Ispovesti knjigoholičarke - U susret Sajmu

Prošle godine podelila sam s vama utiske o Sajmu knjiga (tekst i fotografije se nalaze OVDE), a i ove planiram nešto slično. U međuvremenu, iznela bih vam svoje viđenje Sajma iz oba ugla, kupca i prodavca i napravila neku vrstu poređenja. Moj prvi posao na Sajmu obuhvatao je rad na info pultu s jednom koleginicom pre punih deset godina (zapravo 11). Dobile smo detaljnu mapu s rasporedom štandova izlagača i naš posao je bio da upućujemo ljude kada nas upitaju gde se nalazi određeni štand. Nismo imale nikakvu pripremu pre početka rada, tako da smo se same informisale o tome gde se nalazi menjačnica, gde je bankomat, parking i još neke stvari, jer smo takvih pitanja dobijale u jednakom broju kao i onih o izdavačima. Ubedljivo najčešće pitanje je bilo gde se nalazi toalet i gde je hala 14 (kasnije preimenovana u Halu 4), a mi smo se nalazile u samom prolazu između Hale 1 i Hale 14. Bilo je tu svakojakih pitanja i zahteva, od toga da im pričuvamo kese s kupljenim knjigama da ih ne nosaju okolo (može, ali ne odgovaramo za njih), da im pozajmimo makaze (odakle nam?) do molbi da im poklonimo debele knjige rezimea koje su se nalazile na našem pultu. Bila sam tada student i taj period mi je ostao u lepoj uspomeni. Pred kraj radnog vremena sam skoknula da nešto kupim za sebe (tada nisam imala ovolike prohteve kao danas) i nisam bila u mogućnosti da natenane razgledam, mada mi niko nije stajao nad glavom i kontrolisao svaki moj pokret - jednostavno, plaćena sam da radim i neprijatno mi je da zloupotrebljavam to vreme za šetkanje i razgledanje. U to vreme je raspored izlagača bio drugačiji, neke izdavačke kuće su u međuvremenu ugašene (kao Narodna knjiga) ili su prestale da izlažu na Sajmu (Plato). Bilo je ljudi koji su mislili da je dovoljno da nam kažu naslov knjige, pa da ih uputimo na štand izdavača, kao da se podrazumeva da u svojim glavama posedujemo informacije o svim knjigama ikada objavljenim, pa smo morale da ih upućujemo u deo s računarskom pretragom. 

Prošle godine sam se, nakon pauze od deceniju, ponovo našla ''s one strane Sajma'' i prisetila se uzbuđenja koje vas obuzima dok stižete u svitanje dana, posmatrate kako teku pripreme, kako se štandovi polako uobličavaju i pune knjigama i kao pojedinac učestvujete u toj velikoj manifestaciji. To je zaista posebna vrsta euforije za nas knjigoljupce i svakome bih preporučila da se bar jedne godine oproba kao radnik na Sajmu. Naravno, nisu uslovi kod svih izlagača isti - kod nekih je prijatna atmosfera, dok su drugi pod strogom kontrolom. Prošle godine mi je bilo žao da vidim radnike naše najveće izdavačke kuće (s najvećim prodajnim prostorom u hali) kako stoje, svako u svojih metar prostora za koji je zadužen. I stajali su tako od ujutru do uveče. Zaista nehumano. Ja nisam osoba koja voli da zabušava i koja bi presedela ceo Sajam ne trudeći se, ali smatram da svako zaslužuje da povremeno sedne, odmori se i ni u kom slučaju ne bih zahtevala od nekog da stoji ceo dan. Takav radnik je umoran, bezvoljan i to mu se na licu vidi. Nisam ni za one koji se zavale ne radeći ništa, pa još stalno nešto grickaju za štandom, gledaju u telefon i lepo vidiš da su došli da ubiju vreme. Kada radite na Sajmu, ne možete natenane da razgledate i doživite osećaj zadovoljstva kupovine knjiga koje ste želeli, već se ta kupovina uglavnom svede na brzinsko obletanje tokom kog samo pokupite ono što ste ranije pikirali. Ja sam prošle godine znala otprilike šta želim (Lomove klasike, ilustrovanog Hobita) i bila sam upoznata s rasporedom izlagača; znam ko je izdao svaku od knjiga koje želim jer se uvek informišem pre početka Sajma. Meni su, na primer, na štand Evrobuka na kom sam radila, dolazili posetioci i pitali za određene knjige koje uopšte nisu naše izdanje. Oni tako dođu na Sajam nemajući pojma ko je izdao knjigu koju žele da kupe i valjda se nadaju da će u toj šarolikoj gomili nabasati na nju. Imam vrlo lepe uspomene s prošlogodišnjeg Sajma i, da mogu, svakako bih se ponovo prijavila da radim na štandu Evrobook jer su bili jako fini i korektni

Mapa Sajma je svima dostupna, možete je skinuti u pdf dokumentu na telefon ili odštampati na papiru, a istaknuta je i kod stepeništa u glavnoj hali. Spisak knjiga koje želite da imate lepo sastavite, uzgred proverite koje su regularne cene da posle vidite da li vam se uošte isplati kupiti na Sajmu. Muka mi je od ljudi koji dođu bez cilja i tumaraju okolo praveći gužvu, samo da bi se kasnije pohvalili da su bili na Sajmu knjiga. Takvi ljudi dođu da bi sedeli u kafiću i kupili knjigu Pink Panter, recimo. Ne razumem ni poentu dovođenja male školske dece na Sajam - idu kao muve bez glave u čoporima i suviše su mali da bi mogli da uživaju ili steknu ljubav prema knjizi jer u toj gužvi malo toga uspeju da vide. Nek sam nekorektna što smatram da bahati ljudi koji jedu sendviče nad knjigama ne treba da dolaze, kao i babe koje te guraju čim zastaneš kod knjige koju želiš jer im baš ta knjiga naprasno postane zanimljiva. Jedne godine sam povela svog sedmomesečnog sina u kenguru, došla sam kolima s roditeljima na sat vremena, čisto da me mine želja i da udahnem duh Sajma. Zadržali smo se oko jedan sat i otišli kući. Ogi se nije bunio, bilo mu je zanimljivo da razgleda okolo i smeška se prolaznicima. Prošle godine su ga moji roditelji doveli da me vidi na štandu na kom sam radila (tokom Sajma sam ga viđala samo noću i ujutru pred polazak u vrtić), malo se klatio uz muziku i dobio pregršt novih knjiga od mene, bake i deke. Ne planiram da ga vodim dok ne poraste jer je sada suviše veliki da bi se nosao, a suviše mali da bi razgledao knjige i birao šta želi da čita. 

Ove godine ponovo idem kao kupac i odabrala sam radni dan pre podne, da izbegnem najveću gužvu i da mogu na miru da prošetam i obiđem sve. Što se tiče mog spiska, ove godine ga nisam pravila; želim Gospodara prstenova, možda jednog Orvela, a još uvek se mislim u vezi s Domom gospođice Peregrin za čudnovatu decu. Naravno, sve to pod uslovom da nešto ne iskrsne u poslednji čas, pa ne odem. Nadam se da će Sajam knjiga (p)ostati jedna divna manifestacija koja okuplja ljubitelje knjiga i da neće biti obogaćena brojnim štandovima s pljeskavicama, starletama i Sajmom medija (koji bi se pre mogao nazvati Vašarom šunda), kao što se ponekad dešavalo. Pljeskavice, doduše, nisam primetila već godinama unazad, ali su zato svakave ''autorke'' nikle i promovišu svoje nazoviknjige. Znate li za koju su se knjigu posetioci najviše raspitivali dok sam radila na info pultu? Živo se sećam i nakon 11 godina. Za knjigu Saše Ćurčića, nekadašnjeg fudbalera i učesnika rijalitija Veliki brat. Dovoljno sam rekla.