Izgubljen u Americi
Isak Baševis Singer poljski je Jevrejin i autor nekolicine autobiografskih romana. Ovaj o kome je danas reč, Izgubljen u Americi, zapravo je završni deo trilogije pod naslovom Ljubav i izgnanstvo. Singer je sva svoja dela napisao na jidišu (neka od njih je docnije prevodio na engleski), a na srpski prevod je s engleskog ''Lost in America'', dakle, ovde imamo prevod prevoda, što bi možda trebalo uzeti u obzir. Tridesetih godina XX veka uveliko se kuvalo pred Prvi svetski rat, a Singer je jedan od onih koji je ozbiljno shvatio Hitlerove namere prema Jevrejima i na vreme odlučio da izbegne iz Varšave, sledeći stope starijeg brata Izraela Jošue (takođe pisca). Iako se školovao za rabina, time se nikada nije bavio i od ranih dana nameravao je da se bavi novinarstvom i pisanjem.
Na početku romana imamo predgovor koji je u osnovi kratak osvrt na Singerov dotadašnji život, ne bi li nas tako pripremio na ono što sledi - njegove adolescentske godine i doba mladog, odraslog čoveka. Njegov način života nije neobičan za mlade ljude - nemogućnost da se skrasi pored jedne žene, sanjarenje, neuredan život i potraga za smislom, osluškivanje političke situacije i razmišljanje o budućnosti.
Ja sam uvek verovao u Boga, ali dovoljno sam poznavao jevrejsku istoriju da bih sumnjao u njegova čuda.
Roman bih opisala kao prijatan za čitanje, da ne kažem prijemčiv. Nije me oduševio, ali bih mogla da pročitam još koje delo istog autora ako mi dođe pod ruku. Nisam bogznašta novo saznala niti je njegov stil revolucionaran, ali se slažem da lepo piše i da je pitak. Sami Jevreji (odnosno, Hazari; pravim razliku između izraelskih Jevreja i ostalih) i njihov život su prilično često opisivani u evropskoj i svetskoj književnosti, tako da me to nije preterano interesovalo. Sam Singer nije razmišljao u tom duhu, nije pridavao mnogo pažnje običajima (sudeći na osnovu čitanja ovog romana) i, kao što sam na početku rekla, bio je više okrenut književnosti nego religiji.
Poricao sam postojanje Proviđenja, ali sam ipak očekivao njegove naloge. Nasledio sam ovaj oblik fatalizma (ako ne i vere) od oba roditelja. Jedina moja uteha bila je da, ako dođe do najgoreg, uvek mogu da izvršim samubistvo.
''Ništa tvoje nisam čitala, ali iz nekog razloga verujem u tvoj talenat. Nevolja je u tome što niko nikada neće biti u stanju da opiše ono što ljudsko biće jeste. Šta je ljudsko biće, a?''
Nisam odgovorio. Činilo se kao da nisam čuo pitanje. U jednom trenutku mozak mi je bio prazan. Onda sam shvatio šta je rekla i odgovorio: ''Karikatura Boga, parodija duha, jedini rezultat Stvaranja koji se može nazvati obmanom.''
Na početku romana imamo predgovor koji je u osnovi kratak osvrt na Singerov dotadašnji život, ne bi li nas tako pripremio na ono što sledi - njegove adolescentske godine i doba mladog, odraslog čoveka. Njegov način života nije neobičan za mlade ljude - nemogućnost da se skrasi pored jedne žene, sanjarenje, neuredan život i potraga za smislom, osluškivanje političke situacije i razmišljanje o budućnosti.
Ja sam uvek verovao u Boga, ali dovoljno sam poznavao jevrejsku istoriju da bih sumnjao u njegova čuda.
Roman bih opisala kao prijatan za čitanje, da ne kažem prijemčiv. Nije me oduševio, ali bih mogla da pročitam još koje delo istog autora ako mi dođe pod ruku. Nisam bogznašta novo saznala niti je njegov stil revolucionaran, ali se slažem da lepo piše i da je pitak. Sami Jevreji (odnosno, Hazari; pravim razliku između izraelskih Jevreja i ostalih) i njihov život su prilično često opisivani u evropskoj i svetskoj književnosti, tako da me to nije preterano interesovalo. Sam Singer nije razmišljao u tom duhu, nije pridavao mnogo pažnje običajima (sudeći na osnovu čitanja ovog romana) i, kao što sam na početku rekla, bio je više okrenut književnosti nego religiji.
Poricao sam postojanje Proviđenja, ali sam ipak očekivao njegove naloge. Nasledio sam ovaj oblik fatalizma (ako ne i vere) od oba roditelja. Jedina moja uteha bila je da, ako dođe do najgoreg, uvek mogu da izvršim samubistvo.
''Ništa tvoje nisam čitala, ali iz nekog razloga verujem u tvoj talenat. Nevolja je u tome što niko nikada neće biti u stanju da opiše ono što ljudsko biće jeste. Šta je ljudsko biće, a?''
Nisam odgovorio. Činilo se kao da nisam čuo pitanje. U jednom trenutku mozak mi je bio prazan. Onda sam shvatio šta je rekla i odgovorio: ''Karikatura Boga, parodija duha, jedini rezultat Stvaranja koji se može nazvati obmanom.''
Ovim završavam mesec nobelovaca (Singer je prestižnom nagradom ovenčan 1978. godine), a narednih mesec dana baviću se domaćim autorima koje sam prilično zapostavila proteklih meseci.
Od Singera sam do sada pročitala jedino romane "Senke na Hadsonu" i "Rob", koji su mi se prilično svideli - naročito ovaj prvi (ogromna preporuka!), a pošto imam još par njegovih knjiga i generalno sam čula pohvale, svakako nastavljam.:) Hvala na tekstu, odličan je.:)
ОдговориИзбриши