31.07.2017.

Poslednji dani Pompeja

''Poslednji dani Pompeja'' E.B. Liton

Danas ću vam pričati o jednom biseru nenadmašne edicije Plava ptica (ako imate neku od knjiga, a prodajete, javite mi se na mejl). Čitala sam je u školskim danima, i veoma sam se obradovala ugledavši je na Sajmu knjiga kod prodavaca polovnih knjiga. Doduše, knjiga nije očuvana toliko dobro, ima fleka, škrabotina, a jedan list fali, tako da ću ubuduće malo pomnije pregledati svaku polovnu knjigu pre nego što se odlučim na kupovinu. Ja sam bila toliko srećna što sam je našla, da sam morala da je uzmem. 

Kao što nam naslov govori, radnja romana odigrava se nekoliko nedelje pre velike vezuvske erupcije i prati živote stanovnika Pompeja - veselog Glauka, lepe Jone, slepe Nidije, ohole Julije, opasnog Arbaka, nesrećnog Apekida, kockara Klaudija... Zavirićete u raskošna kupatila rimskog carstva, gde su bogati žitelji provodili veliki deo vremena; prisustvovaćete borbama gladijatora u areni, kao i preobraćenju mnogobožaca u pristalice hrišćanske zajednice; obrešćete se u skučenoj veštičjoj pećini gde se pripravljaju veoma moćni napici, bićete posmatrač na raskošnoj Diomedovoj gozbi i sve to dok se iznad grada vijori tanak, ali uporan stub dima, nagoveštavajući propast koju niko od žitelja nije uspeo da predvidi. 

Kao osnovne motive imamo ljubomoru i ubistvo, što, u sklopu sa prirodnom katastrofom koja nadolazi, čini vrlo ubudljivu priču. Počinje opisom dokolice bogatih robovlasnika, a završava borbom za goli život. Grad je 79. godine naše ere postao masovna grobnica, a njegovi stanovnici su počivali u miru punih petnaest vekova dok nisu otkriveni, a njihovi voljeni Pompeji postali popularno turističko odredište. 

Ako ste pročitali sve klasike, dajte šansu ovom delu Edvarda Bulvera Litona, mislim da će vam se svideti. Iako je naznačeno da je biblioteka Plava ptica namenjena mladima i starima, najveći deo njene publike činili su mladi naraštaji kojima su mnogobrojne knjige obeležile i ulepšale detinjstvo. I dalje pamtim Crnog gusara, Kraljicu Kariba, Ostrvo plavih delfina, Karavan za Oregon, Elrika od Melnibonea, Baskervilskog psa, Kroz pustinju i prašumu, Kao...

Naslov originala: The last days of Pompeii, E. B. Lytton, 1834.
📖


U ranijim vekovima Rima sveštenstvo nije bilo plaćeno zanimanje nego počast. Vršili su ga najplemenitiji građani, a bilo je zabranjeno plebejcima. Kasnije, ali mnogo pre vremena o kome govorimo, bilo je otvoreno svima staležima; bar onaj deo zanimanja koji je obuhvatao flamene, ili sveštenike - ne opšte religije, nego pojedinih bogova.

***

Prošlo je skoro sedamnaest vekova kada je grad Pompeji sa svojim još neizbledelim bojama otrgnut iz svoga mirnog groba. Zidovi još sveži kao da su tek juče obojeni - nijedna boja bogatog mozaika u podu nije se otrla - na forumu upola završeni stubovi još onakvi kako su ih ostavili radnici - pred drvećem u vrtovima žrtveni tronožac, u predvorjima kovčezi s blagom, u kupatilima četke za pranje tela, u pozorištima ulaznice, u sobama nameštaj i svetiljka; u ručaonicama ostaci poslednjih gozbi, u spavaonicama mirisi i šminke iščezlih lepotica, a svuda kosturi onih koji su bili pokretači ove male ali sjajne mašine raskošnog života. 

26.07.2017.

Book fairies in Serbia

* All photos are property of Marija Matic

Knjiške vile su stigle u Srbiju! Zato, ako prilikom svoje sledeće šetnje gradom, primetite knjigu ispod klupe, privezanu na granu nekog drveta ili na sličnom polusakrivenom mestu, znajte da ona čeka baš vas. Da je uzmete, ponesete sa sobom i pročitate, a onda sakrijete za sledećeg srećnog nalazača. Ovog načina za promociju čitanja dosetila se Lidija, koja se prva u Srbiji priključila međunardnom društvu knjiških vila i vrlo uspešno zarazila mnoge entuzijaste željne da učestvuju u njegovom proširenju. Popularna glumica Ema Votson (Emma Watson), koja je u jednoj noći ostavila 100 primeraka knjige Sluškinjina priča u Parizu, znatno je doprinela širenju vesti o pokretu knjiških vila na globalnom nivou.

Informacije vezane za ovu akciju možete pronaći na zvaničnom sajtu Book Fairies, a ja ću vam samo ukratko reći da je Kordelija (koja se na Internetu predstavlja kao Cordelia Ox) iz Velike Britanije došla na ideju deljenja knjiga na način na koji jednu knjigu može pročitati neograničen broj ljudi i učestvovati u osećanju zajedništva i uživanja u pisanoj reči.



Da biste postali knjiška vila, potrebno je samo malo volje i, naravno, nekoliko knjiga koje ćete ostaviti na mestima koje sami izaberete. Stikere koji se lepe na korice knjige (da bi projekat ostao prepoznatljiv) možete naručiti sa zvaničnog sajta (imate još propratnog materijala, poput zelenih traka kojima možete obmotati knjigu kao poklon, platnenih cegera u kojima možete nositi knjige i slično, ali vam oni nisu neophodni) ili možete zamoliti neku od vila da vam da nekoliko nalepnica ukoliko ima viška. Knjizi možete dodati i papirić sa ispisanom porukom, nekoliko reči o projektu koje ćete sami sročiti, da bi budući čitalac znao o čemu se radi, ili nekoliko reči o samoj knjizi. Sama sam se nedavno priključila sprskom ogranku knjiških vila (kontaktirala sam ih preko Instagrama i više su nego ljubazne), a juče sam ostavila i svoju prvu knjigu u gradu. Ovog leta planiram da ostavim nekoliko knjiga, a konkretne lokacije možete saznati ako budete redovno pratili moj Instagram ili Facebook profil, kao i zvanični profil Book Fairies Serbia, na kome vas obaveštavaju o svakoj knjizi koju sakrije neka od knjiških vila. 

Uz nadu da će se glas ljubitelja knjiga sve jače čuti, ostavljam vas da pogledate fotografije koje mi je velikodušno ustupila Marija Matić.








23.07.2017.

Fvonk

priča o jednom neočekivanom prijateljstvu

Lektor i osobenjak Fvonk dobija novog podstanara i u njemu prepoznaje aktuelnog norveškog premijera. Nakon početne nelagode, njih dvojica uspostavljaju komunikaciju i počinju da provode sve više vremena zajedno, na obostrano zadovoljstvo. Tokom svojih seansi dotiču se najrazličitijih pitanja, poput lične slobode, jednakosti polova, vladine opozicije, kupovine u Švedskoj i poezije. 

Pisac ni ovde ne odoleva, a da ne potkači pojedine stubove državnog sistema - ovde pravi parodiju na račun statusa trudnica u Norveškoj, zaštićenih poput belih medveda i obožavanih zbog velike žrtve koju podnose ne bi li uvećale skromnu populaciju ove bogate zemlje, raspravlja o dugačkim redovima u bolnicama i monopolu države na prodaju alkoholnih pića. 

Erlend Lu je u ovom romanu podelio s čitaocima i jednu veoma lepu pesmu norveškog liričara Jana Magnusa Bruhejma, koja govori o besmislu čovekove jurnjave za životom. 

Ono što će srpskom čitaocu zapasti za oko je i pominjanje Beograda u kom je premijer Jens odrastao i referenci na srpske običaje, konkretno na psovanje koje kod nas ima dugu tradiciju i neizostavni je deo svakodnevne komunikacije, bio neophodan ili ne. 

Utisci: Nakon oduševljenja Popisom, ovaj roman mi se učinio prosečnim i, da je bio obiman, verovatno ga ne bih ni pročitala. Uz poneku vrcavu epizodu, meni je bio osrednji. Doduše, mislim da su oduženom čitanju doprinele i vrućine, tako da je možda bio samo nezgodan trenutak. Dopada mi se što mogu naučiti štošta o životu u ovim, iako evropskim i ne tako dalekim, za mene nepoznatim zemljama koje se toliko razlikuju od naše. Nećete ništa izgubiti ako Fvonku date šansu, a može vam se zbilja dopasti. 

Ovog leta mi prijaju kraće forme i izostavljanje kitnjastih detalja, a dela skandinavskih autora su uglavnom takva, tako da sam odmah uz Lua uzela još jednog Norvežanina, a o njegovoj knjizi ćete čitati za koji dan. 

20.07.2017.

Summer and The City

Thursday Thoughts - ispovesti četvrtkom

Prošlo je mnogo vremena otkad sam provela čitavo leto u gradu – otkad sam se udala za svog primorca 2010, dobar deo leta smo provodili na moru (ponekad i sva 3 meseca), tako da sam zaboravila kako izgleda čežnja za šumom talasa, šetnjama po plaži i leškarenjem ispod palmi – sve te divne stvari bile su deo moje svakodnevice. Moje se letovanje, po svoj prilici, završilo početkom meseca kad sam otišla do Crne Gore za vikend i izgleda da je to sve. Nije da se žalim, i leto u gradu ima svojih čari – uvek se nešto dešava – izložbe, projekcije filmova na otvorenom, nedavno je upriličen besplatni koncert Beogradske filharmonije, letnje rasprodaje su u punom zamahu, a spas od vrućine se može potražiti na bazenima i klimatizovanim tržnim centrima (ok, ovo poslednje i nije bogznakakva zamena za more, ali sad pokušavam da nabrojim prednosti ostanka u gradu). I Beer Fest koji uvek pada na moj rođendan. 

08.07.2017.

O homem duplicado

Ne pamtim kad sam zbog neke knjige morala da produžavam rok za vraćanje u biblioteku - to mi se desilo s Udvojenim čovekom Žozea Saramaga. Čitala sam ga pune 3 nedelje, uspavao me je barem dvaput, a bilo je malo razvlačenja jer su se neke knjige ubacile preko reda, poput one iz prethodnog posta koja mi je bila zgodnija za putovanje. Inače, ovu knjigu sam nameravala da kupim na decembarskoj Noći knjige, ali sam umesto nje kupila Slepilo (koje mi je takođe u planu za čitanje ovog leta). 

Tertulijano Maksimo Afonso, osim svog neobičnog imena, ima sasvim običan život; on je sredovečni profesor istorije, razveden, ima devojku Mariju s kojom želi da ostane u neobaveznoj vezi (mada se ona ne slaže s time). Njegov kolega iz škole, profesor matematike, jednog mu dana preporuči film da pogleda, rekavši da će mu se sigurno dopasti. Nakon što odgleda sasvim prosečan film, Tertulijanov život nikada više neće biti isti. U njemu će u epizodnoj ulozi ugledati čoveka koji mu nalikuje kao jaje jajetu. Ostaće zapanjen neverovatnom sličnošću sa sasvim nepoznatom osobom i postati opsednut pronalaženjem svog dvojnika. Uspeće u svojoj nameri, ali će se usput desiti i mnoge stvari koje niko nije mogao da predvidi, uključujući i čitaoca. 

Utisci: Ovo mi je četvrta Saramagova knjiga, podseća me donekle na Sva imena jer se i u njoj glavni junak bori sa opsesijom (doduše, ovde je ona mnogo razumnija jer ne nailazi čovek svakog dana na nekog ko izgleda kao njegov odraz u ogledalu). Saramagov usporeni, uljuljkujući tempo možda nije idealan za sparno vreme kojim smo počašćeni ovih dana. Gust tekst, karakterističan nedostatak razmaka tokom dijaloga, povremeni piščevi nagoveštaji šta će se kasnije dogoditi, bizarni postupci glavnih junaka, neverovatno sročene rečenice koje bljesnu poput zvezde padalice u tami - sve su ovo saramagovska obeležja koja sam i ranije sretala i koja mi prijaju u određenoj količini. Da je knjiga imalo duža, bila bi dosadna. Mada je prilično razvučena (sem pred kraj - zašto se i najboljima to dešava? Stranice i stranice praznog hoda i onda bum! instant rasplet), nisam ni na sekund pomišljala da odustanem od čitanja (za razliku od mog muža koji je digao ruke nakon dva poglavlja). Saramago je od onih pisaca kojima nisam oduševljena, ali im se svejedno vraćam, pretpostavljam zbog tih bleskova genijalnosti koje uočavam s vremena na vreme i zbog kojih vredi odvojiti koji dan i posvetiti mu se. Ne bih išla toliko daleko da je kupim, pogotovo sad kad sam je već pročitala. Toliko željenog Udvojenog čoveka sada mogu da precrtam sa spiska i da se u skorije vreme posvetim Slepilu.

06.07.2017.

My not so perfect life

Ket ima savršen život u Londonu - sjajan posao, otmen stan, izlazi po popularnim kafićima i restoranima, uživa u bogatom društvenom životu... Ali, samo na Instagramu. U stvarnosti, iznajmljuje malu sobu u zabačenom stančiću, gura se svakog jutra u metrou dok se vozi na svoj ne tako sjajan posao, koji joj, uzgred visi o koncu. Prijatelje nema, a njen išlifovani londonski izgled samo je krhka fasada ispod koje se krije Kejti, rumena seoska devojka iz Somerseta koja se upinje da se otarasi svog provincijalskog akcenta i dokaže svom ocu da može uspeti u Londonu. Važnu ulogu u Kejtinom životu ima i njena šefica, Demetra, žena kojoj se divi i mrzi je u isti mah (nešto kao Andrea Saks i Miranda Pristli u ''Đavo nosi Pradu''). Kejti će se suočiti s vrlo važnim izborom: da li da nastavi da pokušava da postane neko i nešto u Londonu ili da se vrati na farmu u Somerset i pomogne ocu u pokretanju novog biznisa?

Utisci: Moglo je i bolje. Ovo sam uzela da nosim na more i čitala sam je samo zato što sam se mnogo dosađivala u putu. Uzgred, ne čitajte sažetak na poleđini knjige jer vam je bukvalno prepričan dobar deo radnje - to se u današnje vreme (pre)često dešava, pa ja uglavnom gledam da preskočim te opise. Nije najlošija knjiga koju sam pročitala, ali je daleko od dobrog, a predvidiva je sve u šesnaest. Ne bih je preporučila za kupovinu, mada znam da će je Kinseline ljubiteljke vrlo verovatno uzeti. Jedini interesantan momenat mi je bilo autorkino ukazivanje na fenomen Instagrama - virtuelnog sveta gde smo svi lepi, nasmejani, živimo savršene živote, pijemo koktele i uživamo u putovanjima - dok je realnost dobrano drugačija. Neki ljudi zaista idu predaleko u pretvaranju, poput  pomenute Kejti, koja, na primer, slika tuđi kolač u kafiću (dok je vlasnica u toaletu) jer nema novca da ga sama kupi, i kači na Instagram. Ipak, nije zagrebala mnogo ispod površine, tako da je ovo ostala knjiga za plažu, a ne osvrt na poguban uticaj društvenih mreža i otuđenost među ljudima.

Podaci o izdanju:  Moj ne tako savršeni život, Sofi Kinsela, 2017. Izdavač: Laguna

05.07.2017.

My Little Black Dress

Za vikend sam otišla do Crne Gore na jedno venčanje; spakovala sam vrlo malo stvari, išla sam na sigurno i ponela svoju trenutnu verziju male crne haljine. Verovali ili ne, godinama nisam imala, za mnoge žene obavezan odevni predmet i tek sam prethodne jeseni, sticajem neočekivanih okolnosti**, kupila jednu. Ova je napravljena od svetlucavog crnog materijala koji se pomalo rasteže - uslikala sam vam je i na dnevnom svetlu pošto se na ovim fotografijama iz predvorja restorana ne vidi tako dobro. Bež cipele su moje ''svadbarske'', pošto ih jedino u tim prilikama i nosim; imaju suviše visoku štiklu za neke svakodnevne kombinacije. Idu uz skoro svaku haljinu, tako da su se dosad pokazale dobrom kupovinom. Nisam znala u koje godišnje doba da smestim ovaj autfit jer mislim da bi se uklopio u sva 4 (naravno, u zatvorenom prostoru).