Kako (ne) napisati biografiju

 

Sigurna sam da ste na Internetu naišli na mnoštvo tekstova i saveta ovog tipa, pa da kažem i ja koju. Trudiću se da budem što konkretnija i da se ne rasplinjujem mnogo kao što ponekad imam običaj. 

Najpre otvorite sebi mejl adresu. Rekli biste da se ovo podrazumeva, ali verujte da mnogi ljudi pošalju CV sa tuđe mejl adrese. Ja sam sebi sa 17 godina otvorila Yahoo nalog, međutim, nekoliko godina kasnije, Yahoo je prestao da bude kul i pročitala sam da ćete bolji utisak ostaviti ako imate Google nalog jer tako pokazujete da ste u toku s trendovima, te sam otvorila sebi i gmail, specijalno u svrhu traženja posla. 

Dobijala sam i biografije bez naslova (dakle, prazno subject polje), nepotpisane, bez ikakvog pozdrava, a kamo li propratnog/motivacionog pisma – ovo su greške koje je lako izbeći i pokazuju da Vam nije stalo do toga hoćete li dobiti posao čim se niste potrudili ni dobar dan da napišete i predstavite se. Poželjno je ubaciti fotografiju, najprofesionalniju koju imate – viđala sam i fotografije sa drečavom pozadinom, šljokicama i slično – u tom slučaju je bolje ne poslati sliku uopšte. 

S nedostatka podataka prelazimo na suvišne podatke – nije potrebno navoditi koju ste osnovnu školu završili, obrazovanje se vrednuje od srednje škole nadalje i navodi se, kao i radno iskustvo, u obrnuto hronološkom redosledu. Bračni status je nepotreban podatak, takođe, kao i kućna adresa. Ko zna ko će sve čitati vaš mejl, te otkrijte po mogućnosti što manje ličnih podataka. Zašto je nekome bitan Vaš datum rođenja (saznaće ga ako Vas zaposli), da li ste u braku i u kojoj ulici stanujete? Znam da ljudi to rade kako bi na taj način ''popunili CV'' jer nemaju mnogo radnog iskustva i veština, ali je bolje tu dopunu izvršiti na drugi način. Volontirajte negde, upišite kurs - sve su to stavke koje možete zgodno provući kroz biografiju i možda baš neka od njig pretegne na vašu stranu. Postoji na hiljade besplatnih kurseva na internetu ili onih za koje se plaća simbolična suma, na  vama je samo da odaberete i odvojite koju nedelju svog vremena. Na primer, ako biste želeli da budete menadžer društvenih mreža za neku kompaniju, neće vam odmoći ako pređete neki program za obradu fotografija ili kurs čija je tema pisanje tekstova (ili content marketing). 

Ako Vas zanimaju uslovi zaposlenja, informacije o tome ne možete zahtevati kada šaljete CV, već prilikom razgovora za posao. Zapravo, svaki iole ozbiljan HR menadžer će Vam na razgovoru sam izneti kakva vas zaduženja očekuju, radno vreme, visina plate – ukoliko to ne uradi, pitajte sami. Imala sam priliku da čitam i prijave koje počinju sa ''Dobar dan, radila bih tu i tu, kakve uslove nudite?'' i to zaista nije način da se konkuriše. Svima bi mnogo vremena i živaca uštedelo kada bi svi još na početku otkrili svoje karte, ali to, nažalost, ne ide tako. Ne samo zbog toga što kompanija smatra da se onda niko neće ni prijaviti ako pročita uslove već i zbog konkurencije. Vi se prijavljujete (bilo da je konkurs u toku ili ne), napišete koju reč o sebi, o tome kako ste došli na pomisao da se prijavite kod te kompanije, za koju poziciju konkurišete i šta možete da ponudite. Pod ovim ''recite nešto o sebi'' ne mislim ''Imam 2 mačke i volim šetnje po prirodi'' – potencijalnog poslodavca to ne zanima već neki podatak koji će mu pokazati da ste pouzdani/timski igrač/radite na sebi. 

Ne škodi otvoriti profil na Linkedin poslovnoj mreži jer tamo možete sresti mnoštvo ljudi koji bi mogli postatit korisni kontakti jednog dana – tamo su vaše potencijalne kolege, poslodavci i potčinjeni. Ja sam godinama bežala od Linkedina (šta će mi to, već imam Instagram i FB, bla bla, još mi to fali da ažuriram), međutim, ništa vas ne košta da napravite svoj profil i uredite ga malo – znam ljude koje su više puta zvali na posao jer su ih pronašli na Linkedinu (i u pitanju je bio normalan posao, da odmah kažem). Dakle, neće oduzeti baš mnogo vremena, a može da koristi. Svakako, bolji utisak ostavlja ako već negde radite nego ako ste nezaposleni. Nastojte da budete što određeniji prilikom prijavljivanja, da ne pišete ''znam to i to, koje radno mesto vi predlažete za mene?'' već se informišite o kompaniji kod koje konkurišete kako biste na osnovu prikupljenih informacija stekli što detaljniju sliku o strukturi i organizaciji. 

Ja sam godinama bila nezaposlena jer nisam htela da radim bilo šta i radije bih volontirala u struci ili nečem bliskom tome, gde bih mogla da napredujem, nego radila za platu na trafici. Tu bih mogla da postanem poslovođa trafike i to je sve - jednostavno, nije nešto što bi me lično ispunilo, a imala sam luksuz da ne moram da radim već da se bavim svojim hobijima i tražuckam posao. Posao koji trenutno radim nije nešto u čemu vidim sebe za sva vremena, ali nadam se da može biti odskočna daska za nešto što je bliže mojim interesovanjima. Iako nisam pristalica kapitalizma, meni ona komunistička ideologija takođe ne bi odgovarala - da se uvalim negde i ostanem na istom radnom mestu do kraja života, ne učeći usput ništa novo. Kao bibliotekari koji u 2020. ne umeju da pošalju mejl već i dalje isključivo zovu telefonom kada im nešto treba. 

Traženje posla jeste posao i treba odvojiti mnogo vremena i živaca ako niste te sreće da odmah upadnete negde. Treba redovno pratiti oglase, ažurirati biografiju, slati prijave i ako ta kompanija u tom trenutku nema raspisan konkurs jer će vas možda upamtiti i pozvati ako se ukaže prilika. Takođe, treba imati bar neke kriterijume i ne konkurisati na bukvalno svaki oglas koji nađete. Isplati se krenuti i od neke niže pozicije ako ima prostora za napredovanje jer firme često imaju interne konkurse i, kada se ukaže radno mesto, radije regrutuju nekog ko već radi za njih nego nepoznatu osobu. 

Sad, verujem da ljudi koji šalju prazne mejlove i kropovane fotografije sa Fejsbuka ni ne čitaju ovakve tekstove, ali sam imala potrebu da ovo podelim sa vama, a nadam se da će nekome i koristiti.