Agonija i ekstaza - Irving Stoun

Ovaj divni roman o Mikelanđelu proteže se na preko šest stotina strana, tako da se nemojte čuditi što ste neko vreme čekali na utiske (još pre 2-3 nedelje sam vam na Instagramu javila da ga čitam), a pošto je spakovan u tvrd povez, bilo mi je nezgodno da ga nosim sa sobom u grad, u park itd. No, moje druženje s čuvenim Firentincem je završeno i koristim ovu priliku da kažem da mi je Stoun pravo otkriće i da planiram narednih meseci da se družim i s preostalim njegovim knjigama koje su objavljene kod nas. Pisac se godinama pripremao za ovaj roman, istražujući i prikupljajući podatke o Mikelanđelu, od kojih su neki prvi put objavljeni upravo u ovoj knjizi. Stoun je svoje putešestvije po Italiji finansirao tako što je prodao kuću u Americi i u delu se jasno vidi trud koji je uložio u njegovo stvaranje. 

Na samom početku zatičemo trinaestogodišnjeg Mikelanđela koji stupa u radionicu slikara Domenika Girlandaja, na taj način započinjući svoj umetnički put koji je bio mukotrpan i neizvestan, ali i jedini koji je Mikelanđelo mogao da sledi. Istinski srećan samo kada kleše mermer i udiše beli prah koji leti tokom tog procesa, Mikelanđelo je proučavao ljudsku anatomiju jer je žarko želeo da ljudske figure predstavi onakvim kakve jesu, ističući mišiće i žile (umesto eteričnih bića kakvim su često predstavljani Hristos i Bogorodica) i dajući prednost aktovima nad figurama zaogrnutim u draperije. 

Jedina stvar koju mrzim više od draperija jeste portret.

Iako je solidno zarađivao tokom svoje duge karijere, Mikelanđelo je živeo prilično bedno jer je gotovo sav novac slao svojoj porodici - u to vreme su neoženjeni muškarci bili obavezni da izdržavaju roditelje, braću i sestre. Bilo je i trenutaka kada je morao da pregovara i cenka se oko isplate za dobavljanje materijala jer nisu svi naručioci bili široke ruke.

Kao i svi građani, Buonaroti, vi imate pogrešno mišljenje o ulozi papskog blagajnika. Moj posao nije da izdajem novac, već da budem domišljat da to odbijem. 

Pratićemo Mikelanđela od Kapreza i Firence, preko Bolonje i Sijene do Rima, gde će raditi u službi pape; upoznaćemo četiri velike ljubavi njegovog života i čitati o inspiraciji njegovih dela - ovde je zgodno što začas možemo pronaći sliku, crtež ili skulpturu o kojoj Stoun govori (David, Mojsije, Sveta porodica, Strašni sud, Pieta...) i tako steći uvid u sve detalje besmrtnog Mikelanđelovog stvaralaštva. Kroz njegov život će proći i priznati umetnici poput Leonarda, Rafaela, Bramantea, kao i veliki mecena Lorenco Mediči koji je prvi uočio njegov potencijal. Kao neko ko je odrastao bez majke, Mikelanđelo pokazuje veliku empatiju prilikom klesanja figure Bogorodice, žene koja je znala da će njen sin doživeti strašnu sudbinu i biti otrgnut iz njenog života. 

Ne možeš se obogatiti i u isto vreme zabavljati. Čovek mora svoju mladost utrošiti na žene, srednje godine na novac, a starost na kuglanje. 

Buonaroti je bio solidnog životnog veka (poživeo je 88 godina) i sve do poslednjeg momenta bio uz svoju ljubljenu umetnost.

Osećao se kao čovek koji je preležao opasnu bolest i koji je gledao smrti u oči. Kad je posmatrao sve s tog povoljnog stanovišta, shvatio je da je sve ono što mu se dogodilo pre ovoga bilo uspon u vremenu, a sve ono što se dogodilo posle, spuštanje. Ako nije mogao kontrolisati svoju sudbinu, zašto se onda rodio?

Od mene sve preporuke za ovaj roman. Izdanje je Vulkanovo, tvrd je povez, slova su sitna, ali sam se ja toliko udubila da to nisam ni primetila. Da su veća, onda bi knjiga izašla na hiljadu strana, pa bi je malo ko kupio, cenim, što bi bila šteta jer onda ne biste saznali mnoštvo stvari o Mikelanđelu. 

Pružila je ruku prema njemu koja kao da se već nalazila u plamenu vatre koji prži. Čeznuo je da je uzme u svoje, makar samo za trenutak. Zatim je zabacila glavu, prasnuvši u smeh. Sada je njihov smeh bio sjedinjen. Zahvatio ih je i jedno i drugo i vezao ih, i držao čvrsto, harmonično, upleten u sklop i supstancu i jednog i drugoga. I ovo je, znao je, bila neka vrsta posedovanja: retkog, lepog i svetog.