Wind of change

Oni koji redovno čitaju blog znaju da sam poslednjih godina živela na relaciji Beograd-Tivat, s tim što sam u celini više vremena provodila u ovom potonjem zbog suprugovog posla. Kako sada ima novi posao i nije više vezan za Tivat, došlo je vreme da se vratimo u Beograd i kažemo zbogom životu na moru. Ovi dani su mi prošli u pakovanju, razvrstavanju, raščišćavanju. Ne mogu reći da treba spakovati ceo život, ali spakovati i pola života je vrlo zahtevan zadatak, kako fizički, tako i emocionalni. Da budem iskrena, od početka sam znala da neću živeti ovde drugačije nego li privremeno i nisam se nikada u potpunosti saživela sa primorskim gradićem u kom sam se obrela. Bio je veliki šok za mene odvojiti se od roditelja, prijatelja i velikog grada u kome sam odrasla i doći u malo mesto gde nikoga nisam poznavala. Svakih mesec-dva bi me uhvatila čežnja za Beogradom i patila sam što ne mogu da vidim svoju majku ili oca kada to poželim, da prošetam Zemunskim kejom s najboljom drugaricom, da odem u pozorište ili bioskop ako mi se prohte (jer ovde toga nema, izuzev preko leta). Iako sam relativno često dolazila u Beograd, ponekad i na više meseci, to nije isto kao kada tamo živite. Vremenom sam upoznala nove ljude, mnoštvo kolega na poslu, druge šetače pasa, žene sa aerobika... Navikla sam se na život na moru, na lepo vreme, na to da bez auta ne možeš nigde da mrdneš, na to da mi se pokvare kanali na TV kad padne malo jača kiša, da u samo jednoj pekari prave pitu sa pečurkama (a i tad treba unapred da se naruči), da u jesen i zimu ne gledam ogoljeno drveće nego palme i četinare. Čovek je blagosloven sposobnošću da, kako vreme odmiče, pamti samo one lepe trenutke, a loši izblede u sećanju. Ranije sam jedva čekala da se odselim, a sada znam da ću se sa nostalgijom prisećati primorskih dana. 

Nisam vam se često ispovedala na blogu, trudila sam se da uvek prikažem lepe stvari koje mi se dešavaju, a ovo je, nadam se, jedna od njih. Drago mi je što ću sada opet biti blizu roditelja (nisam toliko razmažena da moramo da živimo u istom naselju, ali bi bilo lepo da smo u istom gradu ili bar istoj državi), blizu sestre i sestričine, blizu svojih prijatelja. S druge strane, ubuduće ću, zbog prirode njegovog posla, mnogo manje vremena provoditi sa svojim suprugom i teško mi je zbog toga. Nisam nikad bila tip koji mora non-stop da bude sa svojim partnerom i uvek sam imala čime da se zaokupim i da živim svoj život i kada nisam s njim, što situaciju čini donekle podnošljivijom. A i to je privremeno. Navikne se čovek na sve, kao i pas - mislim da će Ema najviše patiti jer ovde u Tivtu postoji veliki gradski park u centru, prava oaza gde je mogla slobodno da trčkara i juri se s drugim kucama, dok su u zemunskom parku ljudi manje prijateljski nastrojeni prema psima (iz dosadašnjeg iskustva kažem) i mora stalno da bude na povocu. 

Pošto je blog moj dnevnik, imala sam potrebu da i ovde podelim pomešana osećanja s kojima sam se borila prethodnih dana jer je svaka selidba pomalo stres za nas i predstavlja kraj jedne ere, ali i jedan novi početak.