Slepilo / Žoze Saramago

Ensaio sobre a cegueira - Jose Saramago

Pre desetak dana sam vas na svojoj FB stranici pitala o čemu biste radije čitali sledećeg meseca - o laganijoj literaturi (jer je sredina leta, ipak) ili više volite ozbiljnije autore, nobelovce. Većina se izjasnila za ovu drugu opciju, pa izvolite. Moram priznati da sam se zasitila trilera i da mi je drago što je došlo vreme da se pozabavim drugim žanrom. 

Slepilo je kod nas, verovatno, najpoznatija Saramagova knjiga. Kupila sam je u decembru 2016. (za Noć knjige, naravno), ali je tek ovog meseca došla na red. O njoj sam čula pohvale, ali i to da je teška za čitanje, pa sam je možda zbog toga odlagala i zanemarivala. Što se tiče Saramaga, dosad sam pročitala nekoliko njegovih knjiga - Smrt i njeni hirovi, Sva imena, Udvojeni čovek i Putovanje jednog slona (ova poslednja mi se najmanje dopala) i moj opšti utisak je da mogu da ga čitam, ima šta da kaže, ali mi ne spada u omiljene, odnosno, ne moram pošto-poto da jurim sve njegove knjige. Slepilo svakako jeste najupečatljivija i najpotresnija od njegovih knjiga (koje sam čitala) i ovde se autorov otklon prema standardnoj interpunkciji baš lepo uklopio jer nam bolje dočarava haos koji nastaje usled epidemije slepila koja izbija na neobjašnjiv način. Na početku romana zatičemo čoveka u autu koji, čekajući na semaforu, iznenada oslepi i time pokreće lavinu koja preti da uruši društveni i zakonski poredak. Saramago je ovde izneo interesantnu hipotezu - da li je očni vid jedino što nas deli od toga da postanemo životinje? Nakon što se slepilo proširi, zavladava opšta pometnja i ljudi odbacuju sva načela kojih su se držali; svako se bori za sebe i zadovoljenje svojih nagona. Nijedan od likova u ovoj knjizi nema ime (što nije neobično za Saramaga), već su označeni na drugi način: prvi slepac, lekar, lekareva žena, devojka s tamnim naočarima, razroki dečak, lopov i tako dalje. Ipak, u svem tom haosu pratimo grupu ljudi koja uspeva da održi kakav-takav red među svojim članovima i nastavlja s pokušajima da se pojedinac ipak uzdigne iznad primarnog instinkta i pronađe smisao u besmislu, red u haosu, nadu u beznađu.

Kad bismo se pre svakog novog poteza koji učinimo upustili u predviđanje svih njegovih posledica, ozbiljno porazmislili o njima, prvo o neposrednim, onda o verovatnim, zatim o mogućim, pa o zamislivim, ne bismo se uopšte pomerili s mesta na kome nas je zaustavila prva misao. Dobre i loše posledice naših reči i dela, uporno i ravnomerno se protežući kroz vreme koje dolazi, dosežu do daleke budućnosti, čak do one najudaljenije, kada nas više neće biti da se uverimo u njihov rezultat, da uberemo lovorike ili da se pokajemo, čak ima onih koji smatraju da je smisao besmrtnosti, o kojoj se toliko govori, baš u tome. 

Na momente mučna, Slepilo je zastrašujuća knjiga koja briše tanku granicu između čoveka i životinje i ističe činjenicu da je civilizovano društvo jedno veoma krhko ustrojstvo koje se u tren oka može raspasti. Pošto sam iz više usta čula da je teška, iznenadila sam se videvši da mi nije bila naporna za čitanje; pretpostavljam zbog toga što sam već navikla na Saramagov stil, pa me ništa nije iznenadilo. Poučna knjiga koju mogu dalje da preporučim ljudima koji je nisu čitali - ili, ako nameravate da pročitate samo jednu Saramagovu knjigu, smatram da bi to trebalo da bude ova. Meni se Smrt i njeni hirovi više dopala, doduše, ali mislim da je Slepilo možda bolja, a svakako je upečatljivija. Gotovo deceniju kasnije, napisao je i nastavak, kod nas preveden kao Zapis o pronicljivosti. 

Pisac je samo čovek, ne može sve da zna ni sve da doživi, mora da se raspituje i zamišlja.