Na mojoj polici

wrap up

Odlučila sam da uvedem novu rubriku, ili možda pre da reanimiram i modifikujem staru (On my bookshelf), u kojoj ću vam pominjati knjige koje sam čitala u skorije vreme i pokazivati nove naslove u svojoj biblioteci. Danas vam predstavljam knjige koje sam čitala tokom proteklih nekoliko nedelja (u periodu januar-februar). Neke knjige su zavredile posebne postove (Vileta, Nordijska mitologija, knjige Frederika Begbedea, Zaslepljenost), a ova rubrika će mi poslužiti za neke skraćene utiske (još kraće od mojih uobičajenih ''recenzija'') jer nema potrebe da pišem ponaosob o svakoj knjizi koju pročitam. 

Poniženi i uvređeni je, čini mi se, prva knjiga koju sam pročitala ove godine. Ovo nije bilo premijerno čitanje, susrela sam se s njom pre dobrih petnaest godina, ali me je zanimalo kako će mi delovati iz perspektive odrasle osobe. Dostojevski ju je napisao nakon povratka iz Sibira, a izlazila je u nastavcima kao roman-feljton u časopisu Vreme. Bila sam vrlo iznenađena pročitavši da se Poniženi i uvređeni smatraju maltene najlošijim njegovim delom, ali nisam ni priližno pročitala sav opus Dostojevskog da bih se izjašnjavala na tu temu. O čemu se govori u knjizi: Vanja, odnosno Ivan Petrovič, mladi je pisac u usponu, zaljubljen u Natašu, koja je, pak, zaljubljena u kneževog sina Aljošu. Aljošin otac, knez Valkovski, protivi se Aljošinoj želji da se oženi Natašom jer puca na bolju, odnosno, bogatiju priliku u vidu grofičine pastorke, Katerine. U Vanjinom liku uočavamo izvesne podudarnosti sa životom samog pisca. Ubedljivo me je najviše dirnula sudbina devojčice Neli, koja je u Vanji našla svog zaštitnika. Sećam se da mi je tokom prvog čitanja trebalo vremena da pohvatam konce i da sam se iznenadila kada je na kraju otkrivena jedna stvar o knezu. Da ne dužim dalje, jedno lepo zimsko štivo. 

Pročitala sam i dve knjige Agate Kristi, takođe ponovo. Naišao mi je period kada mi duša opet ište kraljicu krimića, tako da sam bila ožalošćena što ne posedujem više njenih knjiga i planiram to da ispravim čim se opet budem otisnula u kupovinu (što se neće desiti bar još 2-3 meseca, dok ne smanjim malo gomilu nepročitanih). Na početku romana Iskričavi cijanid saznajemo da je mlada Rozmeri mrtva; opšteprihvaćeno mišljenje je da se ubila u naletu depresije. Međutim, njen suprug dobija misteriozne poruke koje nagoveštavaju da je posredi ubistvo, pa kreće sa čeprkanjem. Pročitala sam je u dahu, što bi se reklo, premda sam je već čitala pre nekoliko godina, a gledala sam i seriju. Druga knjiga, Zlo pod suncem, vodi nas u jedno malo britansko letovalište i upoznaje s turistima koji borave u hotelu: brbljivom gospođom Gardiner i njenim tihim suprugom, Kenetom Maršalom, njegovom kćerkom Lidijom i suprugom Arlinom, atraktivnom glumicom, povučenim bračnim parom Kristinom i Patrikom, potom je tu gospođica Emili Bruster, major Bari koji davi ljude pričama o svom boravku u Indiji, sveštenik Stiven Lejn; tu je i naš simpatični detektiv, Herkul Poaro, čije male sive ćelije neumorno rade i kada je njihov vlasnik na odmoru. Uživala sam u obema ovim knjigama ❤️

Za Čudo u Poskokovoj dragi sam napola očekivala da mi se dopadne jer sam se naslušala i načitala pohvala Tomićevom humoru i moja očekivanja nisu izneverena, naprotiv. Ja vam slabo čitam autore iz bivših jugoslovenskih republika (nemam neki poseban razlog za to, jednostavno, ne stižem od svih stranih; čak moram da se podsećam da je red da pročitam i nešto od srpskih), tako da sam očekivala neku gorku priču, s asocijacijama na rat (to je ona druga polovina zbog koje nisam bila uverena da će mi se knjiga dopasti). Namćorasti Jozo Poskok živi u jednom zabačenom mestu u brdima sa svoja četiri odrasla sina. Možete već zamisliti kakvo je domaćinstvo u kome nema ženske ruke, tako da, jednog dana, najstariji sin, Krešimir, donosi radikalnu odluku da se upusti u potragu za nevestom i ratosilja samonametnute izolacije. On na umu nema bilo koju devojku, već jednu posebnu - Lovorku, koju je upoznao petnaest godina ranije i gaji nadu da ga nije zaboravila i da mu nije zamerila što joj se toliko dugo nije javio. Uz ovu knjigu su mi u pojedinim scenama suze išle od smeha, tako da sam zaista zahvalna drugarici od koje sam je dobila. Tomić je pomenuo i nas (Srbe) na dva-tri mesta, ali to nisam shvatila zlonamerno. Roman bih svrstala u letnju komediju i zaista me je razgalio. 

Poslednja knjiga koju sam pročitala do nastanka ovog teksta jeste Gošća Takašija Hiraide. Iskreno, očekivala sam više od nje. Govori nam o bračnom paru koji živi u iznajmljenoj kući i u čiji dom počinje da navraća jedna mačka, nazvana Ćibi. Pisac nam na nevelikom broju strana prikazuje tu neobičnu simbiozu ljudi i životinje; nimalo se nisam iznenadila kada sam u Takašijevoj biografiji pročitala da je on zapravo pesnik. Radnja je razvučena i nije mi držala pažnju. Kako sam i sama držala životinje (doduše, ne mačku), mogla sam da razumem glavne likove, osećanja i povezanost koje su gajili prema svojoj maloj gošći, ali nam je pisac te emocije preneo tek na samom kraju knjige, što meni nije bilo dovoljno da izvuče ovo delo i svrsta ga u preporuke. Bilo mi je zanimljivo kada sam istog dana, po završetku čitanja, otišla na sajt Šta da čitam i ugledala ovu knjigu na samom vrhu preporuka (pretraživala sam oblast Književnost-proza). Knjiga koja mi se najmanje dopala s današnjeg spiska.