O januaru i kućnoj biblioteci

 

Ne pamtim kad mi je januar ovako brzo prošao - spadam u ljude kojima je to najduži mesec u godini i, iako se tokom praznika družim sa svojima, brzo se zasitim sedenja u kući i jedenja kolača i radujem se februaru koji je tek jedan korak od proleća. 

Skoro ceo mesec sam radila od kuće i imala više slobodnih dana nego obično (zbog praznika i porodične slave), ali nisam uspela da pozavršavam sve što sam planirala jer su mi ukućani bili bolešljivi, pa pomalo i ja i tako. 

Preselila sam svoju biblioteku, i, budući da su se police u prethodnoj godini dopunile, morala sam da presečem i odbacim neke knjige koje sam čuvala prethodnih godina. Mislim da ih više neću čitati, a ne želim da ih čuvam i da zbog njih nemam mesta za neke nove koje želim da pustim u svoj život. Kutija se dobrim delom napunila i nju ću ovih dana da odnesem za jednu donaciju. 

Prošle godine sam vam pokazala svoju kućnu biblioteku koju čini 5 polica (4 iste i jedna malo manja). Nisam stigla da ih poređam tako da dela istog autora/tematike budu uvek jedna do drugih, tako da ću se time pozabaviti tokom godišnjeg odmora. A možda je bolje da svakog dana pomalo sređujem i da kroz koju nedelju bude gotovo. Omiljeni deo su mi police sa fantastikom, a odvojila sam i tri donje police za dečje knjige koje mališani mogu da dohvate. Nisam kompletirala Sagu o Vešcu i ne znam šta čekam, a ostavila sam mesta i za nastavke Pesme leda i vatre (ako ih ikad dočekam), za Kosingasa i još ponešto. Pitam se šta li Skot Linč radi i vredi li da sakupljam i iščekujem njegov serijal. 

- ovo su knjige koje prosleđujem -

Htela sam da vam u petak pišem o Papinoj kćeri, poslednjoj knjizi koju sam pročitala, ali sam je dovršila tek juče. Duže vreme mi je bila na listi za čitanje i čula sam mnoge preporuke; nisam baš planirala da je kupim, ali sam je ulovila na nekoj akciji deset za hiljadu, pa zašto da ne. Ovo je nešto drugačiji istorijski roman o Bordžijama - u smislu stila i perspektive. Lukrecija je kći pape Rodriga Bordžije iliti Aleksandra VI i glavna junakinja ovog dela, koje je prikazuje u pozitivnom svetlu i samo se delimično naziru njeni propusti (kao što je napuštanje sopstvenog deteta). Vrlo pronicljivo i duhovito na mahove, osvežavajuće zbog glorifikacije Lukrecije koja je kroz istoriju uglavnom osporavana i stolećima na lošem glasu, ali Foov stil nije nešto što bih mogla da čitam u većim dozama. Ja volim više opisa i zadržavanja na portretisanju likova, slikovitost, vizuelizaciju. Papina kći na momente podseća na dramski tekst. Nisam očekivala Filipu Gregori i ne zanima me da čitam ko je šta jeo i obukao, ali bih volela više detalja. I u tom slučaju knjiga ne bi imala samo 220 strana.  Ponovo moram da pomenem roman Porodica Marija Puzoa koji mi se baš dopao, a koji se bavi Bordžijama, i koji se mnogo razlikuje od Kuma po kome je Puzo ostao upamćen. Lukrecija je ovde žrtva spleta okolnosti i nipošto proračunata kći svog oca. 

Nakon Dariove knjige, krećem sa Foletom i Stubovima zemlje, na koje je i Đorđe bacio oko i  već vidim da će biti otimačine. Čisto da se zna da sam ja prva rekla da hoću da ih čitam u februaru. Uzevši u ozbir obim pomenute knjige, nije verovatno da ću tokom narednog meseca stići da pročitam i nešto pored toga, tako da ne verujem da ću narednog petka moći da Vam pišem o knjizi, ali se možda nađe neka druga tema.