Thursday thoughts: Šta čekaš?!

Nemam običaj da pišem o negativnim stvarima, o stvarima koje me nerviraju, o nepravdi, o nesrećama, zapravo, ni ovo o čemu ću pisati danas nije bogznakako veliki problem, ali mi je dosadilo da ćutim o tome. Kao što znate, prošle godine sam postala majka i, iako se polako uhodavam u tu ulogu, još uvek imam mnogo da učim. Nekako uspevam da izađem na kraj sa svakodnevnim obavezama, to jest, dvadesetoročasovnim dežurstvom nad svojim detetom, pri čemu se trudim da, pored toga, pročitam i poneku knjigu, povremeno prošetam s drugaricom (2-3 puta mesečno), izvedem psa u šetnju, obavim poneku kupovinu i tako dalje. I jedva uspevam u tome. I onda se nađe neko da me pita kad ću da rodim drugo dete. I takvih pitanja je sve više. I sve više mi smeta to guranje nosa u tuđa posla. Čim se udaš, gnjave te pitanjima kad će beba (ukoliko nisi jedna od onih koje se udaju trudne, tada se spremi na drugu vrstu komentara), kao da je jedina svrha tvog života da imaš decu. Meni je, kad me neko pita kad ću imati dete kao da mi zaviruje u matericu. Šta te briga kad ću; imaću kad ja budem htela i kad mi majka priroda to dozvoli. Možda pokušavamo, ali ne ide; možda se retko viđamo, pa ne možemo da napravimo bebu sve i da hoćemo; možda nam je brak u krizi; možda nećemo odmah da imamo decu, a možda nećemo da ih imamo uopšte. I to je sve u redu. 

Ja nikada nikog nisam pitala kada će se udati, kada će imati dete; to mi spada u ona neumesna pitanja, isto kao i ''kolika ti je plata'' (zapravo, toliko sam diskretna da ni rođenog oca nisam pitala kolika mu je plata, već sam slučajno pročitala u novinama). Istina je da imamo ograničen ''rok trajanja'', pogotovo mi žene i da, ko želi da ima biološke potomke, treba na vreme da razmišlja o tome, ali nije dužan da polaže računa nikome. I tako, ljudi su me najpre gnjavili pitanjima kada ćemo suprug i ja imati decu, a mi ih baš namerno nismo hteli odmah jer smo se retko viđali i hteli smo da budemo sami neko vreme kada konačno počnemo da živimo zajedno. Jednom sam ušla na muževljev FB profil (znam da ovo zvuči užasno, ali nije bilo tako, ništa nisam špijunirala već mi je sam rekao da uđem) i videla da ga je jedan drug smarao pitanjima kada će imati decu. I moj muž mu napiše ''Planiramo, ali hoćemo neko vreme da budemo sami'', a taj se lik drznuo da napiše ''Pa dosta ste bili sami.'' Kao što vidite, treba neko sa strane da proceni kad je dosta, pošto mi to sami očigledno ne umemo. 

Nakon otprilike  3 godine braka ostala sam u drugom stanju i izgubila tu bebu. Nismo to oglašavali na sva zvona, tako da većina ljudi nije ni znala za to. I dalje sam morala da se suočavam s pitanjima kada ću imati bebu i šta čekam. Dešavalo mi se da pobegnem u kupatilo da se ne bih rasplakala pred ljudima umesto da odbrusim toj spodobi koja postavlja nekulturna pitanja. Jednom sam na ulici srela svog razrednog iz srednje škole koji je, pošto je znao da sam udata, pitao šta čekam i zašto još nemam dece. Iz poštovanja prema svom ocu, koji je bio tada sa mnom, nisam uletela u verbalni obračun sa svojim bivšim profesorom kome, očigledno, nisu vredele silne škole koje je završio kad je u duši ostao primitivan. To obično i jesu ljudi potpuno nebitni u našem životu, poput mog razrednog - nikada me roditelji nisu pitali kada ću imati dete, niti najbolja drugarica, već se uvek nađu drugi da pametuju - komšije, zubar, krojačica, tamo neka tetka...

Da rezimiram (napokon), rešila sam da ne budem više ljubazna s neljubaznim ljudima jer oni to nisu zaslužili i, što je još bitnije, iz moje ljubaznosti ništa nisu naučili i nisu postali ništa manje nasrtljivi.