Put za Vigan

Predstavljen kao svojevrsni nastavak romana Niko i ništa u Parizu i Londonu, Put za Vigan nam donosi novu fazu Orvelovog života, tokom koje se pozabavio problemom radničke klase, s posebnim osvrtom na rudare. Iscrpno nam piše o napornom životu rudara, do detalja nam opisujući njihov mukotrpni posao, zaradu, kuće u kojima stanuju, dotičući se problema nezaposlenosti i industrijalizacije, uspešno predviđajući budućnost u kojoj će čovek biti zamenjen mašinom i sveden na puki broj bez ikakvih ličnih obeležja, snova i htenja. 

Na početku romana, Orvela zatičemo u bednom pansionu u kome je neko vreme boravio i koji nam on do tančina opisuje, izazivajući zgražavanje nad stanodavcima i sažaljenje prema stanarima. Ubrzo napušta to turobno mesto i priključuje se rudarskoj koloniji, ali isključivo kao posmatrač i svedok koji nam s lica mesta piše o nemogućim uslovima rada koji tamo vladaju, bez ikakve perspektive za poboljšanje. 

Što manje novca imaju, ljudi imaju manje apetita za zdravu hranu. Milioner bi uživao da za doručak dobije integralni dvopek i đus; nezaposleni čovek nimalo. 

Kao i obično, Orvel svojim zapažanjima pogađa pravo u centar. 

Ljudi su se sveli na ono najosnovnije. Umesto da proklinju svoju sudbinu, učinili su je podnošljivom tako što su smanjili svoje potrebe. 

O rudniku: Pravo vreme da budete tamo je kad se čuje buka mašina; tada zaista možete da vidite šta rudari moraju da rade. Tada to mesto izgleda kao pakao, u svakom slučaju moja vizija pakla. Većina stvari koje zamišljamo u paklu je tu - vrelina, buka, pometnja, tama, zagušljivi vazduh i, pre svega, nepodnošljivo teskoban prostor. Sve osim vatre, jer tamo dole nema vatre, izuzev škiljave svetlosti rudarskih lampi i električnih baklji, koja se jedva probija kroz oblake ugljene prašine. 

Socijalista po opredeljenju, Orvel nam ukazuje na prednosti takve ideologije, ističući je kao jedini pogodan državni sistem u poređenju s kapitalizmom, na primer. Nije neophodno čitati Niko i ništa u Parizu i Londonu niti njegove Burmanske dane, koji hronološki idu pre Puta za Vigan da biste uživali u ovoj knjizi. Na samom kraju imate piščevu kratku autobiografiju napisanu 1940. godine, iz koje možete saznati štošta zanimljivo, poput toga koje pisce najviše voli i ko je najviše uticao na tok njegovog stvaralaštva. Izdavač: LOM; cca 180 str.