Let iznad kukavičjeg gnezda

One flew over the cuckoo's nest / Ken Kesey

Tokom studentskih dana, pozajmila sam ''Let iznad kukavičjeg gnezda'' iz biblioteke, ali nisam odmakla dalje od prvih nekoliko strana, Da li mi je u glavi bilo proleće pa nisam imala koncentracije ili sam imala mnogo da učim, ne sećam se više, ali sam knjigu batalila. Prošle godine je Vulkan izbacio novo izdanje, pa sam shvatila da je vreme da ponovo pokušam da pročitam ovu nadaleko čuvenu knjigu. Istoimeni film sa Džekom Nikolsonom nisam gledala, tako da nisam imala predstavu o radnji i završetku, a znate da volim najpre da pročitam knjigu, pa tek onda da pogledam film, ukoliko sam već u mogućnosti. Uprkos tome, Makmarfija sam zamišljala kao Džeka. 

Radnja je smeštena u psihijatrijsku ustanovu, a naš pripovedač je jedan od pacijenata, (polu)Indijanac Bromden, za kog svi veruju da je gluvonem. Red i disciplina se strogo poštuju, a za to je u najvećoj meri zadužena glavna sestra Ratčed, koja vedri i oblači dotičnom ustanovom. Učmalost i ustaljene navike kojih se pacijenti slepo pridržavaju razbiće dolazak R. P. Makmarfija, galamdžije koji pretenduje da postane alfa mužjak i od prvog trenutka pokazuje želju za dominacijom i kršenjem pravila. On je grub, prekaljen, poročan, drčan, a njegov stav je ''ako već treba da budem lujka, ima da budem glavna lujka''. Po svaku cenu želi da unese promene u svoju novu sredinu - organizuje partije pokera (vojska jedne nauči kako da idealno zabušavaju, druge kako da lenčare i gube vreme, a njega je naučila da igra poker), suprotstavlja se gvozdenoj disciplini sestre Ratčed, dovodi svoje prijateljice prostitutke i daje sve od sebe da se upriliči izlet brodićem na pecanje.  Odmah po dolasku shvata da je volja Ratčedove Bog i batina, i kladi se s ostalim pacijentima da će uspeti da je slomi, tako da imamo nekoliko zanimljivih situacija verbalnih duela između njih dvoje. Makmarfijev karakter mu ne dozvoljava da bude poslušan i pokoran, on je tu da izaziva, prodrma, iskače van sistema, pravi šale i smicalice, pribegava nasilju ukoliko smatra da je potrebno - ukratko, čovek koji nema mira, konstantno traži pažnju i koji može biti zabavan i šarmantan u malim dozama. 

Sve što saznajemo je iz Bromdenovog ugla, uvek ćutljivog i poslušnog (ili bolje inertnog) pacijenta, kog zaposleni omalovažavajući nazivaju poglavica Metla Koja Čisti. Bromden se pretvara da je gluv (i glup) od samog početka, ne bi li tako izbegao interakciju s ostalima. Mada nam pri prvom susretu deluje vrlo trezveno, kasnije saznajemo i za njegovu boljku. 

Iako nam otkriva neke sramotne aspekte postupanja s pacijentima, Ken Kizi nije onoliko surov u opisivanju koliko bi mogao biti (iz nekog razloga verujem da bi se Stiven King ovde dobro snašao). Čak nam i zatvor deluje kao humanije i sadržajem ispunjenije mesto. Neposlušni pacijenti bivaju izloženi terapiji elektrošokovima ili čak lobotomiji, tako da se ne isplati biti pobunjenik. Lično, očekivala sam više o odnosu sestra Ratčed : pacijenti jer se taj motiv uvek provlači kada nam neko govori o ovoj knjizi (možda je u filmu zastupljeniji?). Takođe sam očekivala nešto više klaustrofobičnu atomosferu - u suštini, izgleda da sam smatrala da je roman napetiji i mračniji nego što jeste.  

Roman mi se dopao. Ne bih ga svrstala u omiljene, niti tvrdim da ga obavezno treba pročitati; meni je drago što jesam i što sam na taj način malo iskočila van žanrova koje čitam u poslednje vreme. Dajte šansu ovom američkom klasiku.