Na mojoj polici

Stendalov roman Crveno i crno nalazio se na mojoj (doduše, ne glavnoj, očito) listi za čitanje još od srednje škole i tek sam se ove godine uhvatila ukoštac s podebelom knjigom koja je mnogo obećavala i o kojoj sam čula mnogo pozitivnih utisaka. Nije mi se dopala. Znam po tome što sam je razvlačila dve-tri nedelje i jedva čekala da je skinem s dnevnog reda. Prikazuje nam uspon i pad Žilijena Sorela, skromnog drvodeljinog sina koji se izdigao od ostatka porodice zahvaljujući učenosti i obreo okružen otmenim svetom zavodljivih preimućstava. Žilijen me kao lik nije dotakao, ne zato što mislim da junak mora biti pozitivac - ne mora, ali mora imati harizmu i nešto što će nas, uprkos logici razuma, vući na njegovu stranu. Za mene je Žilijen ostao metiljavi mladić drčnog držanja i rastuće pohlepe. Verujem da uživanju u romanu znatno doprinosi i čitaočevo (ne)poznavanje političkih prilika u Francuskoj 19. veka, ali me ni brojne fusnote nisu zainteresovale da se udubim. Žao mi je što je ovako ispalo, očekivala sam mnogo od ove knjige, a znate i sami da mnogo volim izdanja Lom izdavaštva. Kada sam objavila svoje skraćene utiske na Instagramu, dobila sam nekoliko komentara ljudi kojima se takođe nije dopala, pa mi je malo laknulo što nisam jedina kojoj je promakla bit - zapravo, ne bit, nego uživanje u romanu, pošto laskam sebi da sam uspela da shvatim poentu, samo mi ne odgovara način na koji je priča izneta. Kao što možda vidite, hrbat mi se prelomio, što me je ražalostilo, pogotovo kad uzmem u obzir da uopšte nisam zlostavljala knjigu. 

Dan skakavaca / Natanijel Vest

Jedna od mojih impulsivnih kupovina, knjiga o kojoj ranije nimalo nisam razmišljala niti mi je bila na nekoj listi želja. Jednostavno sam je uzela u toku Deretinog prazničnog popusta, u nadi da neću mnogo omanuti. Smeštena je u Los Anđeles tridesetih godina 20. veka, što mi je delovalo interesantno. Vest u malo poteza uspeva da nam dočara njene likove: slikara Toda, Fej - glumicu u pokušaju, dobroćudnog bezveznjakovića Homera Simpsona (po kome je čuveni crtani junak dobio ime), kauboja Erla; tu je i jedan kepec (koji mi je bio odbojan jer sam imala negativno iskustvo tokom čitanja Zaslepljenosti, pa sam malo kivna na takve likove) i svi oni čine jednu neobičnu skupinu. Rekla bih da je ovo roman koji ćete ili obožavati ili će vas izludeti - ja sam malo naklonjenija drugoj grupi jer mi je zasmetala scena borbe petlova; ne kažem da joj nije mesto u knjizi već da mi je mučno da čitam o okrutnosti kojima ljudi izlažu životinje. Meni ova knjiga zaista nije bila ništa specijalno i ne mislim da ćete nešto propustiti ako je preskočite. Pročitala sam da je proglašena američkim klasikom. Zaletela sam se s kupovinom jer mi je ova edicija božanstvena, a Dereta je ugledni izdavač vredan pažnje i prilično sam im naklonjena. No, ova knjiga nije ostavila bogznakakav utisak na mene i, da se sada pitam, kupila bih Išigurovog Slikara prolaznog sveta iz iste edicije, kao što sam isprva nameravala. 

Livro, roman portugalskog pisca Žozea Luisa Peišotoa je nešto što mi je iskrslo usput. Lepo napisana knjiga u kojoj sam osetila dah poetike i pre no što sam pročitala da je Peišoto i pesnik. Opisuje nam odrastanje dečaka po imenu Ilidio (da li i vas nervira što veliko slovo I i malo slovo L izgledaju isto kad se otkucaju? Dakle, ILIDIO) u Portugalu, a dotiče se i teme migracije koja je u toj zemlji bila aktuelna šezdesetih godina - grupa junaka ovog romana zaputila se u Francusku u potrazi za boljim životom. Ono što će se knjigoljupcima verovatno najviše dopasti je značaj knjige koji provejava kroz Livro (što, uostalom, ovaj naslov i znači). Knjiga je izvor znanja i uteha u teškim trenucima. Livro počinje divnom rečenicom: Majka je sinu dala knjigu u ruke, koja se kao motiv javlja i pred sam kraj. 
Što se tiče negativnih strana  romana, volela bih da se ne pominju svinjokolj i učestala masturbacija, to mi je malo pokvarilo utisak, tako da knjizi dajem ocenu 4. Probajte, verujem da će se većini dopasti jer je Peišoto vredan pažnje koju uspeva da nam ugrabi svojim jednostavnim, a dubokoumnim rečenicama bremenitim emocijama. 

Nešto u čemu sam najviše uživala su ilustrovana izdanja Harija Potera, za koja smatram da zaslužuju jedan zaseban post, tako da ću ovog puta samo preleteti preko njih. Pročitala sam Kamen mudrosti, Dvoranu tajni i Zatvorenika iz Askabana, a onda nastavila s običnim izdanjima, budući da ilustrovanih trenutno i nema više nego tri. Tako sam ponovo pročitala Red feniksa, Polukrvnog Princa i sad uveliko gustiram Relikvije smrti, nastavak koji sam najmanje puta pročitala, ne samo zato što je izašao kasnije od ostalih (pa ga najkraće i posedujem) već zbog toga što u njemu pomre gomila likova, a ja sam osetljivi cvetić kome grunu suze na oči kada Hari pronađe pismo svoje majke ili kada krene feniksova tužbalica (kraj šeste knjige), ili kada naiđe deo o Dobiju ili bitka za Hogvorts pred kraj...

* sve navedene knjige sam sama kupila, osim romana ''Livro'', koji sam dobila od izdavača