25.11.2017.

Novembarska modna priča

Ne pamtim kada sam poslednji put pominjala modu na blogu, a ni u stvarnom životu joj već neko vreme ne pridajem mnogo pažnje. Međutim, desi se da ponešto i zapazim i da mi se dopadne, pa ću u takvim prilikama deliti svoje favorite s vama.  Prošle nedelje je održana, sada već čuvena, revija Victoria's Secret, jedan kičerajski cirkus kome se pridaje (pre)velika pažnja. Polugole manekenke sa zakačenim krilima na leđima nazivaju anđelima, što čak i meni, koja nisam veliki vernik, deluje neprikladno. Gaće od milion dolara su i dalje gaće. Verujem da je muškarcima zanimljivo da gledaju i da je taj ''spektakl'' sam sebi svrha, ali za mene tu zaista nema ništa.  Car je go! 

Nasuprot tome, danas ću izdvojiti reviju libanskog kreatora Elija Saba, nazvanu A tale of fallen kings, Priča palih kraljeva, koja predstavlja pravu gozbu za oči, pa, ako niste već videli kolekciju, sada bacite pogled na neke komade namenjene sezoni jesen&zime 2017/2018. Fotografije sam preuzela sa Vogue sajta.

23.11.2017.

Skerletno slovo


Za ovu knjigu sam prvi put čula gledajući američke filmove i serije, gde je pominjana kao školska lektira. Skerletno slovo ili Slovo srama delo je američkog pisca Natanijela Hotorna objavljeno sredinom 19. veka. Radnja romana smeštena je u Hotornovo rodno mesto, Salem, u državi Masačusets. 

Prva scena, nakon razvučenog uvodnog dela, smeštena je na gradskom trgu, gde je Hester (ili Jestira) Prin javno prokazana kao preljubnica i osuđena da nosi skerletno slovo A (od reči adulteress, preljubnica) zakačeno na grudima ne bi li svekoliko stanovništvo bilo upozoreno da se nalazi u društvu grešnice. Hesterin zakoniti suprug je dve godine ranije nestao, ne zna se da li je mrtav ili živ, a ona se upustila u ljubavnu vezu s nepoznatim muškarcem i rodila njegovo dete. Uskogrudo i licemerno tadašnje društvo izopštava Hester i njenu kćer Perl (Biserku). Pored njih dveju, iz mase salemskih stanovnika izdvajaju se i lik pritvornog lekara Rodžera Čilingvorta i metiljavog sveštenika Artura Dimsdejla, čineći kontrast ponosnoj i nesutrašivoj Hester. 

Utisci: Usporeno, čak tromo pripovedanje na pojedinim mestima otežavalo mi je čitanje jer sam u tom trenutku bila raspoložena za neko dinamičnije štivo, ali sam shvatila da ću tako beskonačno odlagati čitanje ove knjige i nisam htela da odustanem. Sama rečenica je lepa i odaje načitanog i obrazovanog čoveka. Ipak, ovaj roman me ničim nije oborio s nogu i nekoliko puta sam okretala knjigu da proverim koliko još stranica imam do kraja. U uvodu nam Hotorn opisuje staru carinarnicu i njeno osoblje na nekoliko desetina strana, a kasnije mu se dešava da preskače čitave godine. Iako se Hotorn lepo izražava, knjigu sam više čitala radi reda (zato što je veoma poznata i jer sam je kupila, pa da ne stoji na polici sto godina nepročitana) nego što sam u njoj uživala. 

Ovo Vulkanovo izdanje mi na prvi pogled izgleda kao ljubić i već su mi dosadile ove njihove šablonske korice sa devojkama kojima je odsečena polovina lica. Ko nije upućen, nikad ne bi pretpostavio da se među njima krije jedna od poznatijih knjiga i pravi klasik američke književnosti. Bez obzira na izgled, ja sam knjigu vadila u autobusu i čitala je u putu do i od posla. Papir je recikliran, žućkast, 279 strana. 

20.11.2017.

Ovog vikenda


 U subotu sam malo radila, malo uživala. Završila sam obaveze već u podne, pa sam se našla s drugaricom koja se složila da mi bude zamorče za fotografisanje za ovu nedelju - već sam vam pričala kako, iako za blog slikam manje-više pet godina, uglavnom sam fotografisala prirodu, predmete, detalje, a s ljudima nemam dovoljno prakse, što bih volela da promenim, tako da je ove subote bilo malo smrzavanja na Kalemegdanu, ali mnogo više smeha. Svratile smo i u Muzej primenjene umetnosti na Crno Belo, izložbu o čokoladi, koja je trajala 3 dana. Ulaz je bio besplatan i delili su čokoladice-uzorke, tako da se nismo bunile. 
Nakon fotografisanja, otišle smo u Moskvu na čaj kao prave gospođe. Znate, za mene je Moskva godinama predstavljala mesto koje je rezervisano za strance ili starije ljude, međutim, sve više mi prija taj raskošni, ali ne preterano ulickani ambijent, tihi žamor i nenametljivi zvuk klavira u pozadini, tako da sam ove nedelje bila dvaput. Možda starim, pa me odavno ne zanimaju zadimljeni pretrpani klubovi sa zaglušujućom muzikom; u suštini, najradije sednem  u neku dobru rustičnu pivnicu. 
 Ne znam da li ste videli, ali na sajtu English Book (.rs) već duže vreme traje rasprodaja, tako da možete kupiti knjige, radne sveske, učila, ali i klasike po povoljnim cenama, tako da sam ja uzela ove dve knjige Šarlote Bronte - Širli, koju sam čitala u srednjoj školi, nije mi bila toliko dobra, ali su mi se ove korice mnogo dopale, pa sam je uzela; ko zna, možda je prilikom drugog čitanja doživim potpuno drugačije. Vileta je moja ljubimica još od ranijih dana (mislim da je to prva Šarlotina knjiga koju sam čitala, pre  Džejn Ejr) i pozajmljivala sam je iz biblioteke više puta. Sada imam i svoju, konačno; više volim da čitam na srpskom, ali naše izdanje je teže naći, imaju samo polovne da se kupe, a nisu dovoljno očuvane za moje standarde. Bilo je u petak uveče malo natezanja s kurirom, šta da vam kažem, neki ljudi se nikada neće promeniti. Stigao mi je SMS sa tekstom da je te večeri u 20:41 pokušana isporuka, ali da nikog nije bilo na adresi. Ja nazovem da vidim o čemu je reč jer sam cele večeri kod kuće i već sam spremila dete za spavanje, ko očekuje isporuku u to doba(?) i na kraju se ispostavlja da kurir nije uspeo ni da nađe moju zgradu, a kamoli da je zvonio na vrata. Važno da je poslao poruku da nisam kod kuće. 

Ispod imate još jednu sličicu s mog Instagrama od ove nedelje. Oko 90% sadržaja koji tamo kačim su knjige, i gledam da ih propratim nekim citatom, utiscima tj. bar nešto da napišem jer sama ne volim ''mutave'' profile na kojima su samo slike bez reči. 
Srećan vam početak radne nedelje!


15.11.2017.

Biblioteka noću

The library at night  - Alberto Manguel

Nakon godinu dana strpljivog čekanja na polici, došla je na red i Biblioteka noću. Meni se uvek čita najnoviji ulov, u ovom slučaju plen sa Sajma, ali sam pustila drugaricu da mi odabere štivo za novembar, tako da ćete danas i u dva naredna posta čitati o knjigama po njenom izboru. Hoću reći, sama sam kupila te knjige, tako da sam svakako nameravala da ih čitam kad-tad, ali ih je ona malo pogurala.  Čula sam u nekoliko navrata kako je Biblioteka noću obavezno štivo, takoreći Biblija za sve knjigoljupce jer je prava riznica priča čiji je glavni junak upravo biblioteka. Moram reći da sam s dobrim delom podataka već bila upoznata jer sam studirala bibliotekarstvo, tako da delovi koji se dotiču Aleksandrijske biblioteke, Kalimaha, Pergama, Antonija Panicija i tako dalje, za mene i nisu bili neka novost, ali svakako sam saznala i neke nove zanimljive sitnice na koje sam ovde prvi put naišla. Iako je ne mogu svrstati u beletristiku, ova knjiga nije baš ni udžbenik i Mangel uspešno balansira na granici između ličnog i objektivnog. Knjiga je podeljena na petnaest poglavlja, a svako od njih se dotiče određene uloge koju biblioteka ima, počevši od života pojedinca, do nacionalnog značaja i pokazatelja stepena razvoja čovečanstva. Tekst je upotpunjen fotografijama i ilustracijama koje zaokružuju čitavu priču. 

Biblioteka je entitet koji neprestano raste, kaže Mangel, a njen sadržaj umnogome govori o vlasniku, njegovim sklonostima, htenjima i karakteru. Sam autor je veliku pažnju posvetio svojoj ličnoj zbirci, pažljivo birajući svaki naslov i povezujući ih redosledom koji njemu najviše odgovara, smestivši ih u posebnu prostoriju koju je uredio po svojoj zamisli, baš kao što bi i većina nas koji gradimo svoje male privatne biblioteke uradila. I ja se nadam da ću ostvariti želju da svoju sve veću kolekciju lepo smestim i uživam u pogledu na popunjene police svakog dana. 

Biblioteku noću svakako smatram knjigom koju valja imati u svojoj zbirci, a ne morate je progutati odjednom. Njena poglavlja možete iznova čitati i vraćati im se, upotpunjavajući znanje o biblioteci kao ljudskoj tvorevini sazdanoj da sakupi sva ljudska znanja sticana tokom istorije, od prvih tablica s klinastim pismom, do današnjih dana, osvrćući se i na pojavu elektronskih knjiga i upoređujući ih s njihovim precima, ali i savremenicima od papira. 

Izdavač: Geopoetika, 2008.

📖

Dok sedim u svojoj biblioteci noću, posmatram, pod snopovima svetlosti, nemirni plankton prašine koja pada i sa stranica knjiga i sa moje kože, koje svakog sata odbacuju sloj po sloj mrtvih ćelija u slabašnom pokušaju da se odupru. Sviđa mi se da zamišljam kako se, dan nakon mog poslednjeg dana, moja biblioteka i ja zajedno mrvimo i rasipamo, tako da, čak i kad me više ne bude, i dalje budem sa svojim knjigama.

***
Prednost privatne biblioteke, za razliku od javne, jeste u tome što dozvoljava ćudljivu i krajnje ličnu klasifikaciju. 

***
Ljubav prema bibliotekama, kao i sve ostale ljubavi, mora se steći. Niko ko prvi put stupa u prostoriju sačinjenu od knjiga ne može instinktivno znati kako da se ponaša, šta se od njega očekuje, šta mu se nudi, šta je dozvoljeno. 

13.11.2017.

Another autumnal


Još malo jesenjih slika, znam, dosadna sam, ali meni se sviđa i koristim ove dane, dok nije opalo sve lišće, da ovekovečim jesen u svoj njenoj lepoti. Gole grane su tako tužne. Nemam mnogo vremena ovih dana, opteretili su me neki poslovi (ali dobro je dok se radi), a pohađam i dva kursa, ili bar pokušavam, a da ne pominjem porodične i kućne dužnosti i staranje o (bolesnom) psu. Zasad ništa od mog odlaska u teretanu i dodatnih časova vožnje, ali možda se nosanje deteta do vrtića žonglirajući s kišobranom računa kao trening?

Pošto nemam ništa više da vam kažem, ostavljam vam jednu pesmicu Desanke Maksimović: 

Teško je naslikati kišu
i pogoditi koje je boje:
možda je siva kao u miša, 
možda je zelena kao zova,
možda je bela kao mleko, 
možda je šarena kao duga iznad vrta...

Zato je dete neko 
od neba do zemlje do krovova
povuklo nekoliko raznobojnih crta.