Život Mona Lize
The private life of Mona Lisa / Pierre La Mure
Kako da se u martu ne prihvatim čitanja ove knjige, kad njen izgled toliko asocira na proleće? U prvi mah su mi ovakve korice bile odbojne i suviše sladunjave, ali mi se valjda oko naviklo, pa mi baš deluju prikladno za ovo vreme. Pjer la Mir poznat je po svojim romansiranim biografijama (pisala sam početkom godine o Mulen Ružu, romanu o životu Anrija Tuluz-Lotreka); današnja govori o dami koja stoji iza najčuvenije Leonardove slike, a nedavno sam kupila i Mesečinu (o životu Kloda Debisija). Vidim da uskoro izlazi i Iznad želje, biografija Feliksa Mendelsona. Sam La Mir strogo odbija da se njegova dela nazivaju romansiranim biografijama i tvrdi da tako nešto ne postoji, već da je reč o dramatizovanim biografijama. ''Istorija je sve samo ne tačna'', kaže La Mir i stoga se nijedna biografija ne može uzeti zdravo za gotovo, već su sve u neku ruku dramatizovane.
Na kraju ovog izdanja nalazi se kratka biografija autora, u kojoj je navedeno da je Život Mona Lize biografija Leonarda da Vinčija. To je mogao da napiše samo neko ko knjigu nije ni pročitao; kako naslov lepo kaže, reč je o životu Lize Gerardini, a ne slavnog umetnika (koji se pojavljuje tek u poslednjoj trećini knjige). Zapravo, roman nije samo o Lizi već predstavlja portret jednog grada, Firence i jednog vremena (15. i početak 16. veka) i sadrži mnoštvo zanimljivosti o istoriji, običajima i ličnostima toga doba. Neko vreme ćemo pratiti francuskog kralja Šarla VIII u pohodu na Napulj, učestvovati u razmiricama s Francuzima i pobuni Đirolama Savonarole, sresti Papu Aleksandra VI, provesti neko vreme i u Milanu, dakle, nismo neprestano uz Lizu iako ona jeste glavna ličnost ovog romana.
Priča počinje jednog prolećnog jutra, kada upoznajemo Nolda de Gerardinija, uspešnog trgovca vunom i njegovu suprugu Lizu, dedu i babu još nerođene Mona Lize. Pjer la Mir nam bogato oslikava pozadinu u vidu Grada cveća, njegove ulice, stanovnike, običaje i političke prilike i veoma uspešno prenosi naš duh i misli u Firencu.
Noldo nije odgovorio, jer nije bilo po pravilu da se jedna žena obrati mužu dok je ovaj ne oslovi, pa ako tako nešto ohrabri, čovek više nikad neće doručkovati na miru.
Nakon venčanja Noldovog sina Antonija, rađa se Liza Gerardini, koju pratimo od ranog detinjstva, proživljavamo njene nestašluke, veliku mladalačku ljubav, brak sa znatno starijim Frančeskom del Đokondom, majčinstvo i tihi odlazak s ovog sveta. Od devojčice koja je stalno zadevala svoju dadilju i devojke koja je volela da sanjari, postala je dobra supruga i brižna maćeha, prihvativši sudbinu koja joj je dodeljena, iako joj se u početku duh protivio nametnutim konvencijama. Nije se lako mirila s prolaskom mladosti i ravnodušnošću koju izazivamo kada dođemo u određene godine (tada se osoba od 30-35 godina smatrala starom, iako je i sama Liza u svojoj porodici imala članove koji su poživeli onoliko koliko je danas prosečan ljudski vek, pa i duže).
Mislio sam da je svet podeljen na bogate i siromašne, mlade i stare, jake i slabe. Prevario sam se. Podeljen je na zdrave i bolesne. Kad uđeš u Bratstvo bola, opraštaš se od svojih drugova. Više ne mariš šta se dešava u svetu, ne mariš da li će nam građani Pize oprostiti ono što su naši preci učinili njihovim precima ili neće. Misliš samo na idući grč, idući žig u zglobovima ili kolenima i na to koliko će trajati. I nađeš se kako moliš Boga da ti udeli milost smrti.
Autor povremeno svesno napušta tok priče i zalazi u digresije, trudeći se da nam predstavi istorijske i političke prilike koje su u određenom trenutku bile na snazi, ne bismo li bolje razumeli u kakvom su svetu naši junaci živeli. Pogodio je pravu meru istorijskih podataka i piščeve slobode, stvorivši skladan roman koji je uživanje čitati.
Priča počinje jednog prolećnog jutra, kada upoznajemo Nolda de Gerardinija, uspešnog trgovca vunom i njegovu suprugu Lizu, dedu i babu još nerođene Mona Lize. Pjer la Mir nam bogato oslikava pozadinu u vidu Grada cveća, njegove ulice, stanovnike, običaje i političke prilike i veoma uspešno prenosi naš duh i misli u Firencu.
Noldo nije odgovorio, jer nije bilo po pravilu da se jedna žena obrati mužu dok je ovaj ne oslovi, pa ako tako nešto ohrabri, čovek više nikad neće doručkovati na miru.
Nakon venčanja Noldovog sina Antonija, rađa se Liza Gerardini, koju pratimo od ranog detinjstva, proživljavamo njene nestašluke, veliku mladalačku ljubav, brak sa znatno starijim Frančeskom del Đokondom, majčinstvo i tihi odlazak s ovog sveta. Od devojčice koja je stalno zadevala svoju dadilju i devojke koja je volela da sanjari, postala je dobra supruga i brižna maćeha, prihvativši sudbinu koja joj je dodeljena, iako joj se u početku duh protivio nametnutim konvencijama. Nije se lako mirila s prolaskom mladosti i ravnodušnošću koju izazivamo kada dođemo u određene godine (tada se osoba od 30-35 godina smatrala starom, iako je i sama Liza u svojoj porodici imala članove koji su poživeli onoliko koliko je danas prosečan ljudski vek, pa i duže).
Mislio sam da je svet podeljen na bogate i siromašne, mlade i stare, jake i slabe. Prevario sam se. Podeljen je na zdrave i bolesne. Kad uđeš u Bratstvo bola, opraštaš se od svojih drugova. Više ne mariš šta se dešava u svetu, ne mariš da li će nam građani Pize oprostiti ono što su naši preci učinili njihovim precima ili neće. Misliš samo na idući grč, idući žig u zglobovima ili kolenima i na to koliko će trajati. I nađeš se kako moliš Boga da ti udeli milost smrti.
Autor povremeno svesno napušta tok priče i zalazi u digresije, trudeći se da nam predstavi istorijske i političke prilike koje su u određenom trenutku bile na snazi, ne bismo li bolje razumeli u kakvom su svetu naši junaci živeli. Pogodio je pravu meru istorijskih podataka i piščeve slobode, stvorivši skladan roman koji je uživanje čitati.
Jedna od najtužnijih stvari kad čovek stari sam, pomišljao je Đokondo, jeste to što gleda kako nestaju njegovi savremenici.
Naravno, nećemo ostati uskraćeni ni za sažetu Leonardovu biografiju, koja se poprilično razlikuje od svih na koje sam dosad nailazila. Naime, dok se masovno hvali život i delo firentinskog umetnika, kog neretko nazivaju i genijem, La Mir zauzima drugačiji stav i naglasak stavlja na Leonardove mane - pominje njegovu slabu pismenost, nepoznavanje književnosti i matematike, šurovanje s Francuzima, površnost u pristupu različitim oblastima nauke. Leonardo bi se zainteresovao za navodnjavanje i započeo projekat, a onda bi ga napustio. Iskamčio bi pozamašnu sumu za izradu spomenika, a nikada ga ne bi napravio. Prečesto je menjao predmet svog interesovanja i pokušavao da bude inženjer, arhitekta, anatom (u čemu je zapravo bio uspešan), farmakolog... ''Nerođeni naučnik ubio je rođenog umetnika.'' Svi sjajni izumi koji su mu pripisivani su ili poznati odranije ili nisu izvodljivi, uz izuzetak padobrana. La Mir tvrdi da u Leonardu nije bilo ljudske dobrote, nije voleo ni decu, bio je sklon lenstvovanju i hvalisanju. Jedina osoba koju je voleo je njegova pomajka Albijera, na koju ga je Liza veoma podsećala i u tome se sastoji tajanstvena spona između Lize i Leonarda. On za nju, pak, nije bio ništa više od umetnika, talentovanog zabušanta koji je konstantno odlagao dovršavanje i isporuku njenog portreta.
Mona je bio deminutiv od madame, nekako manje zvaničan naziv, koji se uglavnom upotrebljavao za mlađe matrone. Tako Mona Liza znači ''mlada gospa Liza''.
Lepo napisan roman, koji, pored uživanja u čitanju, nudi i poneki novi podatak koji ranije nismo znali. Izdavač je Vulkan, 2018. prvo izdanje, tvrd povez. Trenutno na trafikama možete po ceni od 499 dinara kupiti knjige Mulen ruž i Mesečinu istog autora.
''Narodi se ne pominju po njihovim borbama ili njihovim bankama, već po lepoti koju su iza sebe ostavili. Na kraju, samo umetnost ostaje. ''
Uživam u čitanju tvojih prikaza. :) Ja sam "Mesečinu" dobila za rođendan, a na akciji sam ugrabila "Mulen Ruž". Merkam i ovu, kao i "Iznad želje". Drago mi je da je Vulkan rešio ponovo da štampa La Mirova dela. Vidim ovde se zateklo mnogo interesantnih ličnosti, sam papa Aleksandar VI je gde god se pojavi dovoljno intrigantan da zaseni sve glavne likove. :)
ОдговориИзбришиIma ponešto o papi Bordžiji, uglavnom je kul lik ovde, za razliku od pape Julija, za kog je La Mir rekao da je smrdljiv tj. baš je istakao tu osobinu :-D I ja želim da skupim sve ove lagane biografije koje su pisali La Mir i Irving Stoun.
ИзбришиHvala ti na divnom komentaru ❤️
Ja sam krenula da čitam Mesecinu, ali nisam mogla da je završim bila mi je pomalo dosadna i baš sam mislila da preskočim ovu knjigu, ali ipak neću tvoja recenzija me je ubedila da joj ipak dam šansu. Sviđa mi se to što je drugačija od njegovih ostalih knjiga i što prati život Lize, a ne Da Vinčija i sviđa mi se to što je on drugačije nego kako ga obično predstavljaju. Deluje baš osvežavajuće i to što njih dvoje nisu u romantičnoj vezi nego on nju samo slika, a ona se nervira što nikako da joj isporuči sliku . :'D Jedva čekam da je pročitam. :)
ОдговориИзбришиZnam za tu seriju i čula sam da je dobra , al nisam je još gledala, hvala na preporici. :) Inače ja sam čitala njegove beleške "Quadrifolium", valjda se tako zovu, i u njima se poprilično oslikava ovo što je prikazano u knjizi, kako brzo gubi interesovanje za stvari ili lenjstvuje. I moram ti priznati da sam se i ja ulenjila od kad sam je čitala, pa se sve nadam da će me ova knjiga malo drmnuti i provredniti, al možda ja previše očekujem od Pjera La Mira.
ИзбришиGledala sam prvu sezonu te serije dok se emitovala na Foksu, bila mi je zanimljiva. Meni ne smeta La Mirovo viđenje Leonarda, pretpostavljam da mu je dojadila ta ''vinčidolatrija'', bilo mi je interesantno da pročitam i ponešto o njegovim manama (recimo, prihvatio bi neku porudžbinu i potrošio pozamašan avans, a obećano delo nikad ne bi isporučio), neće to uticati na sveopšte mišljenje o Leonardu.
Избриши