All about my photos

Na početku ovog posta, htela bih sve da vas pozdravim i poželim vam divan dan, pogotovo onima koji redovno čitaju ono što ja ovde piskaram. Danas sam htela da vas odvedem iza kamere i da vam opišem kako nastaju moje fotografije i s kakvim se problemima, manje ili više redovno, suočavam. 

Od početka blogovanja tj. od 2012. do danas, promenila sam 4-5 foto-aparata (ne računajući to što sam u nekoliko postova ubacila i slike napravljene mobilnim telefonom). Nisu svi bili u mom vlasništvu, dešavalo se da pozajmim od tate ukoliko u mom nema memorije/baterije ili ga moj suprug u tom trenutku koristi na nekom od svojih putovanja. Nisu to bili neki specijalni aparati, svi su bili amaterski digitalni, Samsung, Canon i Nikon do 2014, kada je moj suprug uzeo Fujitsu poluprofesionalni aparat u Dubaiju koji je mogao da zadovolji većinu mojih potreba kada je reč o kvalitetu i performansama. Prvenstveno smo ga uzeli da bismo fotografisali svoje dete, a blog je bio u totalno drugom planu. Ipak, prošle godine se taj aparat pokvario i odneli smo ga u servis, možda se sećate da sam to ovde pominjala. Moj muž je već bio obišao par mesta dok ja na Internetu nisam pročitala pohvalna iskustva za servis Pixel Plus u Beogradu, pa sam ga tamo i odnela. Pogledali su aparat (pregled je besplatan) i ustanovili da jedan deo mora da se zameni (da vas ne gnjavim detaljima) i da će to potrajati 3-4 meseca. Mi smo već bili zauzeti nekim drugim stvarima, pa nismo mogli više da obilazimo servisere, te smo pristali na ugovoreno vreme i cenu (oko 70eur bi koštala popravka). To je bilo u oktobru prošle godine. Nakon otprilike 3 meseca sam ih nazvala i dobila odgovor da još uvek nemaju taj kabel što treba da se zameni i da će mi javiti kada to bude sređeno. Sačekali smo još mesec-dva, opet ih pozvali i dobili odgovor da ne mogu da izvrše popravku jer im se ne isplati da to rade. Moj otac je pokupio aparat nazad pošto smo mi u to vreme bili već uveliko u Crnoj Gori i on i danas čeka u fioci dok ne nađemo vremena da se time pozabavimo. 

Poenta ovog podugačkog pasusa je da izrazim svoje negodovanje zbog neozbiljnog poslovanja servisa Pixel Plus; zaista sam ogorčena što su mi zadržali aparat puna 4 meseca i ništa nisu uradili, iako su obećali da će ga popraviti. Planiram u skorije vreme da se pozabavim pronalaženjem novog servisa, a u međuvremenu slikam pomoću Nikon Coolpix aparata koji mi je tata ustupio. Nedavno sam počela da štedim za novi, profesionalni aparat jer volim da fotografišem, uživam u hvatanju detalja i želim da trenutke odrastanja svog deteta zabeležim na najkvaliteniji mogući način. Nemam ambicija da se ozbiljno bavim fotografijom, to je rezervisano za ljude koji se školuju za to, ali bih svakako volela da malo više istražim to područje za svoje lične, porodične potrebe, kao i za potrebe ovog bloga.

Sutra sledi nastavak (i završetak) ispovesti, u kome ću se osvrnuti na to kako pravim  i uređujem fotografije, šta najviše volim da fotografišem i slično.