Dževdet-beg i njegovi sinovi / Orhan Pamuk

Ovo je knjiga koja mi je obeležila prelazak iz jeseni u zimu - trebalo mi je 2-3 nedelje da je pročitam (ok, usput sam pročitala i prva dva dela Harija Potera) i danas sam je konačno završila, pa sam htela da vam prenesem utiske dok nisam zaboravila šta sam pročitala. Počela je zaista obećavajuće i uvukla me u život trgovca Dževdet-bega, u Tursku na početku 20. veka i ulice Istanbula u kome su živeli različiti narodi različitih veroispovesti. U to vreme je bilo neobično, da ne kažem ispod časti, da jedan musliman bude trgovac, već je to zanimanje mahom bilo rezervisano za Grke, Jevreje i Jermene, tako da je Dževdet-beg povremeno osećao potcenjivačke poglede svojih sunarodnika. Opisan nam je njegov odnos sa starijim bratom Nusretom i dani koje je provodio iščekujući venčanje sa svojom izabranicom Nigan. Prvih 200 strana knjige mi je zaista bilo sjajno i već sam je videla kao favorita meseca, u najmanju ruku. Međutim, taj prvi utisak je izbledeo. 

Roman je podeljen u tri nejednake celine: prva nam govori o Dževdet-begu, druga o njegovim sinovima Osmanu i Refiku,  kao i o njihovim poznanicima Omeru i Muhitinu, i u nešto manjoj meri o kćeri Ajši. Treći, najkraći deo, pripao je unucima, tačnije, unuku Ahmetu, mladom umetniku. Vremenski period u koji je smeštena radnja je 1905-1976. godina (s decenijskim preskocima). Zbog čega mi se ova knjiga nije dopala? Najpre, zbog likova. Nemam utisak da su dovoljno definisani, izmiču mi njihove emocije (uprkos neretkim unutrašnjim monolozima) i nisam uspela da se vežem ni za jednog lika. Druga stvar je politička situacija koja se provlači kroz ovaj Pamukov roman - smena starog režima novim, rađanje republike, ideologija i revolucija - iskreno, mene ta oblast ne zanima, a, uzevši u obzir da govorimo o Turskoj u prošlom veku, nije mi preterano ni bliska, pa da se zainteresujem (sad ću samu sebe da demantujem jer mi se dešavalo da uživam u peloponeskim ratovima, čitam o Sparti i Atini, Cezaru i Oktavijanu...). Mene zaista nije bilo briga ko je od likova socijalista, demokrata, republikanac, tako da su mi ti delovi bili dosadni. Volela bih da sam dobila pravu porodičnu sagu s razrađenim likovima i njihovim međusobnim odnosima - ovako imam utisak da su svi oni samo stavljeni na istu scenu, bez posebne interakcije. Znam da je ovaj roman prilično hvaljen i da se nekome neće dopasti moje viđenje, ali, kao i uvek, pišem svoje utiske bez tuđeg uticaja i ne mogu reći da sam uživala u čitanju kad nisam. Volela bih da je bilo više Dževdet-bega u njoj, a manje sinova i njihovih drugova. 

Ovo je prvi Pamukov roman koji sam pročitala. U ruke mi je pre više godina dospela njegova knjiga ''Zovem se crveno'', ali nisam uspela da pročitam više od 5-6 strana i vratila sam je u biblioteku. Zato sam rešila da pokušam s nečim drugim, verovatno prijemčivijim, ali ni tu nisam ostala oduševljena. I sad ne znam da li da probam još koje njegovo delo (ali da nema 700 strana), pa, ako ste pročitali više knjiga ovog pisca, preporučite mi nešto.