The right attitude to rain

U inat kiši je treći deo serijala o Izabel Dalhusi. Prvi, pod nazivom Nedeljni filozofski klub sam pominjala OVDE, a drugi ne posedujem i teško ga je nabaviti (mada sam ga čitala pre nekoliko godina), pa je njegova recenzija izostala. 

Ovaj nastavak nam donosi Izabeline nedoumice da se upusti u (neprikladnu?) vezu sa Džejmijem, koji ne samo što je mlađi od nje četrnaest godina, već je i bivši momak Izabeline bratanice Ket. Ket se, doduše, jasno izjasnila da joj se Džejmi više uopšte ne sviđa i da nema nameru da ikad više bude s njim. Da li treba poslušati svoje srce ili ignorisati njegove težnje u strahu od osude okoline?

Druga Izabelina dilema tiče se njenog novog prijatelja Toma i njegove verenice Endži. Izabel sluti da je Endži s Tomom isključivo zbog njegovog novca i, mada ne želi da se meša u tuđu vezu, razmišlja da li je moralno pustiti nekoga da se unesreći s neprikladnim partnerom. Pretpostavljam da sad zvuči kao da je Izabel sredovečna usedelica koja nema pametnija posla nego da se bavi životima drugih ljudi. Istina je da ona ima više slobodnog vremena od prosečnog čoveka jer nema fiksno radno vreme (ona je urednik revije koja izlazi sporadično i bavi se filozofijom), nema dece niti finansijskih briga, a njena domaćica Grejs obavlja kućne poslove i, po potrebi, savetuje je oko određenih pitanja. 

Čitajući ovaj serijal, saznaćete štošta o Škotskoj, njenim stanovnicima, idiomima koji odlikuju njihov jezik, osetićete duh Edinburga i to je glavni razlog zbog kog sam nabavila (gotovo) čitav serijal. Na jednostavan i neopterećujuć način, Aleksandar Mekol Smit se dotiče nekih važnih životnih pitanja i navodi nas na razmišljanje o tome šta bismo mi uradili da se nađemo u takvoj situaciji. 

📖

Otišla je da pogleda još jednu sliku - tri dečaka u čamcu na nekom jezeru, zadubljena u ovladavanje veslima, dok je najmlađi gledao u nebo kao da je tamo nešto video. Umetnik je uhvatio zadivljenost na licu dečarca i izraz pun koncentracije na licima njegovih drugova; tako umetnici reaguju na svet - gledaju ga, a potom iznova stvaraju na platnu. Umetnicima je to dozvoljeno - da gledaju, da posmatraju druge i pokušavaju da otkriju šta ovi osećaju - ali nama, koji nismo umetnici, nije. Ako neko suviše zagleda, to bi se smatralo voajerizmom ili uplitanjem u tuđe stvari, za šta ju je Ket, njena bratanica, već nekoliko puta optužila. Džejmi - mladić koga je Ket ostavila ali s kojim je Izabel ostala u prijateljskim odnosima - uradio je isto, mada taktičnije. Rekao joj je da mora da povuče liniju u svetu, sa ja napisanim na jednoj i oni na drugoj strani. Ja bi bile njene stvari; oni bi bile tuđe stvari, a za prelaženje te linije bio bi potreban poziv.

***

Deca, poput mačaka, pretvaraju kuću u dom, a odjeci njihovog prisustva ostaju tu još dugo nakon što iz njega odu.