Šum vremena

Prošle nedelje pročitala sam ''Šum vremena'' (The noise of time), dobila sam je za rođendan i otad je strpljivo čekala svoj red. U najkraćim crtama bi se moglo reći da je ovo svojevrsna biografija ruskog kompozitora Dmitrija Dmitrijeviča Šostakoviča, no, ona je manje, ali i mnogo više od toga. S njegovim životom se ne upoznajemo striktno hronološkim redom, već nam Barns daje pregršt po pregršt informacija, utisaka i doživljaja, vešto vodeći čitaoca vijugavim putem jednog vremena. A vreme u koje je živeo Šostakovič bilo je više nego burno - rođen u carskoj Rusiji, ispratio je Staljinovo doba, sovjetski režim, cenzuru; nemali broj puta bio je u prilici da oseti nemir i strepnju, osluškujući teški bat koraka koji dolaze da odvedu nekog u pritvor - da li je večeras na redu sused ili baš on, Šostakovič? 

Kad je postalo nemoguće govoriti istinu - pošto je to neizbežno vodilo u smrt - istinu je trebalo maskirati. U jevrejskoj folklornoj muzici, očajanje je prerušeno u ples. Tako je i istina bila maskirana ironijom. Jer uho tiranina retko ume da je razazna. Prethodna generacija - stari boljševici koji su izveli Revoluciju - nije to razumela, pa su delom i zbog toga mnogi od njih nastradali. Njegova generacija prigrlila je ironiju instinktivno. 

Najveću vrednost ovog romana vidim upravo u tome što predstavlja šum vremena, sliku jednog doba, u kratkim crtama predstavljen odnos politike i umetnosti, prilika u kojima su umetnici stvarali svoja dragocena dela i okolnosti kojima su bili inspirisani. Šostakovič se smatra jednim od najvećih kompozitora 20. veka; bio je pijanista, otac dvoje dece, predavač na konzervatorijumu i član Komunističke partije. Iskusio je i slavu i nemilost, obožavanje i progonstvo. 

''Istorijski susret'' imao je i s Ahmatovom. Jednom prilikom pozvao ju je da ga poseti u Rjepinu. I došla je. On je sedeo i ćutao, ćutala je i ona; posle dvadeset tako provedenih minuta, ona je ustala i otišla. Kasnije je rekla: ''Bilo je divno.''

Ovo je moj prvi susret s pisanjem Džulijana Barnsa. Njegov stil nije nešto što mi je blisko, ali mi je svakako drago da otkrivam nove pisce, upoznajem raznovrsne stilove i načine pripovedanja. Videla sam da su utisci ljudi koji su čitali njegove knjige pozitivni (doduše, danas je teško i naći negativne utiske, ali da ne potežem opet tu priču). Što se mene tiče, ne mogu reći da sam oduševljena, ali nemam ništa protiv da se oprobam u čitanju još nekog njegovog dela. Ne volim skokove u vremenu dešavanja radnje, nejasan splet realnosti i fikcije; s druge strane, našla sam mnoštvo lepih misli i citata koje vredi zabeležiti. 

Naravno, niko ne umire u za to najpodesnijem trenutku; neki umru prerano, neki prekasno. Neki manje-više dobro pogode godinu, ali odaberu potpuno pogrešan datum. Jadni Prokofjev - umreti istog dana kad i Staljin! 

Knjiga ima svega 190 strana, ali zahteva posvećenost; nije nešto u šta može da se uskače na 5 minuta dok ste u prevozu ili na plaži. Izdavač je Geopoetika. 

Čime se možemo suprotstaviti šumu vremena? Jedino onom muzikom koja je u nama samima - muzikom našeg bića - koju neki uspevaju da pretvore u stvarnu muziku. Koja se, tokom decenija, ukoliko je snažna i iskrena, pretvara u šapat istorije.