20.08.2016.

Meet my pet


Svi koji čitate blog ste odavno videli da imam psa, ali je ovo prvi post koji u potpunosti posvećujem svojoj dragoj Emi, a razlog tome je što je danas njen rođendan, treći po redu. Dakle, Emica danas ima povlašćen tretman i dobiće ekstra dodatno vreme napolju, omiljene grickalice i pustiću je da leškari s nama na krevetu i naravno mnooogo maženja. Uz rizik da zvučim kao đak koji piše sastav na času srpskog jezika, opisaću vam danas skraćeni istorijat našeg zajedničkog života.

Prvi susret
Nakon gubitka bebe i zeke, koji su nas napustili jednog tužnog oktobra, Đorđe i ja smo se osećali slomljeno i beživotno, dani i nedelje su nam prolazili u oplakivanju i tupom zurenju u plafon. Nakon nekoliko nedelja nam se u misli uvukla ideja da nabavimo psa; pas je bio nedostižni drug o kome sam maštala kao dete, međutim, pošto nismo imali dovoljno prostora, nikad nije dolazio u obzir. Neko vreme smo mozgali da li da udomimo psa iz azila ili da uzmemo nekog ''rasnog'', s tim što bi morao da bude manjeg rasta, da mu ne bi bilo pretesno s nama u stanu. Na Internetu smo pronašli oglas koji je nudio štenad koker-španijela, prodavale su se 4 ženke i mi smo nazvali da se raspitamo, saznavši da je ostalo samo jedno štene. Brže-bolje smo se odvezli kod vlasnika i tu prvi put sreli našu kucu. Imala je belu, pegavu njušku, pa je verovatno zato ostala poslednja, pošto se takav izgled smatra manom i automatski diskvalifikuje psa sa izložbe, ali nama to nije bilo važno. Mi nismo ni hteli psa za izložbu već slatkos stvorenje koje ćemo voleti i paziti. Tada je imala nešto više od 2 meseca starosti; bilo mi je žao što je odvajam od majke, ali bi je neko drugi svejedno pokupio da mi nismo naišli. I tako sam je držala u naručju na zadnjem sedištu automobila koji nas je te jesenje večeri vozio nazad u Zemun, razmišljajući kako ću se snaći sa psom i koje ime da joj dam. Prvo što mi je palo na pamet bilo je Alegra jer me je asociralo na živost i veselost koja karakteriše ovu rasu, ali se Đoletu nije dopalo, pa sam predložila ime Ema koje mi je spontano došlo u misli (znala sam da bi trebalo da bude kratko, ne ide da se pas zove Anastasija ili Arčibald). 

prva Emina slika

Privikavanje
Prvih nekoliko nedelja bilo je pomalo teško jer je cvilela čim bi ostala sama u prostoriji, kukala je noću, tada još nije bila naučena da vrši nuždu napolju, tako da je bilo mnogo više posla nego danas. Mali pas je kao malo dete, zahteva stalnu pažnju i brigu. Nabavili smo joj korpu, igračke, granule, ogrlicu, a kad je primila sve vakcine, počeli smo i s prvim šetnjama koje su bili doživljaji za nas jednako kao i za nju i koje smo snimili za uspomenu. Do groba ću joj biti zahvalna što mi je pomogla u teškim trenucima i vratila mi volju za životom i nikada ne dozvoljavam da iko ko mi dođe u kuću kaže išta ružno za nju. 

Dolazak bebe
Prvih meseci trudnoće je moj suprug stalno bio na putu, tako da sam spavala sa Emom i to pamtim kao jedan od najlepših perioda u životu (što će mi se muž obradovati ako pročita ovo!). Njeno prisustvo je delovalo tako uspavljujuće i umirujuće na mene, čak i kada bih se prenula iz noćne more, odmah bih čula Emu kako spokojno i tiho hrče i istog trenutka bih se smirila i čak nasmejala. A spavale smo i danju, ne samo noću. Pred kraj trudnoće sam morala da je psotepeno udaljim, najpre iz kreveta, a potom i iz sobe jer sam je pripremala za dolazak bebe. Bilo mi je žao što je izbacujem i prva 3-4 meseca nakon rođenja deteta, nismo je gotovo uopšte puštali u spavaću sobu, ali to je bilo privremeno, sada se uveliko šetka i redovno zadrema ispod bebinog kreveca ili bračnog kreveta. 

Obaveze
Da ima posla oko psa, ima - tu je svakodnevno izvođenje u šetnju, kupanje po potrebi, četkanje, vakcinacija, nabavka hrane, skupljanje dlaka po stanu, da ne nabrajam dalje, ali mi nije teško. Ema je razmažena, proždrljiva, ljubomorna, pitoma, odana, uporna, pametna, tvrdoglava, slatka i uopšte nije dama. Kad god je izvedem, redovno dobija komplimente kako je lepa i slatka. Ipak, mnogo manje posla imam oko nje nego oko deteta jer veliki deo dana prespava; uveče čim padne mrak, ona je gotova i probudi se tek ujutru (i uopšte nas ne gnjavi mnogo rano). Pored toga, zaista je živahna, sve vreme maše svojim patrljkom od repa (i ne, nismo joj ga mi odsekli, to me ljudi stalno pitaju, već je bio odsečen kada smo je sreli), i neizmerno se raduje svaki put kad se vratim kući, makar bila odsutna svega pola sata. Dešavalo mi se da me ljudi koji razmišljaju da nabave psa pitaju za savet i uvek im kažem da, ako malo vremena provode kod kuće (npr. ako ste stjuardesa), to ne čine jer je tužno ostaviti ljubimca da te ceo dan čeka i da mu onda posvetiš sat svog vremena. Lakše je u mnogočlanim porodicama jer je onda uvek neko tu i životinja ne čami sama po ceo dan. 

Problemi
Nisam dosad imala mnogo problema zbog Eme, hvala Bogu, ali ona je još uvek relativno mlad pas. Što se drugih ljudi tiče, ima ih svakakvih, ali su iskustva uglavnom pozitivna. Poslednje lošije iskustvo sam imala pre par meseci kada sam vodila bebu i nju u park, pa sam s kolicima i psom ušla u lift. U prizemlju je lift čekala komšinica koja se prepala kad je otvorila vrata i ugledala psa, tako da mie je zapretila da će me prijaviti što psa vozim liftom. Ja skoro nikad ne idem liftom, sem kad sam s detetom u kolicima, tada stvarno ne mogu stepenicama da silazim, pa nek me prijavi ako će je to usrećiti. 
Jedna Emina navika koju ne volim je što laje kada nam neko zvoni na vrata (i na interfon), a posebno se nameračila na poštara (moraću da smanjim poručivanje sa Asosa). 
I da, jednom smo je izgubili u parku, o čemu sam pisala pre skoro godinu dana, ali se pametnjakovićka sama vratila kući. I jednom je umalo nastradala od strane drugog psa (ko još pušta psa rase akita, kog ne može da kontroliše i dozove po potrebi, u parku punom male dece i drugih pasa??!). Srećom, izvukla se zahvaljujući mom suprugu i nije bilo posledica. 

U celini, pozitivne stvari svakako pretežu u odnosu na negativne, tako da sam vrlo srećna što imam ovu razigranu kokerku za cimerku.

Ja bih mogla ovako do sutra da pričam o Emi, kao i većina ljudi o svojim ljubimcima, verujem, ali da ne preterujem sad. Stoga ću se ovde oprostiti s vama uz zdravicu: Živela, draga Ema, još mnogo godina! 

I evo jedne bonus fotografije koja je slikana poodavno - redodno bih zadremala na kauču ispred televizora sa Emom na jednoj ili drugoj strani. Pogledajte samo tu facu. 

2 коментара:

  1. Preslatka je! Kada mi neko pomene koker španijela odmah pomislim na Mazu i Lunju.
    Srećan joj rođendan! :)

    ОдговориИзбриши