Captain Corelli's Mandolin

Danas vas vodim na sunčanu Kefaloniju. Smestite se udobno, privucite pufnasto jastuče i svoju omiljenu šolju, razdvojite korice plavo-bele knjige i u treptaju oka ćete se naći u tirkiznim vodama Jonskog mora. Drugi svetski rat je započeo, vladavina Rajha je u punom zamahu, a stanovnicima Grčke neprijatelj kuca na vrata. Doktor Janis i njegova kći Pelagija žive mirnim životom, okruženi bugenvilejama i maslinovim stablima, sa jednom veoma voljenom kozom, dok se italijanski vojnici ne iskrcaju na ostrvo i ne poremete svakodnevicu seoskog života. 

Za pisanje ovakvog romana neophodno je izvršiti temeljno istraživanje, kako istorijskih dešavanja, tako i običaja kod Grka, upoznati njihov karakter i ćud, te Luju de Bernijeru ovom prilikom skidam kapu jer je zaista uverljivo uspeo da nam dočara tadašnje prilike. Nije poštedeo ni bezobzirnog fašističkog vođu, Musolinija, potkačio je i Hitlera i nemačke vojnike. Nisam bila svesna koliko je nesreće Drugi svetski rat doneo Grčkoj jer smo uglavnom koncentrisani na sopstvenu tugu - ni Jugoslaviji nisu cvetale ruže u to vreme (sećate li se ''savezničkog'' bombardovanja Beograda? Uz takve saveznike, kome trebaju neprijatelji?). Ova knjiga me je navela na pomisao da čovek, zapravo, nema toliko uticaja na svoj život kako sam isprva mislila i da mnogo toga zavisi od vremena i podneblja u kome smo rođeni. Pelagiji i njenom ocu je sudbina dodelila loše karte - zamislite da se vaša domovina nađe pod okupacijom Italijana, na čije mesto dođu mnogo gori Nemci, a kad se Nemci pokupe, maltretiraju vas sunarodnici, postupajući još lošije od prethodnika. A onda, nakon toga, i majka priroda se poigra s vama i priredi vam zemljotres.  Sačuvati zdrav razum i ostati čovek i pored svih zala, e to je nešto. 

Ovo je knjiga uz koju ćete se smejati i plakati, knjiga pored koje ćete zaboraviti da vas čekaju svakodnevne obaveze i uz koju ćete, makar na tren, osetiti miris mora i ruzmarina, dah vrelog sunca na obrazu i čuti kako talasi šapuću.

Izdavač:Plato

📖

Drosula pokaza prema svom oronulom sinu: ''On nije neka prilika, zar ne?''

Pelagija je samu sebe proklinjala, a rekla je: ''Zaljubiš se u osobu, ne u telo.''

Drosula se nasmejala: ''Romantično naklapanje. Ljubav ulazi na oči i odlazi kroz oči, a u slučaju da se pitaš zašto se moj muž zagledao u mene, ovako ružnu kakva sam, to je zato što je imao čudan ukus, hvala Bogu i našem svecu. Inače bih još bila devojka.''

***

Prva stvar koja me je iznenadila bila je preterana bistrina svetlosti. Pretpostavljam da bi bilo smešno da tvrdim kako vazduh na Kefaloniji nema gustinu, ali je svetlost tako prozračna, tako čista da je čovek privremeno zaslepljen i zasenjen, a ipak ne oseća nelagodnost. U početku, išao sam okolo dva ili tri dana škiljeći. Otkrio sam da se na Kefaloniji noć spušta bez uplitanja sumraka i da je, pre no što padne kiša, svetlost kao sedef. Posle kiše, ostrvo miriše na borove, toplu zemlju i tamno more.

***
ovo je za mene bilo mesto sigurnosti, moje jedino utočište, sadržaj mojih uspomena. Ovde, u ovoj kući, majka me je držala, dok su joj smeđe oči sijale, i u ovoj kući je umrla. A moj ožalošćeni otac smogao je snage da prikupi svu svoju ljubav i pokloni je samo meni i odgajao me i pravio mi neukusna, muška jela i držao me na kolenima i pričao mi priče o ovoj zemlji od kojih su mi noge u nju urastale. Pričao mi je sa toliko ljubavi, radio je za mene, pustio je da budem dete. Kada bih se umorila, on bi me podigao, poneo i stavio u krevet i milovao mi kosu i u tami bih ga čula kako govori: ''Koricimu, da nije tebe, da nije tebe...''i tada bi zavrteo glavom jer je čak i on ostajao bez reči, srce mu je bilo preveliko da ih zadrži, a ja bih sklopila oči i zaspala, i u nozdrvama bi mi ostao miris melema i duvana, i u mojim snovima nije bilo Turaka ni čudovišta da me plaše, i ponekad noću videla sam, mislim, majku kako prolazi kroz vrata i smeši se.