanje Beograda u kom je premijer Jens odrastao i referenci na srpske običaje, konkretno na psovanje koje kod nas ima dugu tradiciju i neizostavni je deo svakodnevne komunikacije, bio neophodan ili ne. 

Utisci: Nakon oduševljenja Popisom, ovaj roman mi se učinio prosečnim i, da je bio obiman, verovatno ga ne bih ni pročitala. Uz poneku vrcavu epizodu, meni je bio osrednji. Doduše, mislim da su oduženom čitanju doprinele i vrućine, tako da je možda bio samo nezgodan trenutak. Dopada mi se što mogu naučiti štošta o životu u ovim, iako evropskim i ne tako dalekim, za mene nepoznatim zemljama koje se toliko razlikuju od naše. Nećete ništa izgubiti ako Fvonku date šansu, a može vam se zbilja dopasti. 

Ovog leta mi prijaju kraće forme i izostavljanje kitnjastih detalja, a dela skandinavskih autora su uglavnom takva, tako da sam odmah uz Lua uzela još jednog Norvežanina, a o njegovoj knjizi ćete čitati za koji dan. 

20.07.2017.

Summer and The City

Thursday Thoughts - ispovesti četvrtkom

Prošlo je mnogo vremena otkad sam provela čitavo leto u gradu – otkad sam se udala za svog primorca 2010, dobar deo leta smo provodili na moru (ponekad i sva 3 meseca), tako da sam zaboravila kako izgleda čežnja za šumom talasa, šetnjama po plaži i leškarenjem ispod palmi – sve te divne stvari bile su deo moje svakodnevice. Moje se letovanje, po svoj prilici, završilo početkom meseca kad sam otišla do Crne Gore za vikend i izgleda da je to sve. Nije da se žalim, i leto u gradu ima svojih čari – uvek se nešto dešava – izložbe, projekcije filmova na otvorenom, nedavno je upriličen besplatni koncert Beogradske filharmonije, letnje rasprodaje su u punom zamahu, a spas od vrućine se može potražiti na bazenima i klimatizovanim tržnim centrima (ok, ovo poslednje i nije bogznakakva zamena za more, ali sad pokušavam da nabrojim prednosti ostanka u gradu). I Beer Fest koji uvek pada na moj rođendan. 
Nemilosrdno sunce i užareni asfalt nas najveći deo dana drže zatvorenim unutra, i jedino što  ti ostaje je maraton serije Seks i grad uz spuštene rolatne i litar hladne limunade. Eh, kad bi se moglo imati najbolje od oba sveta. U detinjstvu sam maštala da živim u Atini jer tamo imaš i prednosti velegrada, kulturu i obilje dešavanja, a imaš i more da predahneš od vrućine. Tanušna stabla pomorandži na ulicama i uzbuđenje kad u nosu osetiš miris slanog vazduha. Pogled na luku i barovi na krovovima zgrada. 

Sad moram da ostavim i vas i Keri da kucka na laptopu sedeći u svojim ogromnim gaćama i da odem da kupim kapu za kupanje, neće na unutrašnji bazen da vas puste gologlave. Zagubila sam negde kablove od foto-aparata, moram da ih pronađem što pre, pa će biti i više postova. Ćao. 



08.07.2017.

O homem duplicado

Ne pamtim kad sam zbog neke knjige morala da produžavam rok za vraćanje u biblioteku - to mi se desilo s Udvojenim čovekom Žozea Saramaga. Čitala sam ga pune 3 nedelje, uspavao me je barem dvaput, a bilo je malo razvlačenja jer su se neke knjige ubacile preko reda, poput one iz prethodnog posta koja mi je bila zgodnija za putovanje. Inače, ovu knjigu sam nameravala da kupim na decembarskoj Noći knjige, ali sam umesto nje kupila Slepilo (koje mi je takođe u planu za čitanje ovog leta). 

Tertulijano Maksimo Afonso, osim svog neobičnog imena, ima sasvim običan život; on je sredovečni profesor istorije, razveden, ima devojku Mariju s kojom želi da ostane u neobaveznoj vezi (mada se ona ne slaže s time). Njegov kolega iz škole, profesor matematike, jednog mu dana preporuči film da pogleda, rekavši da će mu se sigurno dopasti. Nakon što odgleda sasvim prosečan film, Tertulijanov život nikada više neće biti isti. U njemu će u epizodnoj ulozi ugledati čoveka koji mu nalikuje kao jaje jajetu. Ostaće zapanjen neverovatnom sličnošću sa sasvim nepoznatom osobom i postati opsednut pronalaženjem svog dvojnika. Uspeće u svojoj nameri, ali će se usput desiti i mnoge stvari koje niko nije mogao da predvidi, uključujući i čitaoca. 

Utisci: Ovo mi je četvrta Saramagova knjiga, podseća me donekle na Sva imena jer se i u njoj glavni junak bori sa opsesijom (doduše, ovde je ona mnogo razumnija jer ne nailazi čovek svakog dana na nekog ko izgleda kao njegov odraz u ogledalu). Saramagov usporeni, uljuljkujući tempo možda nije idealan za sparno vreme kojim smo počašćeni ovih dana. Gust tekst, karakterističan nedostatak razmaka tokom dijaloga, povremeni piščevi nagoveštaji šta će se kasnije dogoditi, bizarni postupci glavnih junaka, neverovatno sročene rečenice koje bljesnu poput zvezde padalice u tami - sve su ovo saramagovska obeležja koja sam i ranije sretala i koja mi prijaju u određenoj količini. Da je knjiga imalo duža, bila bi dosadna. Mada je prilično razvučena (sem pred kraj - zašto se i najboljima to dešava? Stranice i stranice praznog hoda i onda bum! instant rasplet), nisam ni na sekund pomišljala da odustanem od čitanja (za razliku od mog muža koji je digao ruke nakon dva poglavlja). Saramago je od onih pisaca kojima nisam oduševljena, ali im se svejedno vraćam, pretpostavljam zbog tih bleskova genijalnosti koje uočavam s vremena na vreme i zbog kojih vredi odvojiti koji dan i posvetiti mu se. Ne bih išla toliko daleko da je kupim, pogotovo sad kad sam je već pročitala. Toliko željenog Udvojenog čoveka sada mogu da precrtam sa spiska i da se u skorije vreme posvetim Slepilu.

06.07.2017.

My not so perfect life

Ket ima savršen život u Londonu - sjajan posao, otmen stan, izlazi po popularnim kafićima i restoranima, uživa u bogatom društvenom životu... Ali, samo na Instagramu. U stvarnosti, iznajmljuje malu sobu u zabačenom stančiću, gura se svakog jutra u metrou dok se vozi na svoj ne tako sjajan posao, koji joj, uzgred visi o koncu. Prijatelje nema, a njen išlifovani londonski izgled samo je krhka fasada ispod koje se krije Kejti, rumena seoska devojka iz Somerseta koja se upinje da se otarasi svog provincijalskog akcenta i dokaže svom ocu da može uspeti u Londonu. Važnu ulogu u Kejtinom životu ima i njena šefica, Demetra, žena kojoj se divi i mrzi je u isti mah (nešto kao Andrea Saks i Miranda Pristli u ''Đavo nosi Pradu''). Kejti će se suočiti s vrlo važnim izborom: da li da nastavi da pokušava da postane neko i nešto u Londonu ili da se vrati na farmu u Somerset i pomogne ocu u pokretanju novog biznisa?

Utisci: Moglo je i bolje. Ovo sam uzela da nosim na more i čitala sam je samo zato što sam se mnogo dosađivala u putu. Uzgred, ne čitajte sažetak na poleđini knjige jer vam je bukvalno prepričan dobar deo radnje - to se u današnje vreme (pre)često dešava, pa ja uglavnom gledam da preskočim te opise. Nije najlošija knjiga koju sa pročitala, ali je daleko od dobrog, a predvidiva je sve u šesnaest. Ne bih je preporučila za kupovinu, mada znam da će je Kinseline ljubiteljke vrlo verovatno uzeti. Jedini interesantan momenat mi je bilo autorkino ukazivanje na fenomen Instagrama - virtuelnog sveta gde smo svi lepi, nasmejani, živimo savršene živote, pijemo koktele i uživamo u putovanjima - dok je realnost dobrano drugačija. Neki ljudi zaista idu predaleko u pretvaranju, poput  pomenute Kejti, koja, na primer, slika tuđi kolač u kafiću (dok je vlasnica u toaletu) jer nema novca da ga sama kupi, i kači na Instagram. Ipak, nije zagrebala mnogo ispod površine, tako da je ovo ostala knjiga za plažu, a ne osvrt na poguban uticaj društvenih mreža i otuđenost među ljudima.

05.07.2017.

My Little Black Dress

Za vikend sam otišla do Crne Gore na jedno venčanje; spakovala sam vrlo malo stvari, išla sam na sigurno i ponela svoju trenutnu verziju male crne haljine. Verovali ili ne, godinama nisam imala, za mnoge žene obavezan odevni predmet i tek sam prethodne jeseni, sticajem neočekivanih okolnosti**, kupila jednu. Ova je napravljena od svetlucavog crnog materijala koji se pomalo rasteže - uslikala sam vam je i na dnevnom svetlu pošto se na ovim fotografijama iz predvorja restorana ne vidi tako dobro. Bež cipele su moje ''svadbarske'', pošto ih jedino u tim prilikama i nosim; imaju suviše visoku štiklu za neke svakodnevne kombinacije. Idu uz skoro svaku haljinu, tako da su se dosad pokazale dobrom kupovinom. Nisam znala u koje godišnje doba da smestim ovaj autfit jer mislim da bi se uklopio u sva 4 (naravno, u zatvorenom prostoru).