Doktor Džekil i Pisar Bartlbi

Strange case of Dr Jekyll and Mr Hyde

Za danas sam vam spremila dvostruku (u nedostatku bolje reči) recenziju jer su u pitanju dela nevelikog obima koja se mogu pročitati za sat-dva. Ipak, to ne znači da nisu vredna pažnje, pogotovo što iza njih stoje vrlo značajna imena svetske književnosti. Ova mnogo fina Lomova izdanja kupila sam jesenas na Sajmu knjiga i vrlo su zgodna za torbu, ranac, park, čekaonicu kod lekara itd. 

Nema ko nije čuo za Doktora Džekila i gospodina Hajda; čak i oni koji nisu čitali knjigu, bar su čuli za nju, a verujem da većina zna i u čemu se sastoji zaplet romana. Moj prvi susret sa Stivensonom bio je u detinjstvu, kada sam uživala u Ostrvu s blagom i zaista ne znam zašto mi je trebalo toliko vremena da se ponovo družim s ovim divnim škotskim piscem. Ljubitelji klasika uživaće u ovoj misteriji, pogotovo ako vole Meri Šeli i A. K. Dojla, barem je mene nešto u ovom romanu podsetilo na njih. 

Gabrijel Aterson je advokat, uzdržan i skroman. Jedan od njegovih klijenata je ugledni doktor Henri Džekil, čiji je testament Aterson smatrao vrlo čudnim i neprikladnim. Naime, Džekil je za glavnog i jedinog naslednika odredio svog prijatelja Edvarda Hajda, antipatičnog čoveka odbojnog izgleda i kriminalnog ponašanja. Aterson postaje vrlo zainteresovan za neobičnu sponu koja vezuje Džekila i Hajda, dva naizgled konfliktna karaktera, tako da na svoju ruku istražuje tajanstvenu nit koja ih povezuje. Čovek ima i svoju mračnu stranu, a od njega zavisi u kojoj će meri dozvoliti da ona ostvari svoje želje, s tim što neki ljudi manje uspešno uspevaju da drže stvari pod kontrolom i ponašaju se u okvirima zakona i etike ljudske zajednice. Naravno, većini ljudi je poznata priča o Džekilu i Hajdu odranije, tako da efekat iznenađenja izostaje. Uprkos tome, vredi pročitati stotinak strana ovog romana. 

Herman Melvil je američki književnik, najpoznatiji po romanu Mobi Dik (koji nisam čitala i ne znam kada ću. Pišite mi svoje utiske ako ste pročitali). 

U delu ''Pisar Bartlbi'' (Bartleby, the scrivener) nam naš neimenovani pripovedač, advokat, priča o jednom apsurdnom poglavlju svoga života, kada u njegovu kancelariju kao pisar stupa izvesni Bartlbi, ćutljivi čovek bledog lica i čudnih navika. Volstrit je čuvena ulica na Menhtenu koja je i u to vreme (sredinom 19. veka) bila poslovni i finansijski centar Njujorka. 

Advokat je, mnogo pre Bartlbija, već bio zaposlio dvojicu pisara i jednog pomoćnika, a novi kolega se nije trudio da se uklopi s ostalima. Naprotiv, jednog dana je odbio jednostavan zahtev svog šefa rečima ''Radije ne bih'', posle kojih više ništa neće biti isto. Krećemo u književnost apsurda, kakvu kasnije možemo sresti kod Kafke, pa i Saramaga. Mene je čak na momenat podsetila i na jednu priču Džordža Martina u kojoj glavni junak pokušava da se otarasi majmuna. Interesantan je podatak da je Melvilov brat bio advokat i imao kancelariju u Volstritu. ''Radije ne bih'' postaje krilatica koja je kasnije štampana na majicama, šoljama i drugim predmetima, i naveliko je citirana (I would prefer not to). 

Ništa ne može tako da ražesti ozbiljnog čoveka kao pasivni otpor. Ako osoba protiv koje je taj otpor usmeren nije nečovečna, a osoba koja pruža otpor sasvim bezopasna u svojoj pasivnosti, onda će ova prva osoba, u trenucima dobrog raspoloženja, nastojati da svojom maštom blagonaklono shvati ono što je nemoguće objasniti zdravim razumom.

Obe knjige su mi se dopale; njihovo čitanje oduzima vrlo malo vremena, a pruža vam uživanje u veštom baratanju rečima R. L. Stivensona i H. Melvila.