29.12.2017.

2912

Pripreme za praznike su privedene kraju - poslala sam sve čestitke i poklone; ostali su oni namenjeni mojoj porodici, a njih ću uručiti lično. Raščistila sam krš koji se vukao od početka decembra, tako da nema više ukrasnih traka i papirnih kesa na sve strane. Moje prognoze da ću ove nedelje imati više vremena za svoje hobije nisu se ispunile, tako nisam stigla ni da idem u teretanu, ni da snimim nešto za svoj youtube kanal, niti da dovršim Dostojevskog - ovo me najviše nervira jer ne volim da prenosim knjigu u sledeću godinu, zaista sam htela da je dovršim do kraja 2017. Uspela sam da pogledam jedan film, Madam - lepi kadrovi (Pariz), zaplet je već viđen, ali nije loše za mozak na ispašu sad pred praznike. Ne morate ići u bioskop da ga gledate jer nije neki spektakl koji zahteva veliko platno. Ne znam da li sam vam rekla, ali gledala sam i Ubistvo u Orijent ekspresu ovog meseca i uopšte mi nije smetalo planinsko okruženje, oni predeli su zaista praznik za oči. Ni novi Poaro mi nije smetao iako sam naklonjena onom iz serije, nalazim da je i Kenet Brana šarmantan - očekivala sam da će mi ići na živce, ali nije. 

Nadam se da će ovi labudovi preživeti zimu.
Praznici su, ili bar ostajanje kod kuće koje oni podrazumevaju, za mene već počeli jer je moj čova opet bolestan, tako da se ovih dana družimo non stop i Novu godinu čekamo kod kuće uz jelku, crtane filmove i raniji odlazak na spavanje. Neke poklone sam već dobila (ono sivo ćebe s pahuljama na gornjoj slici, mirišljavu sveću, još knjiga...), a većina tek treba da stigne (eto nešto da se zanimam u pauzi između duvanja balona i pevanja pesmica). 

27.12.2017.

Šapat krošnji u ukletoj četvrti

Beyoğlu'nun En Güzel Abisi / Ahmet Ümit

Jedan iskorak iz moje čitalačke rutine predstavlja ovaj turski krimić, koji je zapravo više od običnog krimića. Počinje ubistvom, što je neizbežno u romanima ovog žanra, ali kroz njega provejava duh Istanbula. Ma, najbolje da krenem otpočetka. Dakle, ubistvo. Akča Engin, lokalni kriminalac ubijen je na ulici u četvrti Bejoglu (prevodilac je naziva Pera, što je grčki naziv, tako da me je to malo zbunilo; Turci verovatno ne koriste grčko ime). Deo Bejoglua čini Tarlabasi, kraj ozloglašen kao stecište mafijaša i narkomana, i tu je smeštena naša priča, koju nam pripoveda policijski inspektor Nevzat. Zadužen da reši slučaj ubistva, Nevzat prikuplja informacije od stanovnika Tarlabasija, sledeći tragove koji će ga odvesti do ubice. Međutim, ovaj roman je za mene mnogo više od krimića jer nam Umit dočarava deo današnjeg Istanbula, duh ljudi koji tamo žive, surovu sadašnjost i još suroviju prošlost tog višemilionskog grada koji se nalazi na raskršću Istoka i Zapada, Azije i Evrope. Pisac je ovde pokazao njegovo naličje, svu bedu i prljavštinu, dotakao se pogroma nad Grcima i Jermenima, a stigao je i sebe da ubaci u ovu knjigu - prepoznaćete ga negde na sredini (mene ovakvi momenti uvek podsete na Sofijin svet Justejna Gordera).  Dozvolio nam je da bacimo pogled i na političke prilike u Turskoj (sam Umit je bio politički angažovan osamdesetih godina i član komunističke partije). U knjizi ćete pročitati i imena najpopularnijih turskih pevača, kao i to ko je turski Bred Pit :-) Ja sam roman zaista doživela kao svojevrstan vodič kroz Istanbul i, kao što rekoh, taj deo me je više privukao nego krimi zaplet. Inspektor Nevzat se ne bori samo s talogom ljudskog društva, već i sa sopstvenim demonima i sećanjima na porodicu koju je nekada imao, a više nema. 

Na kraju, pored razrešenja misterije, stičemo još jedno svedočanstvo o tome da je čovek - čovek, ma kakvog porekla bio i da geografska odrednica ponajmanje ima veze s karakterom, kao i to da ljudska duša nije isključivo crna ili bela. 

📖

Duboko sam zagazila u osamdesete, Nevzate, pa ipak i dalje verujem u ljudsku dobrotu. Tačnije, da ljudi nisu ni dobri ni zli sami po sebi, već da u svakom od nas postoje i anđeoska i đavolska strana. Ona koju gajimo, ili nečim probudimo, nadvladaće onu drugu.

***
Ovde u Istanbulu su ostale naše kuće i grobovi predaka. I naša srca.... a mi? Mi smo zauvek prognani. I šta se onda, kada su nas se najzad rešili, dogodilo? Da li su čitava zemlja i ovaj grad procvetali? Da li je to donelo ikakvo dobro? Naprotiv, sve je počelo još više da propada. Pogledajte samo Tarlabasi: beda, korupcija, sve vrste kriminala... kao da je proklet, moj ljubljeni kraj se od srca grada pretvorio u srce tame. 

23.12.2017.

Još jedan pretpraznični


Protekla nedelja bila je pomalo mahnita, užurbana i pretrpana, tako da nisam stizala mnogo da pišem/fotografišem okolo, ali bi trebalo da ova naredna bude znatno rasterećenija. Stan mi još nije sređen za praznike, doduše, jelka je okićena; ukrasi su nešto neravnomernije raspoređeni zahvaljujući pomaganju mog dvoipogodišnjaka, a boje koje sam odabrala ove godine su zlatna, srebrna i bela. Na Instagramu i Fejsbuku ste mogli da vidite i objavu za praznično poklanjanje - jedan dobitnik će postati vlasnik stvarčica za slike ispod; za učešće je potrebno poslati humanitarnu poruku na broj 3030 ili 2 poruke na broj 1150, i na taj način donirati 200 rsd za pomoć obolelim ljudima i deci. Skrinšot poslate poruke mi možete poslati na mejl ili u inboks na društvenim mrežama, a prijavljivanje traje do 25. decembra, do ponoći. Važi za Srbiju. Ove godine nisam htela da organizujem klasičan giveaway već da malo pomognemo našim zdravstveno ugroženim sunarodnicima, a ako odziv bude dobar, radiću tako svake godine.  
 Kada već govorim o poklonima, ja sam juče dobila prvi novogodišnji poklon od svoje prijateljice knjigoholičarke, a u njemu su dve knjige koje sam želela (Agata Kristi i Nil Gejmen), kao i ova cakana praznična šolja (i nešto slatko :-)) Ja sam takođe bila vredna ove nedelje i spremila najveći deo poklona za drage ljude, tako da je to deo objašnjenja za gorepomenuti haos u stanu - ukrasni papir, kutije, kese i šljokice na sve strane. Ali, to je nered od one lepše vrste. 

Još uvek nisam stigla da uveče prošetam gradom i uživam u svetlucanju novogodišnjih ukrasa, gucnem kuvano vino i osetim dah uzbuđenja zbog predstojećeg dolaska Nove godine (jutra i večeri su mi uvek najviše ispunjeni obavezama; sinoć sam zaspala gledajući filmThe Holiday - mislim da sam već preporučivala ovaj film kao divan način da se uživite u prazničnu atmosferu), ali, uz malo sreće, desiće se i to za koji dan. 

21.12.2017.

Ukleta kuća

Ukleta kuća i druge priče - Čarls Dikens

Zima je za ''zimske'' pisce, klasike i Harija Potera, što se mene tiče. Dikensa i Ruse, recimo, ubrajam u zimske pisce i u tom periodu se najradije bavim njima. 

Ova zbirka u izdanju Otvorene knjige donosi nam 11 priča protkanih (blagim) horor elementima. Ako se sećate, nedavno sam pisala o Legendi o Uspavanoj dolini, koja je deo iste edicije (Horor Klasik), ali mi se Dikens ipak više dopada od Irvinga. Obojica su živela i stvarala približno u isto vreme, doduše, na suprotnim stranama Atlantika, a same ove zbirke zbilja deluju srodno, kao da su brat i sestra - slični, a opet različiti. Kod ovih zbirčica je vrlo zgodno to što ih možete poneti sa sobom i čitati kada ugrabite vremena - tako sam ja ovu Ukletu kuću pročitala dok sam bila u čekaonici kod lekara prošle nedelje. 

Prva u nizu priča zove se Čudna stolica, i umešno je odabrana da nas podstakne da nastavimo s čitanjem. Govori nam o priprostom trgovačkom putniku, Tomu Smartu, koji svraća u jednu finu gostionicu koju vodi jedna udovica, i privučen udobnošću i lagodnim životom, kakvim zamišlja život budućeg supruga te dame, rešava da okuša sreću. Međutim, ona već ima jednog udvarača na licu mesta, pa će Tom morati da smisli kako da izađe s njim nakraj. U kratkoj priči Advokat i duh Dikens opet uspeva da nas zabavi, dok je, na primer, Detetov san o zvezdi jedna vrlo dirljiva i tužna priča. Očekivano, nisu mi se sve podjednako dopale, ali je svaka na svoj način zanimljiva. Dikensa su na pisanje pojedinih priča podstakli stvarni događaji u životu, poput železničke nesreće koja ga je zadesila dok je putovao vozom sa svojom ljubavnicom i njenom majkom (priča Skretničar), dok druge sadrže elemente folklora (Vilenjaci koji su ukrali crkvenjaka), kao što smo mogli čitati i kod Irvinga.

Dikens je, između ostalog, uređivao časopis Household Words (kasnije All Year Round), preko kog je pubici plasirao deo svog stvaralaštva, sve do svoje smrti. Ova knjiga me je podsetila na to koliko je on sjajan pisac i moraću što pre da uzmem neki njegov roman i uživam u utvrđivanju gradiva. 

19.12.2017.

Propustiti Božić


Računovođa Luter Krank je jedne zime došao na radikalnu ideju - da ne slavi Božić - a na svoju stranu privoleo je i suprugu Noru. Razlog tome je što njihova kći jedinica, Bler, po prvi put u svom dvadesetogodišnjem životu neće biti kod kuće u vreme praznika, već će se baviti dobrotvornim radom u Južnoj Americi. Drugi, takođe bitan razlog je taj što je Luter izračunao da svake godine troše hiljade dolara na stvari poput neželjenih poklona, tona hrane koju niko neće pojesti i preskupih čestitki. Odlučili su da tog decembra ne kupuju jelku, poklone i ostale prateće drangulije, kao i da ne prave tradicionalnu božićnu zabavu, već da ušteđeni novac potroše na krstarenje Karibima udvoje, a usput i skinu koji suvišni kilogram. Međutim, sprovođenje nauma u delo neće ići tako glatko jer njihovi susedi, saradnici, dobavljači ne gledaju svoja posla već su zapanjeni idejom Krankovih i zapitkivanjima nikad kraja. Jedni im zavide na hrabrosti, a drugi ih ogovaraju.  

Grišam je romanom Propustiti Božić prilično odstupio od svog uobičajenog žanra, ali mi se ovaj izlet veoma dopao. Razonodile su me situacije s kojima su Luter i Nora morali da se suoče u sprovođenju svoje odluke i navijala sam za njih u sukobima s nasrtljivim prodavcima, zavidljivim kolegama i dokonim susedima. Ja bih svakako odabrala drugačiji kraj, ali je Grišam sve izveo pomirljivo, što i jeste u duhu Božića. Vrlo, vrlo simpatična knjižica, a ovo je pravo doba godine da je probate. 

📖

Kako bi bilo lepo izbeći Božić, počeo je da razmišlja. Pucneš prstima i eto ga drugi januar. Nema jelke, nema kupovine, nema nevažnih poklona, nema davanja napojnica, nema nereda i uvijanja poklona, nema saobraćaja i gužvi, nema voćnih torti, nema alkoholnog pića i šunki koji nikome nisu potrebni, nema pesama Rudolf i Sneško, nema proslave u kancelariji, nema suludog trošenja novca.

17.12.2017.

Getting into holiday spirit

Ovog vikenda pišem čestitke i pripremam poklone. Sad to zvuči kao da sam 2 dana samo pisala čestitke i ništa drugo nisam radila, a zapravo sam bila s detetom 24h dnevno, a i čestitke i ovo pisanije na blogu se radi kad ga uspavam. Sutra ću ih poslati i verujem da će se primaoci prijatno iznenaditi - većina moje rodbine&prijatelja ne čita blog, tako da nemaju pojma. Juče mi je u Jisku zapao za oko i neki pastelni ukrasni papir, pa sam kupila mint i roze (videćete ih bolje u nekom drugom postu). A imam i ovaj obični braon koji ću sama ukrasiti - jedva čekam! Danas mi je kuma čestitala na entuzijazmu jer ona nema volje za ovakve stvari, a meni zaista čak i kupovina papira za uvijanje predstavlja zadovoljstvo i u stanju sam da se radujem celog dana kad nađem neki koji mi se mnogo svidi. Nisam baš neki stručnjak za umotavanje, umem jedino četvrtaste poklone pristojno da zapakujem, a oko onih džombastih se namučim. Zaključak:  treba svima da poklonim knjige, tako mi uvijanje neće zadavati problema :-) Planiram da u toku ove sedmice završim i kupovinu poklona, i onda sam mirna, pa mogu da nastavim da slobodno vreme trošim na čitanje, a možda se počastim i kojim gutljajem kuvanog vina, krajnje je vreme. 

13.12.2017.

Mrtve duše

Mrtve duše - Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Bojažljivo štrpkam sajamski plen jer već imam poveliku kamaru starijih knjiga, ali sam morala da odvojim vreme i za ovaj roman, kojimi je bio na spisku još prošle jeseni, ali sam ga tek godinu dana kasnije uzela. 

Na samom početku nam pisac ne kazuje mnogo o protagonisti, Pavlu Ivanoviču Čičikovu, sem da je u pitanju izvesni gospodin obuzet važnim poslom. Vremenom nam Gogolj otkriva sve više Čičikovljeve ličnosti, ogoljava pred očima čitaoca dok ga ne pozna u dušu. Čičikov putuje od imanja do imanja raspitujući se o radnicima koje bi mogao da otkupi, ali ne bilo kakvim radnicima, već isključivo pokojnicima. Sledi očaravajući prikaz zemljoposednika rastrzanih između radoznalosti i pohlepe, velike gospode, ali i pripadnika radničke klase (kočijaš Selifan). Epizoda sa škrtim Pljuškinom mi je omiljena. 

Gogoljevo poigravanje s junacima je fantastično i beskrajno zabavno. Znam da će mu neki zameriti nedostatak uzbudljivih dešavanja, kao i karakterističnu rusku opširnost, ali je čitanje ove knjige samo sebi cilj, uživanje u putovanju kroz ruska sela i zavirivanje u dušu tamošnjeg življa, uz piščevo satirično portretisanje ljudskog karaktera. Naličje Rusije dato je čitaocima na uvid, čin koji je mnogima zasmetao jer istina ume da boli, pogotovo kada se u njoj prepoznate. Gogolj je realista, ali s primetnim uticajem romantičarske epohe. 

Pošto ovih dana uspevam da ugrabim vreme za čitanje jedino u prevozu, obično u tu svrhu imam uvek na lageru nekih pitkijih i tanjih knjiga, ali su se Mrtve duše svakodnevno baškarile u mojoj torbi i truckale se po gradskom prevozu, tako da to vreme ni u kom slučaju nije bilo izgubljeno. Ako ste videli ženu koja u rukama drži knjigu i kezi se, to sam ja čitala Gogolja. Priznajem, bilo mi je neobično da ruski roman ima manje od 300 strana, a kasnije sam pročitala da je deo Mrtvih duša Gogolj spalio, tako da nisu ni sačuvane u celini. Knjiga je obogaćena ilustracijama likova i pojedinih mesta, tako da sam vrlo zadovoljna ovim Lomovim izdanjem. 

***
- Vi uvek provodite vreme na selu? najzad i Čičikov upita nešto.
- Većinom na selu, odgovori Manilov. Uostalom, nekad odemo u grad samo zato da se vidimo s obrazovanim ljudima. Podivlja se, znate, ako se stalno živi odvojeno od sveta.

***
Silno se izražava ruski narod! I kad nekog okrpi nadimkom, taj će mu preći i na rod i na potomke, vući će ga sobom i u službi, i u ostavci, odvući će ga i u Petrograd, i do nakraj sveta. Ma kako se posle dovijao i ma koliko oplemenjavao svoj nadimak, nateraj ako hoćeš pismene ljude da za nagradu dokazuju kako je od nekog starog kneževskog porekla, ništa neće pomoći: nadimak će zagraktati sam iz svog vraninog grla i kazaće jasno odakle je ptica izletela. Kad se zgodno prišije, isto je kao da je bogom dan, ni sekirom ga više ne možeš odseći. A kako i da ne bude zgodno sve ono što je izašlo iz sredine Rusije, gde nema ni nemačkih, ni čuhonskih, ni drugih plemena, već sve sam samonikli, živ i dosetljiv ruski um, koji ne traži reč po džepu, ne leže je kao kvočka piliće, nego je prilepi odjednom, kao pasoš za večita vremena, i posle već nije teško dodavati kakav ti je nos ili kakve su ti usne: jednom crtom naslikan si od glave do pete! 

Knjigu možete naći OVDE

11.12.2017.

Posle duge i teške bolesti

''Posle duge i teške bolesti'' naziv je romana italijanskog pisca Andree Vitalija i mogu vam reći da je naslov maltene duži od samog dela, koje se ističe svojom kratkoćom i jednostavnim stilom i čije stranice možete preleteti za manje od sat vremena. Dela malog obima su mi uvek pravi izazov jer moram obratiti posebnu pažnju da ne otkrijem previše, budući da se priča završi pre nego što zapravo počne. 

U domu porodice Lonati zvoni telefon, postariji domaćin Karlo, lekar, odgovara na poziv, a s druge strane žice je mlada Laura, kćerka njegovog dugogodišnjeg poznanika i suseda, beležnika Lučana Galimbertija, koji se nalazi u vrlo kritičnom stanju. Do momenta kada Karlo stiže u kuću pacijenta, njegov prijatelj je već mrtav. Iako svi znaci ukazuju na to da je uzrok smrti infarkt, Karlu upadaju u oči određene nepravilnosti na licu mesta i bojazan da smrt njegovog suseda nije bila prirodna već potpomognuta ljudskom rukom mu se useljava u srce, u nameri da ga ne napusti do konačnog razrešenja slučaja. Neprikladno sročena umrlica pobuđuje dodatnu Karlovu pažnju i od tog trenutka svaka njegova misao postaje okupirana diskretnim raspitivanjem i istragom koja bi rasvetlila Lučanovu smrt. 

Utisci:  Nalazim da je knjiga, u nedostatku bolje reči, prijemčiva, dovoljno zanimljiva da vas natera da je čitate, ali se prerano završava. Deluje nedovršeno. Vitali s malo reči uspeva da skicira portrete likova, od kojih neki nemaju čak ni imena (apotekar, gostioničar) ali nam je njihov karakter dobro poznat. Ne zaustavlja se na opisima već nas prosto baca u priču i vodi korak uz korak s Karlom, nabacujući nam mrvice tragova koje moramo prikupiti ne bismo li saznali šta se zapravo dogodilo zdravstveno ugroženom beležniku. 

09.12.2017.

Nedelja u slikama

 Počele su pripreme za praznike, spremanje poklona, paljenje lampica i izvlačenje omiljenih zimskih šolja za čaj, a ove godine sam, nakon više od decenije pauze, rešila da šaljem novogodišnje čestitke prijateljima. Ne očekujem ništa zauzvrat, šaljem ih jer me to raduje, a znam da skoro svi ljudi vole, u doba elektronskih pozdrava, da dobiju i poneku ''pravu'', opipljivu čestitku kao znak pažnje. Ove na slici sam kupila u pošti, a fali mi još desetak, koje ću da potražim na nekom drugom mestu jer hoću da sve budu različite. Na slici iznad vidite policu s novim knjigama, od kojih sam ranije čitala samo Hobita (ovo je ilustrovano izdanje koje sam kupila na Sajmu). Nešto mi sporije ide čitanje ovog meseca jer sam sebi natovarila dosta obaveza, a učlanila sam se i u teretanu (ipak), tako da odvajam vreme i za to, i prija mi da se tu izluftiram jer mi se nekad baš nakupi stresa u toku dana. 
 Pre neki dan sam isprobala i ovaj K piling za telo na bazi kafe i oduševljena sam jer koža momentalno deluje mekše na dodir, i nekako zategnutije. Malo sam se bojala da mi ne ostanu smeđe mrlje u kupatilu, ali ništa od toga, sve se lepo ispere. Ima više varijanti (cimet, morska so), a ja sam odabrala ovaj s karanfilićem koji je osmišljen specijalno za ovaj praznični period. Uz rizik da zvučim kao s reklame, moram reći da sam veoma zadovoljna i izgledom ambalaže (ćirilica!!!), mirisom, kao i time što je u pitanju domaća proizvodnja. 

Neki članovi moje porodice obožavaju integralne Tonus pločice i maltene smo se svi navukli, redovno ih grickamo i kupujemo kao najvernije mušterije.
Kao što sam rekla, nisam stizala ovih dana da čitam, tako da nema ni novih recenzija, i u takvim slučajevima kačim ove ''dnevnik'' postove, sa fotografijama koje nakupim u toku nedelje, nadam se da vam nisu dosadili. Vidimo se sledeće nedelje. 

07.12.2017.

Lepotica / Džojs Kerol Outs

A fair maiden / Joyce Carol Oates

Džojs Kerol Outs jedna je od poznatijih savremenih američkih književnica,a knjiga napisana iz njenog pera privukla me je jer nisam dotad čitala nijedno delo ove plodne spisateljice i profesorke kreativnog pisanja na Prinstonskom univerzitetu. 

Roman o šesnaestogodišnjoj Katji koja preko raspusta radi kao dadilja dvoma mališanima iz imućne porodice i kojoj je veoma dosadno tokom dugih letnjih dana koji se protežu u beskraj. Ipak, i to joj je bolje nego da sedi kod kuće jer je tamo niko ne očekuje. Ni otac koji ih je napustio, ali se Katja uvek nadala da će se vratiti. Ni nemarna majka ogrezla u kockanje i provod sa ljubavnicima. Ni dalji rođak, u Katjinim očima mangup, a u realnosti delinkvent i propalica, kog ona i dalje želi da impresionira. Jednog dana joj se obrati sedokosi čovek dobrodušnog izgleda i vragolastog glasa, i tu počinje naša priča. 

Pisanje mi se dopalo; temom nisam oduševljena i mislim da mi je dosta. Zaista se nadam da neću ispasti neki manijak jer mi je ovo već treća knjiga ove godine koja se bavi temom stariji muškarac i mlada žena/dete, a ovde je razlika u godinama najizraženija – ''Nevino sve je počelo. Kad je Katja Spivak šesnaest imala leta, a Markusu Kideru beše šezdeset i osmo.''

Knjiga nije vulgarna, na momente je toliko pitka da se čini kao knjiga za decu. Markusove namere prema Katji su bolesne, a sama Katja rastrzana je između gađenja i ponosa što je jedna tako ugledna i bogata ličnost toliko zainteresovana za nju, običnu devojčicu iz problematične porodice. Markus Kilder je naslednik starog bogatstva, pisac knjiga za decu, veliki dobrotvor i veoma cenjena, gotovo nedodirljiva ličnost; u suštini, on je jedan nesrećni perverzni starac kog u životu održava jedino želja da umre na način koji je sam odredio. 


Volela bih da pročitam još koji roman gđe Outs, doduše, neke malo drugačije tematike. Izdavač Lepotice je Agora.

                                                                            📖
Jer gospodin Kider je živeo u ''istorijski'' prestižnijem – ''znamenitijem'' – kraju Bejhed harbora, u blizini živopisnog bejhedskog svetionika i otvorenog okeana. Pošto se otvoreni okean prilično razlikovao od uskih brodskih kanala u novoizgrađenom susedstvu Engelhartovih, vazduh pored okeana bio je osetno hladniji i svežiji i mirisao je na vodu, pesak, sunce. I na novac, pomislila je Katja. Na posebnu vrstu mirisa novca, koji nije imao ništa s prljavim papirnim novčanicama koje možeš stvarno držati u ruci i brojati. Niti sa kovanicama koje ti se znoje na dlanu. Taj novac beše nevidljiv, novac istinskog bogatstva. 

***
Ja sam posebna. Gospodin Kider želi mene.

***
''Žalim slučaj. Nemam nikakvog vina. A i da imam, dušice, ne bih bio tako nesmotren da ga dam tebi.''
Što će reći: Maloletna si. Ne dolaziš u obzir

***
''Veruješ li u srodne duše, Katja? Da su neke osobe suđene jedne drugima? Bez obzira na njihove razlike. bez obzira na ćudljivost spoljašnjih okolnosti.''

03.12.2017.

Početak decembra i Besna mačka

 Nameravala sam da ovog vikenda okitim jelku, ali izgleda ništa od toga, moraću da prebacim za sledeću nedelju. Planirala sam da odvojim jednu manju za Ogija i dam mu slobodu da okiti po svojoj želji, a da imam i jednu ''normalnu'' koju ću sama da doteram u praznično ruho. Nešto baš i ne verujem da moj sin neće hteti i tu da umeša prste i učestvuje u dekorisanju, ali videćemo. A videćete i vi kako će izgledati na kraju. Počela sam s kupovinom poklona, nisam spremila ni polovinu, ali ima još vremena i na to ne gledam kao na obavezu već uživanciju. Utorak mi je bio malo stresan jer sam vodila Emu na ultrazvuk i ekg (znate da je ona srčani bolesnik) i zaista mrzim te kontrole, obe se tresemo od straha kad odemo veterinaru. Neki parametri su bolji, neki su lošiji i tako, povećana joj je doza tableta koje uzima svakodnevno. Kad sam došla kući, tresle su mi se ruke. Znam da drugi ljudi imaju mnogo većih problema od bolesnog psa, a ja sve emotivno doživljavam uprkos pokušajima da se distanciram. 

Čini mi se da praznici svake godine počinju sve ranije, a razlog tome je možda preuranjeno kićenje grada; kako bilo, hvata sad i mene pretpraznična euforija, pa jedva čekam da upalim lampice i postavim ukrase po stanu. 
 Juče sam opet išla na čajanku. Videla sam na Instagramu slike iz bistroa Besna mačka na Vračaru, pa sam odlučila da odem i vidim kako je tamo. Malo sam s drugaricom čitala (i usput prevodila) Harija Potera na grčkom (nas dve se inače znamo s fakulteta, obe smo odabrale grčki jezik kao izborni), a posle nam se pridružila još jedna drugarica, pa smo batalile grčki. Zaista je prijatno, osoblje je ljubazno, imaju lep izbor organskih čajeva za nas čajopije, a imaju i macu koja se mota u blizini - i pitoma je, nije besna :-) Enterijer je toliko šaren da uopšte ne morate da pojačavate boje prilikom obrade fotografija, haha. Doći ćemo ponovo. 

Tokom noći sam doživela jedan čaroban momenat, ustala sam oko 4 ujutru da pijem vode i videla da pada prvi sneg. Noć, tišina i pahulje koje promiču pred očima. Već sam izvodila Emu i Ogija da se poigraju na snegu, a moj glamurozni plan za popodne je da uspavam dete i čitam Gogoljeve Mrtve duše, držite mi palčeve da zaspi. 

01.12.2017.

Baldasarovo putešestvije


Baldasar Embrijako, trgovac, hrišćanin italijanskog porekla, vlasnik je jedne male prodavnice knjiga, starinskih figura, oslikanih vaza i drugih zanimljivosti. Igrom slučaja, nakratko se u njegovom posedu nađe veoma neobična knjiga, Stoto ime, od nekih traženo, a od drugih prokazano, bogohulno delo, a koje je vezano za predskazanje da je nadolazeća godina, 1666. sudbonosna za čovečanstvo i da se tada očekuje smak sveta, spas za pravoverne i blagorodne, a propast za grešne. Iako sumnjičav, Baldasar ne može, a da povremeno ne dozvoli da ga takne praznoverje. U celini, glavni junak nam je ovde prikazan sa svojim vrlinama i manama: gord na svoje slavne đenovske pretke, neumeren u jelu, hrabar i kukavica, pošten i lažljiv, velikodušan i sebičan, a njegova pripovest nam je data u vidu dnevnika. Pomenuta knjiga, Stoto ime, ubrzo će mu iskliznuti iz šaka, a on će preći pola sveta u potrazi za njom, od svog rodnog Biblosa, preko Carigrada, Đenove, Lisabona i Londona, uporedo sa knjigom tražeći ljubav i vraćajući se svojim korenima. 

Utisci: Pisala sam već da uživam u Malufovom pripovedanju, tako da nisam ostala razočarana ni ovom knjigom. Manje mi se dopala od nekih drugih njegovih romana, recimo OVOG i OVOG, ali mi je bila bolja nego Levantski đerdan. Njegova proza za mene predstavlja mešavinu poezije, mudrih misli, ali i zanimljivih informacija i deluje blagotvorno na moj čitalačko sazrevanje.  

Imam zamerku koja se tiče prevođenja - po mom mišeljenju, prevodilac se suviše izdašno koristila turcizmima. Pretpostavljam da je htela da nam dočara orijentalni duh, ali sam imala poteškoća da razumem neke reči koje se ne koriste u našem svakodnevnom govoru. U prvoj polovini knjige svaka stranica pršti od turcizama, dok ih u drugom delu ima znatno manje - možda zato što je naš Baldasar tada u Evropi (?). Ne volim bespotrebno skrnavljenje srpskog jezika i pristalica sam upotrebe slovenskih reči, uz pribegavanje tuđicama u situacijama kada nemamo srpski pandan. Nisam čitala original, ali sam uverena da u njemu nema toliko turskih reči (ili su navedene u fusnotama). 

                                                                              📖

''Alah je nastalo sažimanjem od 'al-ilah', što prosto naprosto znači 'bog'. To dakle nije ime, već samo oznaka. Kao kad kažeš 'sultan'. Ali sultan ima i svoje ime, pa se zove Muhamed, ili Murat ili Ibrahim ili Osman. Kao i papa, neka ga zovu i sveti otac, ali i on ima vlastito ime.'' 

***
Već tri dana nisam napisao ni retka. Da bi čovek vodio dnevnik, mora gajiti raznovrsne brige, a ja imam samo jednu. 

***

Tamo su, nebo nije ugašeno, gradovi nisu uništeni , ni Đenova, ni London, ni Moskva, ni Napulj. Moraćemo opet živeti dan za danom prikovani za tlo, s našim ljudskim bedama. S kugom i vrtoglavicama, s ratom i brodolomima, s našim ljubavima, s našim ranama. Nijedna božanska kataklizma, nijedan veličanstveni potop neće doći da uguši naše užasne strahove i izdaje. Moguće je da nam Nebo nije ništa obećalo. Ni najbolje ni najgore. Moguće je da Nebo živi samo u ritmu naših sopstvenih obećanja.