08.07.2017.

O homem duplicado

Ne pamtim kad sam zbog neke knjige morala da produžavam rok za vraćanje u biblioteku - to mi se desilo s Udvojenim čovekom Žozea Saramaga. Čitala sam ga pune 3 nedelje, uspavao me je barem dvaput, a bilo je malo razvlačenja jer su se neke knjige ubacile preko reda, poput one iz prethodnog posta koja mi je bila zgodnija za putovanje. Inače, ovu knjigu sam nameravala da kupim na decembarskoj Noći knjige, ali sam umesto nje kupila Slepilo (koje mi je takođe u planu za čitanje ovog leta). 

Tertulijano Maksimo Afonso, osim svog neobičnog imena, ima sasvim običan život; on je sredovečni profesor istorije, razveden, ima devojku Mariju s kojom želi da ostane u neobaveznoj vezi (mada se ona ne slaže s time). Njegov kolega iz škole, profesor matematike, jednog mu dana preporuči film da pogleda, rekavši da će mu se sigurno dopasti. Nakon što odgleda sasvim prosečan film, Tertulijanov život nikada više neće biti isti. U njemu će u epizodnoj ulozi ugledati čoveka koji mu nalikuje kao jaje jajetu. Ostaće zapanjen neverovatnom sličnošću sa sasvim nepoznatom osobom i postati opsednut pronalaženjem svog dvojnika. Uspeće u svojoj nameri, ali će se usput desiti i mnoge stvari koje niko nije mogao da predvidi, uključujući i čitaoca. 

Utisci: Ovo mi je četvrta Saramagova knjiga, podseća me donekle na Sva imena jer se i u njoj glavni junak bori sa opsesijom (doduše, ovde je ona mnogo razumnija jer ne nailazi čovek svakog dana na nekog ko izgleda kao njegov odraz u ogledalu). Saramagov usporeni, uljuljkujući tempo možda nije idealan za sparno vreme kojim smo počašćeni ovih dana. Gust tekst, karakterističan nedostatak razmaka tokom dijaloga, povremeni piščevi nagoveštaji šta će se kasnije dogoditi, bizarni postupci glavnih junaka, neverovatno sročene rečenice koje bljesnu poput zvezde padalice u tami - sve su ovo saramagovska obeležja koja sam i ranije sretala i koja mi prijaju u određenoj količini. Da je knjiga imalo duža, bila bi dosadna. Mada je prilično razvučena (sem pred kraj - zašto se i najboljima to dešava? Stranice i stranice praznog hoda i onda bum! instant rasplet), nisam ni na sekund pomišljala da odustanem od čitanja (za razliku od mog muža koji je digao ruke nakon dva poglavlja). Saramago je od onih pisaca kojima nisam oduševljena, ali im se svejedno vraćam, pretpostavljam zbog tih bleskova genijalnosti koje uočavam s vremena na vreme i zbog kojih vredi odvojiti koji dan i posvetiti mu se. Ne bih išla toliko daleko da je kupim, pogotovo sad kad sam je već pročitala. Toliko željenog Udvojenog čoveka sada mogu da precrtam sa spiska i da se u skorije vreme posvetim Slepilu.

Нема коментара:

Постави коментар