Sjećanja

Sjećanja su autobiografsko delo jednog od najvećih naših pisaca, Meše Selimovića, koji, uzgred, spada u meni omiljene autore svih vremena (ili što bi danas rekli ''ikada'', što mene izluđuje jer mi vrišti kao bukvalan prevod engleskog ''ever'' i uopšte nije u duhu srpskog jezika, ali, hajde da se vratim temi). Jedan od favorita za 2019. godinu, svakako. Iskrena da budem, nisam imala pojma da ovo delo postoji. Dosad sam čitala Derviš i smrt (to mi je jedna od omiljenih knjiga), Za i protiv Vuka, Ostrvo i Tvrđavu. Čula sam još za Krug i Tišine, ali za Sjećanja nisam znala. Moj propust. Neizmerno se obradovah videvši ovo novo izdanje u Vulkanu i kupih ga prvom prilikom. 

Kako Meša kaže, ovo je napisao da bi u budućnosti, nakon svoje smrti, izbegao pogrešna tumačenja svojih dela, pripisivanje reči koje nije izgovorio, kategorizaciju koju nije odobrio... Vodi nas kroz svoje gimnazijske dane, potom studije u Beogradu, a najstrašnija poglavlja u njegovom životu svakako su ratne godine, zatvorski dani i bratovljeva smrt. Koračajući stazom Mešinih sećanja, srešćemo profesore koji su uticali na oblikovanje njegove ličnosti, i saznaćemo ko su mu bili omiljeni pisci. Potekavši iz sredine u kojoj su obitavali ljudi triju različitih veroispovesti (pravoslavci, katolici i muslimani), Meša se trudio da zadrži objektivnost i jednako posmatra sve ljude s kojima se susreo u životu, ne deleći ih po religijskoj pripadnosti. 

Kada je izašao iz štampe moj prvi roman (''Tišine''), ja sam imao pedeset i jednu godinu! Niko nije znao koliko sam strahova pobijedio u sebi dok se nisam usudio da izađem pred čitaoce. Taj moj grč se vidi i na kompoziciji i na stilu romana, koji je ostao stegnut, nerazvezan, neoslobođen, nedorečen. 

Uskraćen za očevu ljubav i podršku, zasnovao je (idealizovan) lik Hasana u Dervišu po uzoru na svog oca. Prema djeci je otac bio strog, ili najčešće ravnodušan. Meša je u znak osvete lik Hasana ostavio bez dece. Progovorio je i o svoja dva braka, doduše, ne zadržavajući se i ne objašnjavajući mnogo - možda je upravo to ona stegnutost o kojoj je govorio, prebacujući sam sebi. Ipak, uspeo je da nam kroz prizmu svog privatnog života približi i svoja dela, vešto stapajući memoare s pričom o književnosti. 

Meša je hipokoristik od Mehmed, kao Zuko od Zulfikar, Jaša od Jakov i sl.; tako su me prozvale kolege Hercegovci za vrijeme studija, i više me niko nije zvao drukčije niti je znao ko je Mehmed. 

Meša će nam ukratko približiti svoja najpoznatija dela, razjasniti poentu i poruku romana Derviš i smrt, Ostrvo, Tvrđava, Magla i mjesečina, kao i studiju Za i protiv Vuka. 

... nisam ostvario svoju najveću želju - da napišem bosanski ''Žerminal'', jer nisam vjerovao u svoje snage. 

Autor je ovde izneo jednu zanimljivu teoriju, a to je da umeće pisane i govorne reči retko idu zajedno. Ko ume lepo da piše, prilikom govora često zamuckuje, ne snalazi se i obrnuto, sjajni govornici nisu blistavi kao pisci. Sebe svrstava u prvu grupu. Planirala sam da za vas izvučem delove koji su na mene ostavili utisak, ali onda bih morala da prepišem skoro celu knjigu jer je svaka Mešina reč pažljivo odmerena, a misli žive i inspirativne, poučne. 

Na svakoj ispisanoj stranici čeka vas prava čitalačka gozba, upijanje autorovih uspomena i kristalno jasna slika njegovih dana. Jedna od mojih najpametnijih kupovina ove godine, a i vama preporučujem da je uzmete jer će neosporno doprineti bogatstvu vaših misli, kao i vaše biblioteke. 

Knjigu možete naći OVDE.