26.08.2017.

Ostrvo dana pređašnjeg

L'isola del giorno prima

Najduže čitana knjiga ovog leta, a možda i godine (nadam se da nijednu neću razvući ovoliko). Jeste malo i do teškog letnjeg vremena (sad bi trebalo opet da se požalim kako imam vrlo nizak pritisak i kako se neprestano borim da ne zaspim), ali je verovatno najviše do toga što se u Ekove (to jest, Ekoove, treba ubaciti još jedno O, hvala, Isidora :-)) knjige treba udubiti ne bi li se shvatila svaka rečenica ovog inteligentnog autora. Kao i uvek, iznosim svoje lične utiske, nipošto ne impliciram da je i za sve vas Eko malo težak - moguće je i da ga neki među vama progutaju u tren oka kao ja Agatu Kristi. Ovo je drugi njegov roman koji sam čitala (prvi je Baudolino), a u svojoj kolekciji imam još dva koji će, bojim se, pričekati sledeću godinu. 


Roberto de la Griv, italijanski plemić, brodolomnik, nošen talasima domogao se napuštenog broda Dafne i, budući da ne ume da pliva, ostaje na njemu, čežnjivo zureći u ostrvo koje se nalazi nedaleko od broda. Robertove misli zaposeda traganje za razlogom zbog kog je posada napustila Dafne, prisećanje prošlosti i otkrivanje nepoznatog uljeza na brodu. Razmišljanje o Feranteu, zlom bratu blizancu i maštovita tkanja njegove priče. Problematično pitanje geografske dužine čini, za mene, zanimljiviji deo ovog romana, kao i Ekoovi misaoni ogledi na temu smrti, pakla, simbolike goluba, višestrukih svetova i o tome kako razmišlja kamenje. Dobro ste pročitali. Interesantnije je nego što zvuči i sama sam izvukla brojne rečenice koje su mi se dopale, a neke od njih možete videti na kraju posta, gde uvek izdvojim poneki citat za vas, odnosno, ukoliko smatram da ima onih koji su vredni pominjanja. 

 Utisci: Teško k'o crna zemlja. Nikako ne preporučujem za prvi susret s Ekoovim stvaralaštvom. Mnogo zamišljanja, zabluda i poigravanja s čitaocem - nekoga će oduševiti, dok će drugog zbuniti ili, pak, uspavati. Iako nipošto ne mogu reći da je knjiga loša, štaviše, pojedini delovi su mi bili vrlo zanimljivi, a Ekoova inteligencija očita i briljantna, neophodna mi je pauza tokom koje ću čitati nešto laganije (poput Ostrva Viktorije Hislop koje sam uveliko počela i o kome ćete čitati utiske početkom septembra). Izdavač Vulkan je napravio pun pogodak s ovim izdanjima, mislim da ih zaista vredi imati u kućnoj biblioteci. Toliko su me oduševile korice da bih pokupovala sve Ekoove knjige, ali ću ipak još promisliti o tome jer ne želim da me godinama čekaju na polici, poput Imena ruže.  

📖

Ako uvek zborite ozbiljno, izazivate dosadu. Ako se uvek podsmevate, prezir. Ako uvek filozofirate, tugu. Ako se uvek rugate, nelagodnost.

***
Uostalom, prepoznaćete lažljivce: dok se smeju, na obrazima im se prave dve rupice, a nokti su im veoma kratki; jednako se čuvajte onih niskog rasta, koji laž izgovaraju iz taštine. 

***
Galilej je izvukao čudovišne nastranosti iz jedne premise koja je sama po sebi bila nadasve ispravna, odnosno da ideju o durbinu ukrade od Flamanaca (koji su ga koristili samo za posmatranje brodova u luci), i da je usmeri ka nebu. I tamo je, među mnogim drugim stvarima u koje otac Kaspar ni u snu ne bi posumnjao, otkrio da Jupiter, ili Jov kako ga je nazivao Galilej, ima četiri satelita, što će reći Meseca, ranije nikada viđena, od postanka sveta pa sve do tada. 

***
''Meni je važno da na ovom mestu na zemlji jedna linija  postoji gde s ove strane naredni dan jeste, a s one strane dan pređašnji.''

***
Svi znamo da je i samo jedan valjani razlog dovoljan da prevaziđemo hiljadu strahova.

***
Roberto je znao da se ljubomora javlja, ne poštujući nimalo ono što jeste, ili što nije, ili što možda nikada neće ni biti; da je to nagon koji iz nekog umišljenog jada izvlači stvaran bol; da je ljubomornik poput hipohondra koji se razboljeva u strahu da se ne razboli.

18.08.2017.

Lolita


Mnoge knjige vam prilikom ponovnog čitanja pružaju sasvim novo iskustvo, otkrivajući vam stvari koje prethodni put niste primetili, a jedna koja se posebno ističe skrivenim aluzijama i koja vas svakog puta iznova iznenadi, jeste Lolita. Vrlo je nezahvalno komentarisati jedno od remek-dela književnosti 20. veka, a ja zbilja nemam pretenzija da postanem književni kritičar niti se smatram stručnom da pišem profesionalne prikaze. Jednostavno sam želela da onima koji još uvek nisu pročitali ovu knjigu sugerišem da to promene jer je Nabokov pravi virtuoz, jedna rečita i nadarena duša i da ne bi bilo pravedno zadržati se samo na Loliti već prionuti i na čitanje drugih njegovih dela, prvenstveno iz ruskog opusa. Prvu verziju Lolite napisao je na ruskom jeziku. O mukama stvaralaštva napisao je i ovo: '' Nijedan od mojih američkih prijatelja nije čitao moje ruske knjige, tako da je svaka moja procena zasnovana na mojim engleskim knjigama nužno van fokusa. Moja lična tragedija, koja ne može i zaista ne treba nikoga da se tiče, je što sam morao da se odreknem svog prirodnog govora, svog nesputanog, bogatog i beskrajno poslušnog ruskog jezika, radi drugorazredne vrste engleskog, lišenog svih aparatura - varljivog ogledala, crne baršunaste pozadine, podrazumevanih asocijacija i postupaka - koje domaći iluzionist, lepršajući peševima fraka, može tako magično da upotrebi, ne bi li, na sopstveni način, prevazišao svoju baštinu.'' Mi se, naravno, nećemo složiti s konstatacijom da je Nabokovljev engleski drugorazredan; naprotiv, svako od nas bio bi srećan da može tako da se izrazi na maternjem jeziku, da ne govorim o stranom. 

Lolitu sam najpre čitala kao dete, nedoraslo biće koje nije shvatilo ni polovinu onoga što je pisac iznedrio, potom u srednjoj školi kada sam prvi put pročitala Poovu Anabel Li, ali tek sada, prilikom trećeg čitanja u već odavno odraslom dobu shvatam koliko sam malo mogla da razumem u tako ranom uzrastu, tako da bih zaista svakome preporučila da je ne zaboravi nakon čitanja u tinejdžerskim godinama (uzrast u kome većina ljudi pročita ovu knjigu), već da joj se kasnije vrati jer će mu svako čitanje skinuti novi veo Nabokovljeve imaginacije, oljuštiti još jedan sloj skrivenih aluzija i pružiti veliko uživanje u ovom izuzetnom romanu. 

 Roman je pisan u formi ispovesti Hamberta Hamberta, koji nam priča o svojoj opsesiji mladim devojkama, tačnije devojčicama na pragu puberteta i očajničkim težnjama da im se približi, istovremeno uzmičući i osećajući krivicu zbog nedozvoljene strasti. Osuđen da pred svetom potiskuje svoje prirodne sklonosti, Hambert konstantno lebdi u limbu između raja i pakla, čuvajući tajnu koja mu upravlja životom. Zahvaljujući svom dobrom izgledu (nakon odgledanog filma, počela sam da ga zamišljam kao Džeremija Ajronsa u četrdesetim godinama), uspeo je da šarmira Šarlotu Hejz, oženi se njome i na taj način se približi njenoj dvanaestogodišnjoj kćerki Dolores, zapečativši svoju sudbinu. 

📖 

Često sam imao prilike da uočim kako smo skloni da podarimo svojim prijateljima postojanost kakvu književni likovi stiču u čitaočevu duhu. Ma koliko puta otvorili Kralja Lira, nikada nećemo zateći dobrog kralja kako, zaboravivši sve svoje jade, lupa krčagom na bučnoj terevenki, u radosnom društvu sve tri ćerke s njihovim kučićima. Nikada se Ema neće oporaviti, oživljena samilosnim solima iz blagovremene suze Floberovog oca. Kako god se razvijao ovaj ili onaj lik između korica knjige, njegova je sudbina utvrđena u našem duhu; i mi , slično tome, očekujemo da naši prijatelji slede ovaj ili onaj logičan i konvencionalan obrazac koji smo utvrdili za njih. 

15.08.2017.

The Luxe


Raskoš Ana Godbersen

Razmišljala sam da se otarasim ove knjige - pročitala sam je pre nekoliko godina i sećam se da je bila ok, ništa specijalno, a znate da redovno pravim čistku ne bih li izbacila naslove koje ne planiram više da čitam i napravila mesta za nove knjige. Iskopam ja, dakle, ovu Raskoš, otvorim, kad unutra posveta za moj 25. rođendan. I kako onda da je se odreknem? Prihvatim se ja ponovnog čitanja jer sam zabagovala s Umbertom Ekom i mogu vam reći da ova knjiga uopšte nije loša. Svi je upoređuju s Tračarom jer govori o potomcima bogatih porodica na Menhetnu, ali mislim da je ipak bolja od nje (ja sam pročitala prvi deo serijala Tračara i tu stala). Opisuje nam život privilegovane omladine na samom kraju 19. veka, tačnije 1899. godine. 

Roman počinje sahranom Elizabet Holand, istaknute osamnaestogodišnje pripadnice otmenog društva, zlatne devojke i miljenice štampe. Utopila se u reci Hadson, ali njeno telo nije pronađeno. Autorka nas potom vodi nekoliko nedelja unazad i otkriva nam događaje koji su prethodili sahrani, kao i veliku Elizabetinu tajnu. Ona nije jedina s tajnom jer svi njeni prijatelji i poznanici imaju jedno lice koje prikazuju pred svetom, a drugo kada su sami, pa tako i Elizabetina buntovna mlađa sestra Dajana, raspusni verenik Henri, zavidljiva služavka Lina i prevrtljiva najbolja prijateljica Penelopa Hejs, čiji karakter potvrđuje izreku da prijatelje treba držati blizu, a neprijatelje još bliže. 

Utisci: Meni je prijala ova knjiga, nije zahtevna, ali nije ni banalna poput mnogih dela ovog žanra. Tu i tamo se provuče neki podatak o Njujorku tog doba, o pravilima ponašanja, pokoji opis raskošnih haljina i balova, ali ne preteruje u tome. Kao što ste verovatno i pretpostavili, više je ženska nego muška knjiga (znam da je moj muž nikad ne bi uzeo u ruke). 
Meni je držala pažnju, nema praznog hoda, autorka je Iepo izbalansirala odnos deskriptivnih i akcionih sekvenci, pa bi se mogla dopasti i onima koji nisu sličnih godina kao njeni osamnaestogodišnji junaci. Izdanje je Alnari i rasprodato je, ali je možete naći na Kupindu i sličnim sajtovima i, naravno, u biblioteci, što je u ovom slučaju bolja opcija nego kupovina. 

11.08.2017.

Ostrvo

''Ostrvo'' Meša Selimović

Priča o usamljenosti, o međuljudskim odnosima, o propuštenim prilikama. O svemu što je trebalo da kažemo, a nismo, i svemu što nije trebalo da uradimo, a jesmo. Meša Selimović me je i ovog puta zapanjio svojim darom i umećem da nepresušno bogatstvo jezika načini jednostavnim i da emocijom gane dušu. Jedna za drugom, ređaju se kratke priče, isečci iz života ljudi koji žive na neimenovanom ostrvu koje metaforički predstavlja osamljenost i teskobu koju svako od njih oseća i s kojom se svako nosi na svoj način. Ivan i Katarina, stariji bračni par, mogu se smatrati protagonistima ovog dela jer na njihove misli najčešće nailazimo, brinemo njihove brige i proživljavamo njihove živote baš kao da su nam tu, na dohvat ruke. Život prođe u treptaju oka i treba poneti breme starosti i teret uspomena. Treba nadati se i istrajati, maštati i snevati, a, iznad svega, živeti i voleti. 

Divna knjiga. Gorka. I taman kad pomislite da ne možete podneti više tuge, piščeve reči vam uliju nadu da je život, sa svim svojim manama, dragocen i da nas sutra čeka novi dan. 
Posebno bih izdvojila epizodu sa starim psom, tužnom slikom starosti koja se može primeniti i na čoveka. Bremenita emocijama i realna u svojoj surovosti. 

Svi imamo svoje demone s kojima se treba izboriti. Svaki novi dan koji osvane je poklon i ne treba ga uludo prokockati. Svima koje volite, to i recite jer nikada ne znate kada je poslednja prilka da to uradite, pomilujte psa, budite ljubazni prema ljudima, uvek imajte lepu reč za supružnika i osmeh za suseda. I pročitajte ovu knjigu. 

📖 

Odavno je na zemlji već sve razdijeljeno, prisvojeno, određeno za prodaju i kupovinu, ili bar za ljudsko uživanje. Kako su ove vrijedne i skupe životinje ostale izvan svih zakona ljudske pohlepe? Kako to da nisu ničije? Kako to da nisu privatno vlasništvo onog ko je bio najjači i ko je osvojio vlast i pravo da nešto prisvoji? Jesu li ovdje ljudi bolji nego drugdje? Zar su se odrekli nekih vjekovnih navika koje su ostalim ljudima postale najvažniji dio njihove prirode? Šta se to desilo s rasističkom uzurpacijom prava koja su ljudi sebi prisvojili - da na zemlji proglase svoju apsolutnu prevlast nad životinjama? Oni su od njih načinili svoje robove. Konju čovječanstvo ima da zahvali za sav napredak. Kravi za ishranu. A ipak ih to nije spasilo pokolja. Čovjek je samovoljno odredio da ima prava da se hrani životinjskim mesom, i čitava jedna vrsta je osuđena na pogibiju i na žalostan život po milosti ljudskoj. Samo zato što životinje nemaju snage da se suprotstave, što ne mogu da ulože protest, što nisu sposobne da se udruže i krenu protiv zajedničkog neprijatelja - čovjeka. 

S kojim pravom osuđujete na smrt i poniženje čitavu jednu vrstu? Zar zato što ne pripada ljudskoj rasi? Zar zato što živi s drugačijim oblicima svijesti? Zar zato što ne govori kao mi? U stvari, ogriješivši se tako o pravdu u cjelini, ljudi nikad neće biti u mogućnosti da ostvare svoj dugo žuđeni humanitet, jer je on cjelovit: svaka nepravda ga ruši u potpunosti.