Lolita

Mnoge knjige vam prilikom ponovnog čitanja pružaju sasvim novo iskustvo, otkrivajući vam stvari koje prethodni put niste primetili, a jedna koja se posebno ističe skrivenim aluzijama i koja vas svakog puta iznova iznenadi, jeste Lolita. Vrlo je nezahvalno komentarisati jedno od remek-dela književnosti 20. veka, a ja zbilja nemam pretenzija da postanem književni kritičar niti se smatram stručnom da pišem profesionalne prikaze. Jednostavno sam želela da onima koji još uvek nisu pročitali ovu knjigu sugerišem da to promene jer je Nabokov pravi virtuoz, jedna rečita i nadarena duša i da ne bi bilo pravedno zadržati se samo na Loliti već prionuti i na čitanje drugih njegovih dela, prvenstveno iz ruskog opusa. Prvu verziju Lolite napisao je na ruskom jeziku. O mukama stvaralaštva napisao je i ovo: '' Nijedan od mojih američkih prijatelja nije čitao moje ruske knjige, tako da je svaka moja procena zasnovana na mojim engleskim knjigama nužno van fokusa. Moja lična tragedija, koja ne može i zaista ne treba nikoga da se tiče, je što sam morao da se odreknem svog prirodnog govora, svog nesputanog, bogatog i beskrajno poslušnog ruskog jezika, radi drugorazredne vrste engleskog, lišenog svih aparatura - varljivog ogledala, crne baršunaste pozadine, podrazumevanih asocijacija i postupaka - koje domaći iluzionist, lepršajući peševima fraka, može tako magično da upotrebi, ne bi li, na sopstveni način, prevazišao svoju baštinu.'' Mi se, naravno, nećemo složiti s konstatacijom da je Nabokovljev engleski drugorazredan; naprotiv, svako od nas bio bi srećan da može tako da se izrazi na maternjem jeziku, da ne govorim o stranom. 

Lolitu sam najpre čitala kao dete, nedoraslo biće koje nije shvatilo ni polovinu onoga što je pisac iznedrio, potom u srednjoj školi kada sam prvi put pročitala Poovu Anabel Li, ali tek sada, prilikom trećeg čitanja u već odavno odraslom dobu shvatam koliko sam malo mogla da razumem u tako ranom uzrastu, tako da bih zaista svakome preporučila da je ne zaboravi nakon čitanja u tinejdžerskim godinama (uzrast u kome većina ljudi pročita ovu knjigu), već da joj se kasnije vrati jer će mu svako čitanje skinuti novi veo Nabokovljeve imaginacije, oljuštiti još jedan sloj skrivenih aluzija i pružiti veliko uživanje u ovom izuzetnom romanu. 

 Roman je pisan u formi ispovesti Hamberta Hamberta, koji nam priča o svojoj opsesiji mladim devojkama, tačnije devojčicama na pragu puberteta i očajničkim težnjama da im se približi, istovremeno uzmičući i osećajući krivicu zbog nedozvoljene strasti. Osuđen da pred svetom potiskuje svoje prirodne sklonosti, Hambert konstantno lebdi u limbu između raja i pakla, čuvajući tajnu koja mu upravlja životom. Zahvaljujući svom dobrom izgledu (nakon odgledanog filma, počela sam da ga zamišljam kao Džeremija Ajronsa u četrdesetim godinama), uspeo je da šarmira Šarlotu Hejz, oženi se njome i na taj način se približi njenoj dvanaestogodišnjoj kćerki Dolores, zapečativši svoju sudbinu. 

📖 

Često sam imao prilike da uočim kako smo skloni da podarimo svojim prijateljima postojanost kakvu književni likovi stiču u čitaočevu duhu. Ma koliko puta otvorili Kralja Lira, nikada nećemo zateći dobrog kralja kako, zaboravivši sve svoje jade, lupa krčagom na bučnoj terevenki, u radosnom društvu sve tri ćerke s njihovim kučićima. Nikada se Ema neće oporaviti, oživljena samilosnim solima iz blagovremene suze Floberovog oca. Kako god se razvijao ovaj ili onaj lik između korica knjige, njegova je sudbina utvrđena u našem duhu; i mi , slično tome, očekujemo da naši prijatelji slede ovaj ili onaj logičan i konvencionalan obrazac koji smo utvrdili za njih.