Tajni dnevnik Hendrika Hruna
Kako izgleda godina jednog osamdesetrogodišnjaka
Hendrik Hrun je atipični stanovnik amsterdamskog doma za stare osobe - on se ne žali na zdravlje, nije zlurad, džangrizav, senilan kao mnogi stanari. Bez patetike dobijamo uvid u sliku života u poznim godinama i potvrdu tužne istine da za vas u tom dobu niko ne mari.
Hendrik nam priča o domu, njegovim stanarima, svakodnevnoj rutini, podrobnije se osvrćući na članove novouspostavljenog Kluba starih, ali još uvek živih, koji je osnovao sa nekolicinom svojih prijatelja. Glavna pokretačka ideja je da svaki član obezbedi aktivnost u kojoj će uživati cela grupa, bio to odlazak u zoo vrt, degustacija vina, kockanje u kazinu... Hendrik i njegovi prijatelji su rešili da svoje poslednje dane provedu živeći punim plućima, odnosno onoliko koliko im zdravstveni problemi (i uštogljena upravnica s kojom se redovno nadmudruju) dozvoljavaju. Svako ima neke svoje boljke, a ono što me je fasciniralo kod Hruna je što ne detaljiše, ne patetiše, jednostavno nam iznosi činjenice, ne počinjući priču od Kulina bana, kako većina starijih građana ima običaj. Jezgrovit je, ali i u njegovoj sažetosti osećamo emociju koju sa sobom nosi i budi u nama saosećanje prema starijim osobama i dobu koje nam je bliže no što mislimo. Propadanje tela i uma, sve veća zavisnost od pomoći drugih, gubitak dostojanstva - sve su to pratioci starosti koji ne zaobilaze ni žitelje jedne od najbogatijih zemalja na svetu. Loša hrana, kruta pravila, liftovi koji se stalno kvare i ostale nelagodnosti prate život u staračkom domu, a okolnosti im dodatno otežava nepopustljiva upravnica, gospođa Stelvahen, koja se trudi da saseče sve što makar izdaleka podseća na zabavu.
Sa godinama i starošću, sve se usporava. Hodanje, ishrana, pričanje, razmišljanje. Takođe i čitanje.
Hendrik nam priča o domu, njegovim stanarima, svakodnevnoj rutini, podrobnije se osvrćući na članove novouspostavljenog Kluba starih, ali još uvek živih, koji je osnovao sa nekolicinom svojih prijatelja. Glavna pokretačka ideja je da svaki član obezbedi aktivnost u kojoj će uživati cela grupa, bio to odlazak u zoo vrt, degustacija vina, kockanje u kazinu... Hendrik i njegovi prijatelji su rešili da svoje poslednje dane provedu živeći punim plućima, odnosno onoliko koliko im zdravstveni problemi (i uštogljena upravnica s kojom se redovno nadmudruju) dozvoljavaju. Svako ima neke svoje boljke, a ono što me je fasciniralo kod Hruna je što ne detaljiše, ne patetiše, jednostavno nam iznosi činjenice, ne počinjući priču od Kulina bana, kako većina starijih građana ima običaj. Jezgrovit je, ali i u njegovoj sažetosti osećamo emociju koju sa sobom nosi i budi u nama saosećanje prema starijim osobama i dobu koje nam je bliže no što mislimo. Propadanje tela i uma, sve veća zavisnost od pomoći drugih, gubitak dostojanstva - sve su to pratioci starosti koji ne zaobilaze ni žitelje jedne od najbogatijih zemalja na svetu. Loša hrana, kruta pravila, liftovi koji se stalno kvare i ostale nelagodnosti prate život u staračkom domu, a okolnosti im dodatno otežava nepopustljiva upravnica, gospođa Stelvahen, koja se trudi da saseče sve što makar izdaleka podseća na zabavu.
O autoru : Hendrik Hrun je pseudonim iza kojeg se, kako se pretpostavlja, nalazi amsterdamski bibliotekar Peter de Smet, ali to nikad nije potvrđeno.
Prožeta gorkim humorom, jezgrovita i realna, Tajni dnevnik Hendrika Hruna jedna je od originalnijih knjiga s kojima sam se susrela u poslednje vreme. Izdavač: Dereta.
📖
Stari ljudi, isto kao i deca, stalno gube stvari, ali više nemaju mamu koja će im pomoći da ih nađu.
***
Kada bi postojala neka nagrada za najgluplju vrstu na zemlji, čovek bi sigurno odneo prvu nagradu.
***
Deca se u proseku nasmeju stotinu puta na dan. Odrasli petnaest puta. Negde tokom godina prestanemo da se smejemo.
Nisam čitala, hvala na preporuci, odmah zapisujem. Dereta ima sjajnih knjiga i vidi se da malo više pažnje posvećuju svojim izdanjima (bolji papir, povez, nema nekih pravopisnih/štamparskih grešaka kao kod popularnijih izdavača...)
ОдговориИзбриши