Mesečina - Pjer la Mir

Clair de lune / Claude Debussy

Naša priča počinje 1867. godine u budoaru Debisijeve ljubljene tetke Tavi (Oktavije), koju tada petogodišnji Klod pokušava da zadivi pesmama koje je osmislio za sviranje na klaviru. Bio je mnogo više vezan za tetku, nego za majku i oca koji su ga posmatrali kao nekog ko je dužan da ih finansijski pomaže čim je malo poodrastao. Ambiciozni, ali nesposobni otac (jer ambicija bez rada ne vredi ništa), Manuel, već ga je video kao drugog Mocarta, zapravo, video je sebe kao oca priznatog genija i svojim upornim, nepedagoškim navaljivanjem umalo zauvek odvratio svog sina od poziva muzičara. 

Sam Klod imao je mnoštvo mana - bio je rasejan, nemaran, povodljiv za ženama, katkad lakomislen. Meni je dolazilo da ga izgrdim svaki put kada bi, umesto da plati stanarinu, pazario neki ukras za kuću. Ili da podviknem ''Završavaj već jednom tu operu, čoveče!'' nakon što je punu deceniju razvlačio rad na Peleju i Melisandi. Skupoceni sat koji je dobio na poklon jedne klijentkinje, gospođe Fon Mek, nebrojeno puta je zalagao kada bi se našao u besparici. 

''Kad je reč o praktičnim stvarima, ti nisi baš pametan, je li? Nisi ti kriv, znam. Svi su umetnici prilično glupi kad je u pitanju novac.'' 

Poput Tuluz-Lotreka u Mulen Ružu, Debisi sreće neke svoje savremenike - Vagnera, Verdija, Malarmea... 

''Znate, Klode, plitkost ostaje plitkost, čak i kad je tako izvrnuta da se ne može poznati.'' 

''Jednom sam napisao jednu operu, Ernani, po drami Viktora Igoa, i on me je izazvao na dvoboj. Pisci su krvoločni. Uvek žele nekog da ubiju, naročito kompozitora. '' Đuzepe Verdi

Kao i većina umetnika (koji nisu imali nasledstvo), Debisi je živeo od danas do sutra. Sedeo je u svom skromnom pariskom potkrovlju, živeo na hlebu i čaju, i pisao note. Znatan deo romana posvećen je njegovom odnosu sa kurtizanom Gabi Leri, koja se zbog ljubavi prema Klodu odrekla bogatstva i godine provela živeći s njim. Mada je voleo i druge žene (zbog jedne od njih je bio spreman da se odrekne Velike nagrade Rima), Gabi je ostavila najveći trag. Rano je shvatila da je umetnik pre svega sanjar i da, kada mu naiđe inspiracija, nema oči ni uši ni za šta drugo, i da uvek bar jednim svojim delom bludi u oblacima, snevajući o onom za šta živi, a to je umetnost. 

Možda su svi oblici ženine ljubavi samo varijacije materinske ljubavi?

Utisci: Očekivala sam da mi se Mesečina dopadne malo manje od čuvenog Mulen Ruža, ali to nije bio slučaj. Štaviše, uživala sam u svakoj rečenici i divnoj priči koju je autor iskonstruisao od pisama i ostalih dostupnih podataka o životu slavnog genija i izdvojila mnoštvo citata. 

Jesen je stigla u svom sivom ogrtaču od blage kiše. Rim, još pre nekoliko nedelja onako sjajan, ulepšan zracima sunca, sad je nalikovao na umornu glumicu posle predstave. Turisti su bili otišli pa je mogao da se odmara. 

Tokom najvećeg dela svog života, Debisi nije bio priznat. Bio je suviše nekonvencionalan, suviše moderan. Mogao je da se izdržava davanjem privatnih časova klavira, pisanjem transkripcija i manjih muzičkih komada, ali da strogo pazi na izdatke, što je on često izbegavao. Gotovo sve vreme je publika bila razapeta između divljenja i nerazumevanja njegove muzike. Tek negde pred kraj, kada mu je opaka bolest već bila zahvatila telo, doživeo je potpuno priznanje i sve počasti koje su pratile zaglušujući aplauz zadivljene publike. 

Usamljenost je za srećne i pametne ljude, a ti nisi ni jedno ni drugo.

Našao sam mir u knjigama, a društvo u mrtvima.

Debisi je bio privlačan ženama zbog svog neobičnog izgleda - plamtećih crnih očiju, guste kose i kicoške pojave (neko vreme je čak nosio sombrero). Zaveo je nekoliko svojih učenica (pri čemu ne treba pomisliti da je on bio star, a one mlade; naprotiv, jedna od njih, Aliks, bila je trinaest godina starija od Kloda i udata). Vernost mu nije bila jača strana. Nekoliko očinskih figura provejalo je njegovim životom, nesebično mu pomažući savetima i novcem, a on se oslanjao na njih kao na štaku, iako je bio u godinama kada je već trebalo da bude samostalan. 

Nezgoda s počastima je u tome što dolaze prekasno, kao i mudrost. Čovek postaje mudar pošto je napravio sve moguće greške i kad više nije važno je li mudar ili nije. 

Podaci o izdanju: Vulkan, 2017. Oko 390 str. Dopada mi se tvrd povez, omot koji je identičan koricama, ona ''kićanka'' kojom obeležavamo gde smo stali sa čitanjem. Ne dopada mi se traljavo odrađen prevod (ili prevod prevoda, pošto sam zatekla priličan broj hrvatskih izraza), nešto sitnija slova, a verujem i da su korice mogle biti manje šarene, kako kod ovog, tako i kod drugih romana koji pretenduju da postanu klasici; nalazim da šalju sliku o tome kako je ovo samo još jedan ljubić i odbija muške čitaoce. 

Tokom čitanja možete pustiti malo Klodove muzike, da se bolje uživite: https://www.youtube.com/watch?v=OUx6ZY60uiI

A ako ste propustili moja pisanija o drugim La Mirovim romanima, možete ih naći ovde:  Mulen ruž, Život Mona Lize.