Thursday thoughts: Nepristojne ponude

Moj blog spada u manje blogove, ja sam sitna riba i kao takva ne očekujem da mi se korporativni giganti nude da sarađujemo, ali to ne znači da pristajem na bilo šta. Verovatno ste primetili da već godinama unazad nemam sponzore. Otvorila sam blog (tada se zvao Dress and Read) u nameri da njegov sadržaj čine postovi o knjigama, ali i o modi. Modni blogovi su doživljavali svoju ekspanziju u to vreme, tako da sam se i ja povela za drugima, a tome je doprinelo i to što sam nekoliko meseci pre otvaranja bloga radila u jednom luksuznom butiku i na taj način se pobliže upoznala sa konceptom predstavljanja kolekcija, materijalima, krojevima, pa sam htela da zadržim delić te priče.  Uglavnom sam kačila slike svojih odevnih kombinacija, tako da nije čudo što sam prve ponude za saradnju dobila od kineskih onlajn prodavnica odeće i aksesoara. 

Ispričaću vam neke od glupljih situacija koje su mi se dešavale proteklih godina.  Jedan kineski sajt mi je ponudio sledeće: da ja napišem jedan post o njihovoj onlajn prodavnici odeće&aksesoara, a oni će meni slati 2 komada nakita po mom izboru tokom cele godine. Najpre mi ponuda nije delovala primamljivo, ali, kako sam tada bila u fazi čestog kupovanja nakita, malo sam razmislila i izračunala da bih, tokom tih 12 meseci dobila 24 komada nakita koje bih inače platila možda 60-70 dolara. To mi se činilo kao pristojna suma koju bih uštedela, a treba samo da napišem taj jedan post na blogu. I tako ja pretražim taj kineski sajt, izdvojim najlepše u ponudi da pokažem svojim čitaocima, odvojim nekoliko sati da sročim tekst na engleskom i srpskom i javim Kinezima da je moj deo posla obavljen.  Kinezi su zadovoljni i kažu mi da sada odaberem koji ću komad nakita da mi pošalju. Jedan komad?! Ispostavilo se da su oni mislili da ja njima svakog meseca pišem po jedan članak-reklamu za jedan komad nakita, a ako hoću dva, onda da pišem dve reklame. Naravno, to nisu napisali u prvom mejlu, već su se posle vadili da se nismo razumeli, kao da ja ne znam engleski.  Obrisala sam i taj svoj post u koji sam uložila nekoliko sati rada i odgovorila im da me to ne zanima i da ne treba ništa da mi šalju. Kinezi su, inače, vrlo bezobrazni i hoće da vas iskoriste maksimalno, plativši vam minimalno.  Bilo je i onih koji su hteli da ih reklamiram besplatno. Da, dobro ste pročitali. Evo dva primera:

1)      Stiže mi mejl od Office Shoes na engleskom i kaže: Ja sam taj i taj, radim na održavanju sajta Office UK i primetili smo da Vam je jako čitan post u kome ste napisali da nosite Office cipele. Da li biste mogli da ostavite link do našeg sajta u tom svom postu?

Ja takav mejl nisam htela da udostojim odgovora, ali mi je kroz nekoliko dana ista ta osoba poslala novi mejl sličnog sadržaja, na šta sam ja odgovorila da svoje cipele uopšte nisam kupila preko njihovog sajta i da nema nikakve logike da stavljam bilo kakve linkove. Sada mislim da sam bila suviše pristojna.

2)      Tokom rada u Porto Montenegru imala sam priliku da se lepo upoznam s većinom luksuznih prodavnica koje su tamo otvorene i jednom prilikom sam fotografisala po prodavnici Heidi Klein iz Engleske, koja je prodavala asortiman za plažu, i napisala nekoliko rečenica o samom brendu i šta sve nudi, pošto je bilo leto, i da na taj način možda dam čitateljkama neku ideju. Posle par nedelja javlja mi se neka žena-menadžer iz te firme i kaže: ‘’Primetili smo da ste pisali o jednoj od naših prodavnica, baš lepo. Da li ste zainteresovani da napišete još jedan članak, mi ćemo vam ovog puta poslati naše fotografije u visokoj rezoluciji?’’. Ja odgovorim da bih mogla i da želim da čujem više o tom predlogu, na šta ona meni pošalje gomilu fotografija, očekujući da ih ja objavim bez ikakve nadoknade. Kao da nije dovoljno šta sam im samoinicijativno već napisala jednu reklamu! Rekla mi je da kompanija nema odobren budžet da plaća reklamu ili nudi besplatne stvari. Očigledno im nije ispod časti da traže od ljudi da besplatno pišu o njima.

Evo vam još jedan, bonus primer: Na jednom blogu je bio organizovan giveaway i ja sam pobedila, osvojivši odevni predmet koji prodaje jedna onlajn prodavnica (kineska, pretpostavljam): Oni meni zatraže adresu i pošalju mi dotični komad, uz napomenu da bi voleli da ja to slikam na svom blogu i napišem odakle mi i ostavim link do njihove prodavnice. Ma nemoj? Osvojim poklon, a onda treba da ga reklamiram, neće moći.

Živo me zanima da li su se i nekima od vas (ukoliko imate svoj blog) brendovi nudili da ih reklamirate besplatno ili sam samo ja bila te sreće.

Bilo je tu i ponuda da reklamiram razne stvari, ali mi se ništa nije svidelo, pa mi nije imalo smisla da vama nudim nešto što sama ne bih besplatno uzela, a kamoli kupila. Znam da neke devojke otvaraju blogove prvenstveno da bi dobijale besplatne krpice, ali bih volela da drže bar neki standard i ne pristaju na bilo šta jer tako obaraju cenu svim drugim blogovima s naših prostora. 

Meni bi bilo drago da me neko plaća da čitam i pišem, ali je neophodno da i druga strana napravi kompromis, a ne da se samo od mene to očekuje. Ne želim da naslepo reklamiram brendove čije stvari nisam probala za bednih 10-15 dolara, žao mi je. To ne znači da imam nešto protiv blogerki koje to rade – među njima sigurno ima tinejdžerki kojima znači da besplatno dobiju neku haljinicu ili tašnicu jer onda to ne moraju da traže od roditelja i to je meni potpuno razumljivo i ne smeta mi, pod uslovom da mi dotične blogerke ne šalju poruke u Inboks u kojima me pozivaju da posetim njihov blog i lajkujem im ovo ili ono. 

Bilo je ponuda koje su mi se dopale, ali nisam uspela da ih realizujem, recimo, prošle godine sam dobila predlog da pišem dnevnik i snimam vlogove sa Sajma knjiga, ali nije imao ko da mi čuva dete tokom tih sedam dana, tako da sam jedva uspela da odvojim vremena da na 2-3 sata skoknem i kupim nešto za sebe. 

Najčešće ponude koje dobijam, ali ne prihvatam su one s kineskih sajtova. Uglavnom žele da pišem postove o njihovim onlajn prodavnicama, a mene to ne zanima jer mislim da nije dobro za blog, dugoročno gledano. Ni ja ne volim da vidim takve bezlične postove kod drugih blogerki i nikada ih ne otvaram, čak sam neke i prestala da pratim kada su takvi postovi učestali. Reklama treba da bude inkorporirana u post, a ne tako direktna i ogoljena. Određeni proizvod treba staviti u kontekst svakodnevice i približiti ga čitaocu, a ne napisati dugačak tekst (koji uz to mora biti na engleskom) u kome će se sve vreme pominjati određeni brend i njegovi kvaliteti. Takav je moj stav jer sam i ja, pre svega, potrošač i čitalac, konzument kao i svi vi i ne bih objavljivala nešto što sama ne bih volela da vidim, odnosno pročitam. 

To bi bila neka od blesavijih iskustava tokom poslednjih godina, nadala sam se da će vam biti zanimljivo da čujete nešto na tu temu, pogotovo vama koji nemate svoj blog.