Za kim zvono zvoni

For whom the bell tolls

Druga šansa. Probala sam najpre s čitanjem negde pred kraj srednje škole, ali sam odustala posle prvih nekoliko stranica. I tako, godine su prolazile, danas-ću-sutra-ću. Znate li kad sam prvi put čula za ovu knjigu? Bila sam dete, u to doba su postojale VHS kasete i tata nam je redovno snimao crtane filmove da možemo da ih gledamo koliko god puta želimo. Međutim, jednom smo se neprijatno iznenadili jer je film pod nazivom Za kim zvono zvoni presnimio preko voljenog nam Sandokana. Kako smo bili tužni! Moj tata je inače tip koji misli da vreme može pametnije da se utroši negoli na čitanje knjiga, pa je hteo da nam olakša, misleći kako će nam pomenuto Hemingvejevo delo biti za lektiru u višim razredima; nije hteo da se mučimo s čitanjem već da jednostavno pogledamo film. I znam da sad zvuči kao da je moj tata jedan primitivac, ali on je obrazovan čovek, koji, kao i većina (ne svi) matematičara koje poznajem, ne voli mnogo književnost. On je takođe tip koji će vam odobriti da ne odete u školu ako niste naučili lekciju, u nadi da ćete se za koji dan bolje spremiti, pa da tada odete, ali i koji mi je dosađivao da tokom letnjeg raspusta vežbam zadatke iz matematike. Otegnu se sad ovaj uvod u beskraj, a mogla sam ukratko da kažem da je moj tata divan čovek, iako ne voli da čita knjige i hoće da ti presnimi crtać bez upozorenja. 

U srednjoj školi sam pročitala Starac i more, a sad se sa gotovo 34 godine hvatam ukoštac s ovim romanom. Moram da kažem da me već u početku odbijaju neki detalji iz piščevog života - odbojni su mi lovci, ljudi koji ubijaju životinje iz zabave i još se time ponose (E.H. je bio strastven lovac), ali gledam da odvojim lični život od autorove pisane reči. Doduše, pisac sam u više navrata govori o ubijanju i motiv umiranja se često javlja na stranicama ovog romana. 

Hemigvej nas vodi u Španiju uzburkanu građanskim ratovima, zemlju krvi i koride, borbe protiv fašista i zvezdama okupanih noći, pod kojima se šačica boraca pritajila, snevajući o slobodi i smrti. Među njima se izdvaja Robert Džordan, nazvan Ingles (zapravo Amerikanac), mladi čovek iz Montane koji se priključio španskim gerilcima i koji ima zadatak da u vazuh digne most u blizini Segovije. Tok romana je usporen, sporo prolaze dani, za mnoge od njih su to poslednji trenuci života i svi oni su toga svesni. Pilar, drčna žena bez dlake na jeziku mi je među omiljenim likovima, kao i Anselmo, Džordanov vodič poznih godina. 

Robertovi unutrašnji monolozi ili, bolje rečeno, dijalozi, pošto je neprestano u stanju preispitivanja, odmeravajući strane za i protiv, bili su mi među interesantnijim delovima ovog romana

Koliko si ih ubio? - upita se on. Ne znam. Smatraš li da imaš pravo ma koga da ubiješ? Ne. Ali moram. Od onih koje si pobio, koliko ih je stvarno bilo fašista? Vrlo malo. Ali su svi oni neprijatelji čijoj snazi mi suprotstavljamo našu snagu. Ali tebi se sviđa svet iz Navare više nego iz bilo kog drugog kraja Španije. Da. I ti ga ubijaš. Da. Ako ne veruješ, siđi dole u logor. Zar ne znaš da ne valja ubiti? Da. Ali ti to ipak radiš? Da. I još uvek veruješ da je tvoja stvar apsolutno ispravna? Da. 

Ti nemaš prava da zaboraviš ma šta. Nemaš prava da zatvaraš oči pred time niti da to zaboravljaš niti da to ublažavaš ili menjaš. 

Autorova besprekorna deskripcija mi je takođe zapala za oko; u njoj sam zaista uživala: 

Uvek je voleo taj deo dana i sad ga je posmatrao, doživljavao ga je kao nešto sivo u sebi, kao da je sam bio deo tog sporog osvetljavanja koje nastupa pre izlaska sunca, kad čvrsti predmeti tamne i prostor se rasvetljava i svetlosti, koje su sijale u noći, postaju žute i onda, kako dan nailazi, blede. Debla borova ispod njega bila su sad oštra i jasna, čvrsta i smeđa, put beličast od pramičaka izmaglice nad njim. 

Mnoštvo predivnih citata sam podvukla, a opet, knjiga me nije oduševila. Nedostaje mi nešto. Ljubavna priča Roberta i Marije nije me posebno dotakla - smatram da je trenutak u kome su se našli bio presudan za njihovu međusobnu naklonost i, da su se upoznali u drugačijim okolnostima, možda uopšte ne bi obratili pažnju jedno na drugo. Doduše, često trenutak jeste sve, a sticaj okolnosti postaje pokretač velikih događaja. Robert je borac, a Marija mlada, uplašena, ali hrabra devojka koja je propatila i koja u Robertu nalazi utehu i volju za životom. Ona je njegov zečić i brinuće o njemu, kao i on o njoj. Moje mišljenje je da se Robert zaljubio u Mariju jer nije imao u koga drugog - u grupi su sve bili muškarci, izuzev Pilar, koja je mnogo starija od njega, pritom i zauzeta. Zbog toga njihovu priču ne doživljavam kao bezvremenu ljubav koju treba veličati.  Da li je knjiga dobra? Jeste. Da li sam više očekivala? Priznajem da jesam. Možda ću se jednog dana vratiti da ponovo pročitam određene delove, ali čitav roman ne verujem da ću ponovo čitati. Možda sam ja istrošila svoje strpljenje, pa želim više dešavanja na pet stotina strana, a ne iščekivanje da li će dići taj most u vazduh i hoće li biti mrtvih (Džordž Martin me je upropastio). Možda je poenta u iščekivanju smrti. A možda opet nije bio pravi trenutak. Ponekad je trenutak  zaista sve.