Time, hold on

Prođe skoro i februar, a mene niko i ne pita da li sam spremna za proleće. Nisam. Volim ja proleće, mnogo, ali ono ne voli uvek mene. Redovno me počasti osećajem ne tako prijatne ošamućenosti, kada mi je teška glava i sve me mrzi. I kako onda da bavim milion obaveza koje me čekaju svakog dana? Da barem dan traje 30 sati i da mogu svakog dana bar jedan sat da dremnem. A možda ovo stanje ima sasvim racionalno objašnjenje, poput niskog krvnog pritiska koji me oduvek prati ili tako nečeg. Prethodna dva dana sam imala upalu mišića jer sam preterala s treninzima, trebalo je juče da me vidite kako sam nabadala u parku po ovom kamenju sa slike. Da li i na vas prestanak zime i prvi dani lepog vremena deluju omamljujuće i kao da imate manje energije nego inače? 

Nameravala sam da gledam dodelu Oskara, ali ipak više volim da spavam (mogla bih da pogledam sutra snimak), nemojte mi otkrivati ko je šta dobio (da li će Di Kaprio opet ostati praznih šaka?)

I ako imate neki recept za teranje ošamućenosti, dobrodošli ste da ga podelite sa mnom.