Žudnja za životom

Lust for life / Irving Stone

Nikada niste bili normalni. Ali u stvari nijedan umetnik nije normalan; da je normalan, ne bi bio umetnik. Normalni ljudi ne stvaraju umetnička dela. Oni jedu, spavaju, rade svoj redovan posao i umiru.

Poznati pisac romansiranih biografija, Irving Stoun, približio nam je ličnost velikog Vinsenta Van Goga kroz ovaj roman, koji bih opisala kao pravi jesenji, tako da je sad idealan trenutak da mu se posvetite, ukoliko ste to planirali. U pitanju je jedno od lepših Vulkanovih izdanja jer je za korice odabran umetnikov autoportret; kao i ostali Vulkanovi klasici, i ovaj ima zaštitni omot koji se može skinuti, a nedostaje mu obeleživač stranica, koji krasi neke druge romane (npr. Stounovo ''Grčko blago'' ga ima). ''Žudnju za životom'' napisao je inspirisan pismima koja je Van Gog slao svom bratu, a koja je ovaj predano čuvao do kraja života. 

Pretpostavljam da o Van Gogu već znate to da je vodio prilično turoban život i da za života nije bio poznat niti priznat kao veliki umetnik. Više od decenije ga je izdržavao njegov brat Teodorus, koji mu je do samog kraja ostao odan i taj odnos dvojice braće je najveličanstvenija stvar opisana u ovoj knjizi. Kad god bi Vinsent ostao bez prebijene pare, mogao je da računa da će Teo naći način da mu pomogne da preživi i ohrabri ga da nastavi s radom. Van Gog je relativno kasno (u odnosu na ostale) otkrio svoj životnu strast i najpre se pripremao za sveštenički poziv. Izvesno vreme proveo je u rudarskoj koloniji gde je pružao utehu napaćenim radnicima i toliko je bio plemenit i nesebičan da je sebe doveo do prosjačkog štapa i ozbiljno narušio zdravlje. Rečeno je da je njegov savremenik, Emil Zola, bio njime inspirisan prilikom pisanja Žerminala. 

Van Gog je prototip nesrećnog, neshvaćenog umetnika - u životu je češće bio gladan nego sit, nije imao sreće ni sa ženama, večito je bio bez novca jer bi većinu potrošio na slikarski pribor ili da pomogne onima koji imaju još manje od njega - kao što je Teo bio oslonac i spasilac svome bratu, tako je Vinsent bio sažaljive prirode i gledao da pomogne drugima, makar ga to dovelo do autodestrukcije. Nekoliko žena prošlo je kroz njegov život, ali ni s jednom nije uspeo da stvori porodicu. Pratićemo njegov životni put od Londona, preko Borinaža i Haga, Ninena i Pariza do vrelim suncem okupanog Arla, a srešćemo i najznačajnije slikare tog doba, većinom jednako siromašne i pune nadanja - Gogena, Sezana, Žorža Seraa, Tuluz-Lotreka i u tom periodu snažan impresionistički uticaj izaziva veliki preokret u Van Gogovom stvaralaštvu. 

Ono što meni nedostaje kod ove knjige je posvećenost Van Gogovoj umetnosti. Akcenat je stavljen na njegov život, što je u redu, ali bih volela da sam dobila više informacija o tome kako su nastajala njegova dela i da je tu Stoun bio malo detaljniji, bar kada su u pitanju najznačajnije slike.  Izuzetak je slika Ljudi koji jedu krompir, gde smo dobili uvid u priču koja stoji iza nastanka ovog ulja na platnu.

Ne očajavajmo, mi koji smo Vinsentovi prijatelji. Vinsent nije mrtav. On neće nikad umreti. Njegova ljubav, njegova genijalnost, velika lepota koju je stvarao uvek će živeti, obogaćujući svet. Ne prođe nijedan sat a da ne pogledam njegove slike i ne nađem u njima novu veru, nov smisao života. On je bio džinovska figura... veliki slikar... filozof. Pao je kao žrtva svoje ljubavi prema umetnosti. 

O delima Irvinga Stouna sam već pisala ove godine, a utiske možete naći OVDE (Grčko blago) i OVDE (Agonija i ekstaza).