Grčko blago / Irving Stoun

Ovo je knjiga za kojom su mi oči iskočile čim sam videla da je u pripremi i mislim da su to najlepše korice Vulkan izdavaštva. Kako sam nedavno uživala u Agoniji i ekstazi, očekivala sam da će mi se i Blago dopasti ili da će mi, u najgorem slučaju, biti prosek. 

''Grčka je dete ljubavi boga i planete Zemlje.''
U grčkoj svetlost nije nešto što dolazi spolja, što se posmatra. Ona se cedi kroz pore čovekovog tela i uma, dok ne postane sjajna snaga koja pulsira u ljudskoj tvrđavi, kao unutrašnja iluminacija, svojstvena svakom čoveku, dajući životu ne samo dobrotu nego i smisao. Grčko sunce ne greje kožu spolja, ono probija kroz svaki otvor i plamti u čovekovim grudima kao da kuca još jedno srce, šaljući kroz vene toplu krv života. 

U ovom romanu nam Stoun predstavlja Hajnriha Šlimana (ovde nazvanog Henri) i njegovu strast prema iskopavanjima prikazane iz perspektive Šlimanove supruge, Sofije. Zbog toga se ne bih složila s pretpostavkom da je ovo muški roman - ljudi vide šlem na koricama i odmah pomisle da je za dečake. E, nije. Sofija i njena vizura su ovde suviše zastupljeni i mi kroz njene oči sagledavamo Šlimana, radujemo se novim otkrićima i osećamo težinu njihove povremene razdvojenosti. Hronološki pratimo njihove živote od upoznavanja, kada su Henriju, sredovečnom raspušteniku,  isprovodadžisali sedamnaestogodišnju Sofiju Engastromenos, pa do Henrijeve smrti i događaja koji su usledili nakon toga. Takođe saznajemo o izuzetno značajnoj ulozi porodice kod Grka i velikoj privrženosti među njenim članovima.

- Kako se živi bez oca? Tata je uvek bio tu, svakog dana našeg života, sa širokim osmehom i zagrljajem, deleći s nama radosti i tešeći nas. 
- Znam. Za sve nas bilo je to kao da smo se jednog jutra probudili i videli da je Akropolj potonuo u provaliju i nestao. 

I, kao što je Mikelanđelu klesanje mermera bilo najveća strast u životu, tako se Henri osećao potpuno živim jedino na iskopinama, tragajući za davno iščezlim civilizacijama. Veličanje Homera i tumačenje Ilijade, koja je Šlimanu važna kao drugim ljudima Biblija, kao i upornost (ne zaboravimo pozamašna novčana sredstva koja je imao na raspolaganju) dovele su Henrija do neverovatnih otkrića. Mikelanđelo je želeo da stvara nešto svoje, a Henri da pronađe ono što je postojalo mnogo pre njegovog vremena: legendarno blago Troje. 

- Sreća..... Sreća! - Uzviknu on Sofiji. - Omiljena reč zavidljivaca i pakosnika... i nestručnih. Objašnjenje za tuđa dostignuća, koja oni nisu mogli da dosegnu. To je njihovo osnovno načelo, izrečeno u jednoj reči, koje služi kao opravdanje za to što u svom životu nisu ništa učinili. To sve spušta na njihov vlastiti nivo tromosti... Sreća! 

Šlimanova zaluđenost grčkim nasleđem ogleda se i u velikoj želji da ima grčku suprugu koja će mu roditi sina Grka. Svojoj posluzi nadevao je grčka imena, a u Atini je za sebe i Sofiju sagradio palatu Iliu Melatron, koja je danas muzej. 

Meni se roman o Mikelanđelu više dopao i snažnije sam ga doživela. Lepo je Grčko blago, i tu sam našla mnoštvo divnih citata, kao i delova Ilijade, ali nema onaj sjaj Agonije i ekstaze. Svejedno, preporuka od mene i za ovaj roman, drago mi je što sam ga pridodala svojoj kolekciji, a Žudnju za životom, Stounov roman o Van Gogu, nameravam da čitam na jesen. 

❓ Pitanje za vas: Da li ste čitali Grčko blago? Koji roman Irvinga Stouna vam se najviše dopao?