Četiri priče do kraja


Najavila sam da ćemo se od sredine avgusta do sredine septembra družiti s delima domaćih autora, a prvi među njima je Zoran Živković, odranije poznat čitaocima ovog bloga (pisala sam vam o njegovim knjigama Čitateljka, Biblioteka i Knjiga/Pisac OVDEOVDE i OVDE). Ova je nešto drugačija od prethodnih jer ne govori o knjigama i čitanju, ali je svejedno bila vrlo interesantna. Živković uspeva da nas zabavi i onim što kaže, i onim što ostane neizgovoreno. Karakteristike njegovog stila - jednostavnost, jasnoća, kao i odsustvo imenskih, vremenskih i geografskih odrednica - krase i ovo njegovo delo. Sad kad sam napravila uvod, mogla bih da vam kažem i nešto konkretno o knjizi: 

Kao što iz naslova možete pretpostaviti, knjiga se sastoji iz 4 priče: Ćelija, Bolnička soba, Hotelska soba i Lift. Sve su različite, a opet iste. Prva od njih, Ćelija, smeštena je u zatvor, gde utamničeni (osuđen na najtežu kaznu) biva posećen od strane različitih ljudi. Svako od njih - advokat, tužilac, sudija i stražar - osuđeniku priča različitu priču, tako da ovde imamo priču unutar priče. Bolnička soba se konceptualno ne razlikuje mnogo od Ćelije, kao ni ostale dve priče. U svakoj imamo glavnog junaka kog, protiv njegove volje, pohode određeni posetioci, a svaka od tih poseta predstavlja po jedan ekser u mrtvačkom kovčegu i poslednje kontakte sa živim bićima pre nego što se ode na put bez povratka. Sve su obojene motivom umetnosti i smrti; posebno ovim potonjim. Mene su podsetile na ''Prodavnicu tajni'' Dina Bucatija, a pomalo i na Kiplingove priče. Pomalo mračne, pomalo bizarne,a opet, jasne i logične. Zanimljive ideje izneo je Živković, posebno u priči Hotelska soba, gde osoblje hotela nudi gostu različite vrste usluga - posetu hotelskom rudniku, turu po umetničkoj pećini, hotelskoj klanici, kao i banji u kojoj se možete okupati u krvi, fabrici oružja i hotelskom groblju. 

''Znate li za samoubistvo knjigama?''
- ''Ne.''
''Krajnje bizaran slučaj. Volela bih da vam ga ispričam.''

Četiri priče do kraja vam neće oduzeti mnogo vremena (knjiga broji oko 150 strana), izdavač je Admiral Books, ja sam je dobila od koleginice i baš mi je zgodno došla da prekratim vreme. Pitanje za vas: Da li smatrate da sam suviše škrta s opisima knjiga? Treba li da pišem duže tekstove i da otkrijem više o fabuli? 

Коментари

  1. Čitala sam i "Četiri priče do kraja" i "Prodavnicu tajni". U pravu si, sličnog su sebzibiliteta. Meni se nisu svidele. A što se tiče tvog pitanja, mislim da je ono krajnje nepotrebno. Ti piši kako misliš da treba. Mi (čitaoci), ćemo čitati ili ne. Ionako se ne može ugoditi svima. Ja sam, napr. pratila jedan blog gde autorka prepriča roman do detalja bez ijednog citata. Mnogo njih je prate. Valjda im to odgovara. Meni ne, pa sam prestala. Više samopouzdanja, kako si sama sebi na poželela na instagramu. Pozdrav, do čitanja 😀

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ma meni odgovara tako, ali smatram da treba povremeno pitati i čitaoce šta misle. Ja bih, na primer, mogla da pišem duže tekstove koji bi bili ređe objavljivani, ili da pišem češće pomalo. Zato sam pitala :-) Ne volim ni ja prepričavanje radnje i gledam da preskočim takve delove. Naravno, ukoliko je u pitanju knjiga koju ne nameravam da čitam, onda mi odgovara da imam sažvakano, čisto da vidim o čemu je reč (pošto radim u knjižari gde kupci očekuju da imam hiljade naslova u malom prstu i da svaku knjigu umem da prepričam, verovali ili ne)

      Избриши
  2. Baš sam nedavno pomislila kako imaš pravu meru kad su opisi knjiga u pitanju. Ne otkrivaš previše, a opet me zainteresuješ. Na tvoju preporuku sam već nabavila "Crnu lalu" , "Čarobna vrata" i još ponešto.
    Na kraju, slažem se u potpunosti s prethodnim komentarom. Piši kako misliš da treba. A, ko voli, nek izvoli! Pozz

    ОдговориИзбриши
  3. Nisma pohađala kurs. Volela bih, ali sam se nakon fakulteta selila, pa mi nije bilo zgodno da putujem na predavanja. Meni je Pantić predavao savremenu srpsku književnost, otud ga znam :-)

    ОдговориИзбриши

Постави коментар