Zmajeve oči

 

The eyes of the dragon

Nekada davno u kraljevstvu po imenu Delajn živeo je kralj koji je imao dva sina. Ovakav početak, svima dobro poznat iz detinjstva, nije nešto što sam očekivala od Kinga, prema kome imam ambivalentan stav i prilično sam selektivna kada je reč o njegovom stvaralaštvu. Namirisavši dobru epsku fantastiku, naručila sam novo izdanje (sam roman objavljen je 1984. godine) i probilo se preko reda ispred desetina knjiga koje godinama čekaju na policama. 

Kao što je rečeno, kralj Roland je imao dva sina. Pitera i Tomasa. Pitera, dostojanstvenim likom i odlučnom naravi nalik pokojnoj majci, kraljici Saši i nesigurnog Tomasa, sličnog samom kralju. Kraljev glavni savetnik bio je čarobnjak Fleg, zlikovac i manipulator, koji je u Tomasu video pogodno tle da poseje seme osvete i preko njega zavlada kraljevstvom. Večito u senci starijeg brata, koji je u skoro svemu bio uspešniji, pametniji i nadasve voljeniji, Tomas se očajnički trudio da zadobije očevu pažnju i odobravanje. Uzaludno. Kralj Roland, iako nije bio loš čovek, nije bio toliko mudar i promišljen, što ga je stajalo glave. 

Otkud zmajeve oči? Otud što je Roland na vrhuncu svog kraljevanja ubio jednog zmaja i njegovu prepariranu glavu držao u svojoj dvorani. Fleg je, u misiji pridobijanja Tomasa na svoju stranu, dečaku otkrio tajni prolaz koji vodi u skrovište, odakle se kroz zmajeve oči može videti kralj, onakav kakav je kada misli da ga niko ne posmatra. Priznaćete, Zmajeve oči zvuči bolje nego Salvete, kako je glasio izvorni naslov. 

Iako imamo mnogo opštih mesta (borba oko prestola, kraljeubistvo i utamničenje, žestoka oluja tokom konačnog obračuna), tipiziranih likova (Fleg je zao do srži) i jedan kraj koji se ne može nazvati neočekivanim, King je još jednom pokazao da je majstor zanata jer od samog početka uspeva da zaokupi čitaočevu pažnju i ne pušta je do finalnog okršaja dobra i zla. Listajući stranicu za stranicom, uživala sam u ovoj pustolovini, a verujem da bih još više da sam mlađa. 

Pisac se ovde stavio u ulogu pripovedača, nekoga ko nam priča priču o kraljevstvu Delajn (I tako, Saša je umrla. Imaće malo udela u ovoj priči, ali ipak postoji nešto što bi trebalo da znate o njoj) i prema čitaocu se odnosi s uvažavanjem, vodeći ga tragom niti ove priče. Nema mnogo likova, mnogo zapleta i roman je prilično jednostavan, ali treba i to znati izvesti da se čitalac ne bi dosađivao. Što se mene tiče, King je u tome uspeo. 

Iako većina ljudskih bića to ne zna, mirisi su za pse slični bojama. Slabi mirisi imaju slabu boju, kao pasteli isprani vremenom. Jasni mirisi imaju jasne boje. 

Kratka poglavlja održavaju roman dinamičnim; nema dugačkih, komplikovanih rečenica, a opet, na više mesta su iznesena pronicljiva opažanja o ljudskoj prirodi, dužnosti, opstanku. 

Nešto kao prečišćena verzija Džordža Martina. Od mene preporuka za ovu knjigu koja predstavlja zadovoljavajući završetak čitalačke godine. Vreme je za nove avanture.