Jesenji čitalački dnevnik

 

U poslednje vreme mi se čitalački prosek jako srozao i iznosi otprilike 2 knjige mesečno; iako se svi slažemo da nije važan kvantitet već kvalitet, mislim da bih mogla da poradim na tome i da pročitam bar 3 knjige. Ove jeseni sam mahom čitala fantastiku, pa bih danas da prozborim koju na temu štiva koje mi je obojilo oktobar i novembar. 

Moje razvlačenje Sage o Vešcu je poprimilo epske razmere, kao i čitav taj serijal i nikako da dokupim poslednje dve knjige i kompletiram Sagu, kako s kolekcionarske, tako i sa čitalačke strane. Nakon Poslednje želje, Mača sudbine i Sezone oluja, latila sam se Krvi vilenjaka i neizmerno uživala u čarobnoj naraciji Andžeja Sapkovskog. Veća pažnja posvećena je devojčici Siri, izgubljenoj naslednici razrušenog kraljevstva Cintre koju su pod svoje okrilje uzeli Geralt i njegova družina. I dok je u Sezoni oluja vremenski tok ispresecan i disharmoničan, u Krvi vilenjaka i pratećem nastavku Vreme prezira on je pravolinijski i jednostavniji za praćenje. Mnoštvo sivih likova i neočekivanih prepleta karakterišu i ove delove serijala, a meni se Krv vilenjaka više dopala jer je Vreme prezira najvećim delom posvećeno Ciri, dok je glavni lik pomalo skrajnut. Zveckanje oružja, razotkrivanje motiva i mangupski humor odjekuju ovim romanima i zaista uživam u avanturi koju čitanje sa sobom nosi. 

Šaka mi je pala i jedna zbirka priča, i to ne bilo kakva, već antologija japanske naučnofantastične priče koja sadrži 14 priča savremenih japanskih autora. Kao što možda znate, nisam osoba koja često čita priče, ali volim da 2-3 puta godišnje napravim izlet u kraću proznu formu. Neke su mi se veoma dopale, dok su druge ostavile mlak utisak. Na primer, Ulica tela-plodova (Sajuri Ueda) je vrlo upečatljiva i zastrašujuća i podseća me na epizodu serije Dosije Iks u kojoj halucinogene gljive uništavaju ljudski rod koji je nesvestan moći koju preuzimanju nad njihovim umom, a potom i telom. Triceratops (Tansei Kono), naizgled priča o upadu dinosaurusa kroz barijeru koja deli sadašnjost od praistorije, a zapravo alegorijski prikaz okrutnih pravila borbe za opstanak, viđena očima oca i sina koji se u predvečerje vraćaju kući. Kartonska kutija (Rjo Hanmura) o životu jedne kutije - od fabričke trake do smetlišta i raspadanja - jednostavan je i gorak podsetnik o svrsi i prolaznosti života, dok je Žena koja stoji (Jasutaka Cucui) maestralan orvelovski prikaz prilagođavanja pojedinca društvenom mehanizmu koji je iznad ljudskosti i porodice. 

I, za kraj, Snovita potraga za neznanim kadatom, moj prvi susret sa Lavkraftom, koji, po svemu sudeći, ovde nije u punom zamahu svog stvaralaštva već je ovo jedna onirična, mirna plovidba tajanstvenim predelima nepoznatog kojom upravlja Randolf Karter, Lavkraftov alter-ego. 

''Ono što sam ja jeste - mrzitelj svega stvarnog: neprijatelj vremena i prostora, zakona i nužnosti. Ja težim svetu bajoslovne i divovske misterije, sjaja i strave, u kojem ne vladaju nikakva ograničenja osim onog neobuzdane mašte. Telesni život i iskustvo, sa sužavanjem umetničke vizije koje izazivaju kod većine, predmet su mog najdubljeg prezira. ''

Počela sam da sakupljam Makondova divna, ilustrovana, u tvrd povez pohranjena izdanja; na kraju ovog naći ćete i svojevrstan rečnik mitoloških bića koji je sastavio Dejan Ognjanović, pisac i prevodilac, i zahvaljujući kom ćete se pobliže upoznati sa čudovištima koja naseljavaju Zemlje sna.