Thursday thoughts: Šta zaista mislim o blogovanju

Tokom ovih  5 godina sam, (manje ili više redovno) pišući blog zapazila mnoge stvari i donela neke odluke koje ću danas podeliti s vama. Svako od nas kada započinje pisanje sopstvenog bloga ima na umu neki cilj, bilo da je to razonoda, korist, upoznavanje novih ljudi, deljenje svojih stavova sa Internet zajednicom i tako dalje. Kod nekog to preraste u posao s punim radnim vremenom, neko odustane usled nedostatka vremena ili inspiracije, neko se razočara što ne ide po zacrtanom planu... Kod mene nema nekih velikih promena – da li je to dobro ili loše, ne znam, ali važno mi je da sam ja zadovoljna. Naravno da svi mi pišemo blog i zbog čitalaca (inače blog ne bi bio javan), ali to treba raditi prvenstveno zbog sebe. Normalno je da blog tokom vremena evoluira – fotografije postaju bolje, pisanje smislenije, broj čitalaca se poveća, a sam blog dobije neku ličnu notu i drži se određene oblasti. 
To jest, tako bi trebalo da bude. Ja sam odavno rašćistila sa sobom da želim da blog ostane na nivou hobija, bez pretenzija da od njega zarađujem. Zašto? Najpre, zato što živim u zemlji u kojoj blogovanje ne donosi bogznakakvu zaradu i ne bi mi se isplatilo da ulažem ogromnu količinu vremena koju vođenje ''ozbiljnog'' bloga iziskuje. Drugi razlog je sam nedostatak slobodnog vremena. I treći razlog je moja introvertnost i nespremnost da vučem ljude za rukav i zovem ih da pogledaju moj blog, da molim za lajkove na društvenim mrežama, moja nezainteresovanost da se trpam svuda i stvaram kontakte iz koristi. Ima mnogo blogera koji rade ''na mišiće'', pod čime podrazumevam da neprestano ostavljaju komentare na tuđim blogovima u nadi da će im biti uzvraćeni i prate mnooogo blogova samo da bi bili zapraćeni zauzvrat – oni sigurno imaju više poseta od nas koji se ne bavimo time. No, meni klik nije cilj sam po sebi, ne želim milostinju i posete ''radi reda''. Moj cilj je bio da stvorim onlajn kutak u kome ću deliti svoju ljubav prema čitanju, pisanju, lepoj fotografiji – naravno da mi je draže ako nađem više istomišljenika, ali uvek ću radije odabrati da imam 5 pravih čitalaca koje zaista zanima moj blog i uživaju u njemu nego 50 onih koje samo svrate da ostave komentar koji sadrži link do njihovog bloga. Da ne ispadnem sad licemerna, i ja sam to radila u početku. Kada tek otvorite blog, morate na neki način da privučete publiku, da stavite blogerskoj zajednici do znanja da i vi imate blog, tako da sam i ja posećivala blogove i ostavljala komentare; doduše, nisam nikad bila tako bezobrazna da ostavljam gomilu linkova i pišem ''prati me'', ''dođi na moj blog'' i slično, već bih pročitala dotični post na blogu, pogledala fotografije i trudila se da ostavim iskren i smislen komentar. Ne doživljavam ni tuđi, niti svoj blog kao poligon za reklamiranje. U međuvremenu sam znatno smanjila svoju listu blogova koje pratim jer ne nalazim zadovoljstvo čitajući ih. Tekstovi su osiromašili, izgubili ličnu notu i svode se na reklamu ili čisto odrađivanje. Ja prva nemam vremena da čitam kilometarske postove, jednostavno, živimo u brzoj eri, čula su nam sa svih strana napadnuta i preopterećena i zaista retko koji dugačak tekst pročitam od početka do kraja. Naravno, ima blogova koje pratim već godinama i uživam posećujući ih i dalje, a za neke mi je baš žao što su se ugasili. Ovde ću završiti današnje pisanje, a nastavak možete pročitati sledećeg četvrtka, kada ću s vama podeliti neka svoja iskustva na temu saradnji 🌸