20.04.2017.

The remains of the day


Da li se može reći da je nečiji život promašen ako ta osoba toga nije svesna?


Išiguro je dobio Bukera za ovaj roman i jedan je od retkih naturalizovanih britanskih pisaca koji je svojevremeno uspeo da se izdvoji drugačijim stilom naracije. Sklonost dugim rečenicama i unutrašnjem monologu ne umanjuju jednostavnost njegovog pripovedanja i lakoću s kojom čitaoca uvodi u engleski mentalitet. 
  
Za uspeh da pronikne u svest jednog engleskog džentlmena verovatno je jednim delom zaslužna činjenica da se pisac s roditeljima doselio u Britaniju kada je imao svega pet godina, a za drugi deo je svakako zaslužan njegov talenat.

 Gospodin Stivens, već u poznim godinama, na nagovor svog poslodavca, Faradeja, kreće na putovanje po Engleskoj. Zastajkujući u pitoresknim varošicama radi odmora i konačišta, usput sreće i ljude na koje ostavlja impozantan utisak svojom pojavom i besprekornim držanjem. Uglađenih manira, bez ikakvih izliva emocija i s nesposobnošću da se našali, Stivens do kraja ostaje profesionalac i prototip engleskog batlera.
Najveći deo romana čini prisećanje na ranije dane službe, kada je bio batler lorda Darlingtona - Stivens nam govori o odlikama koje krase vrhunskog batlera, o dostojanstvu, o svom ocu i odnosu sa ženom koja je nekoliko godina provela kao domaćica kuće, gospođicom Kenton.

Možda bi neki našeg junaka nazvali uštogljenim i bezosećajnim, ali on je jednostavno Englez do same srži svog bića i neko ko se sve vreme drži kao da je na dužnosti. Uloga batlera nije nešto što odbacuje po potrebi, već se u potpunosti saživeo s njom. Čak ni čitaocu ne otkriva svoje najdublje misli, snove i nadanja - zapravo, mi do kraja romana ne saznajemo ni njegovo ime.

Čitanje ovog romana nalikuje laganoj i udobnoj vožnji na sedištu fordovog luksuznog automobila, s pogledom na engleski krajolik ili, pak, utešnoj šolji čaja dok sedite u fotelji za vreme kišnog popodneva. Svi koji su knjigu čitali pre mene su se izjasnili da im se svidela, a najčešći epitet je glasio ‘’fina’’, pa ću ga i ja pozajmiti da u jednoj reči opišem celokupan utisak o ovoj knjizi.

Samo izdanje mi se veoma dopada, tvrd povez, suptilne korice, a čak ni ja, stara cepidlaka, nisam našla mane prevodu niti lekturi. Vidi se da je izdavač (Dereta) posvetio posebnu pažnju ovoj knjizi, kakvu ona i zaslužuje.

Roman je ekranizovan svega koju godinu nakon objavljivanja, a glavnu ulogu tumači Entoni Hopkins.

📖

''Dostojanstvo'' batlera je neraskidivo povezano s njegovom sposobnošću da ne izneveri profesionalno biće u kojem obitava. ''Mali'' batleri će svoje profesionalno biće i pri najmanjem povodu napustiti zarad onog privatnog. Za takve osobe - biti batler znači igrati pantomimsku ulogu; pri najmanjem potresu, fasada popušta i ispod njenog površinskog sloja ukazuje se glumac. Veliki batleri su veliki zahvaljujući sposobnosti da se do krajnjih granica svojih moći nastane u svojoj profesionalnoj ulozi; njih neće poljuljati spoljni događaji, ma koliko bili neočekivani, bolni ili poražavajući. Oni nose svoj profesionalizam onako kako otmen gospodin nosi svoje odelo: on neće dozvoliti ni razbojnicima, ni okolnostima da mu to odelo strgnu s tela pred očima sveta; on će ga zbaciti onda, i jedino onda, kad to bude hteo, uvek i neizbežno kada je sasvim sam. To je, kažem, pitanje ''dostojanstva''.

***
Ne može se večno premišljati šta bi bilo da je bilo. Čovek mora da shvati da mu je dobro koliko i drugima, a možda i bolje nego drugima, I da za to bude zahvalan.

15.04.2017.

Versatile Blogger Award


Za ovaj post možete zahvaliti mojoj blog-koleginici, dragoj Šećernoj Piluli koja me je nominovala za Versatile Blogger Award. Hvala! U zadatak mi je palo da navedem sedam stvari o sebi i da, naravno, nominujem sledeću osobu. 

13.04.2017.

Prednosti i mane pisanja bloga


Ćao! Danas privodimo kraju ovaj serijal na temu pisanja bloga, a sadašnja tema su prednosti i mane vođenja bloga. Naravno, govorim o svom iskustvu, pretpostavljam da ima i različitih mišljenja o pojedinim stavkama, dok su neke druge, pak univerzalne. 

10.04.2017.

Samarkand


07042008 - ovako sam na poleđini zabeležila datum kada sam kupila ovu knjigu. Pozajmila sam je godinu-dve pre toga iz biblioteke i veoma mi se svidela, tako da je ovo bila jedna od mojih prvih kupovina u Laguninom Klubu čitalaca, ušuškanom u Resavskoj ulici. Zapravo, prva knjiga je bila Zvezdana prašina NIla Gejmena, a Samarkand je druga. Načela sam priču o istorijatu jer imam neku vrstu emotivnog odnosa prema ovoj knjizi, ali obećavam da ću u nastavku biti konciznija i da ću se držati same fabule i utisaka.  

Na početku bih vas upozorila da ovo nije knjiga o Samarkandu, već o zbirci pesama koje se, između ostalog, nazivaju Samarkandskim rukopisom. Amin Maluf je rešio da nam ispriča priču o nastanku rukopisa i na samom početku nas vodi u Samarkand, čudesni dragulj Orijenta, na čijim ulicama srećemo Omara Hajama, pesnika, filozofa, astronoma i učenjaka. Omar je mladić, lep i razborit, skroman, ali i hedonista, okrenut nauci, ali veruje u astrologiju, nesklon sukobima i apolitičan. Ipak, usud mu je dodelio da se nađe na dvorovima i da njegove savete poslušaju neki od najmoćnijih ljudi toga doba. Na podstrek kadije Abu Tahera, Omar počinje da zapisuje svoje pesme, rubaije, u jednu praznu ukoričenu knjigu koju mu je kadija poklonio i tada, u drugoj polovini 11. veka nastaje čuveni Samarkandski rukopis. 

Na koji način će rukopis napustiti Samarkand, obići veliki deo Persije, završiti zaboravljen u tvrđavi sekte asasina, da bi na kraju završio na dnu kovčega Benžamena Lesaža, putnika na Titaniku, otkrićete listajući stranice ove divne knjige.

Maluf nas maestralno vodi Orijentom, prelazeći iz 11. u 19. vek, da bi u osvit dvadesetog veka prikazao Persijsku revoluciju - kako je do nje došlo i kako je tekao sam njen tok. Kao neko ko se ne interesuje preterano za politiku, priznajem da sam više uživala u prvoj polovini knjige koja je smeštena u raniji period i koja nam kazuje više o običajima i životu u tadašnjoj Persiji kroz kratke prikaze Omarovog života, kao i njegovog poznanika Hasana Sabaha, osnivača ozloglašenog reda asasina. Od Samarkanda, preko Buhare, Isfahana i Nišapura, pa sve do Anapolisa, Maluf nam u uši šapuće čarobne reči uz pomoć kojih nas vodi stazama starog Orijenta, uz toplinu sunčevih zraka i šum peska, usput nam otkrivajući i zanimljivosti poput objašnjenja zašto se nepoznata u matematici označava sa x ili poreklo reči kao što su raj, asasin ili Iran.


Knjiga ima 311 strana, na poslednjoj strani se nalazi mapa pomoću koje ćete lakše pratiti putešestvije Omara i Benžamena, a pre neku godinu je objavljena i u tvrdom povezu u okviru edicije Dragulji Lagune. Kada sam poslednji put proverila, oba izdanja (i tvrde i meke korice) su bila rasprodata na sajtu izdavača, ali na sajtu Delfi knjižare ih još uvek ima. U ovom slučaju se u potpunosti slažem sa nazivom edicije jer je ovaj Malufov roman zaista pravi dragulj među knjigama.

📖
Do dana kada ćeš moći da izrekneš sve što misliš, i potomci tvojih potomaka imaće vremena da ostare. Živimo u doba tajnovitosti i straha, i moraš imati dva lica: jedno da pokazuješ svetini, drugo sebi samome i svome Tvorcu. Ako hoćeš da sačuvaš oči, uši i jezik, zaboravi da imaš oči, uši i jezik. 

***
Ali vidiš, hadže-Omare, ma koliko prostrano bilo neko carstvo, ma koliko nastanjeno, ma koliko bogato, uvek u njemu vlada oskudica ljudi. Naizgled - štagar ih je, trgovi krcati, svetina gusta! A ipak mi se dešava da gledam svoju postrojenu vojsku, džamiju u vreme molitve, bazar, pa i sopstvenu divanhanu, i da se upitam: ''Ako bih od ovih ljudi zahtevao mudrost, znanje, odanost, čestitost, ne bi li se svetina posle svakog svojstva koje sam nabrojao proredila, pa raspršila i nestala?

***
Priče su, i dobre i loše, kao strele: kad ih odapneš nekoliko, jedna će pogoditi metu.

***
Ako Persijanci žive u prošlosti, to je zato što je prošlost njihova otadžbina, a sadašnjost je za njih nepoznat kraj u kom im ne pripada ništa. Sve što je za nas simbol modernog života, oslobodilačkog razvoja čoveka, za njih je simbol strane vlasti: putevi, to je Rusija; železnica, telegraf, banka, to je Engleska; pošta, Austrougarska...

08.04.2017.

April u Beogradu



Sigurna sam da postoji i bolji izbor za naslov današnjeg posta od pesme Zdravka Čolića, ali trenutno ne mogu ništa pametnije da smislim. Uz to, mislim da će sasvim odgovarati jer ćemo danas malo prošetati ulicama starog grada i posetiti jednu zanimljivu izložbu u centru. 
U četvrtak sam odskakutala do svog zubara na Dorćolu - sem dok sam se vraćala uzbrdo Skadarlijom - tad bi prava reč bila nabadala jer sam iz čista mira rešila da obujem cipele s platformom koje odavno ne nosim, a znate kako je u toj ulici kaldrma zgodna za svakog ko ne obuje patike. Ali, bio je divan dan i još uvek nema mnogo ljudi na ulicama kao kad pravo otopli, tako da je bila uživancija prošetati i uživati u pogledu na rascvetala stabla i šarmantne (i prazne) bašte restorana.