Doktor Živago

Dok iščekujem da stigne Vrištuljko br. 2 (da, opet nosim dečaka), gledam da popunim neke rupe u svojoj čitalačkoj biografiji, a Doktor Živago je među njima već duže vreme. Iako nije bio u planu lektire, ja sam svejedno pretpostavljala da je većina ljudi pročitala ovaj roman. Međutim, ispostavilo se da je većina koju poznajem gledala samo film i pohvalila ga, što meni ništa ne znači jer svi znamo koliko ekranizacije umeju da odstupaju od dela na kojima su zasnovane. Film nikada nisam gledala jer sam ga uvek smatrala za ljubavni, a taj žanr me odavno ne privlači. Ne kažem da ga neću pogledati, ali volim da prvo pročitam knjigu. Imam utisak da su u ovom slučaju knjiga i film prilično različiti. 

Mesto i vreme dešavanja: Rusija, početak 20. veka (doba Romanovih), preko Oktobarske revolucije do Drugog svetskog rata.

Ono što mi se dopalo u Pasternakovom delu je duh ruskog naroda koji je uspeo verno da nam prenese, njihove razgovore, stavove, živote. Rusija je ogromna zemlja, ali ne tako gusto naseljena i ovde imamo više situacija u kojima se likovi susreću na neočekivanim mestima. Na početku sam krenula sa strane da beležim imena likova, ali sam kasnije videla da ću ipak moći i bez te ''legende''. Ovde ne pratimo jedan tok radnje već imamo mnoštvo paralelnih rukavaca koji se račvaju, tako da ovo nipošto nije bila knjiga koju sam mogla da vučem sa sobom i čituckam kad mi se ukaže prilika, već je više bila da se zasedne i pomno prati. Iskreno, očekivala sam da Juriju i Lari bude dato više prostora (između ostalog, sećam se da je ime Lara među devojčicama doživelo pravu ekspanziju, a sve zahvaljujući Doktoru Živagu). Ne mogu se pohvaliti da sam uživala u čitanju, čak su mi se Jurijeve pesme, koje se nalaze na kraju knjige, dopale više nego sam roman. Još od Mrtvih duša (2017.) nikako da mi se svidi neki pravi klasik i već počinjem da mislim da je problem u meni. Živago kao ličnost nije ostavio neki utisak na mene, pogotovo pred kraj svog života. Na samom početku romana ga upoznajemo kao desetogodišnjeg dečaka, upravo ostalog bez majke (oca nije ni imao), što je više nego dovoljno da pobudi simpatije čitaoca, ali se to kasnije promenilo. Ne mislim da bih nešto propustila da nisam pročitala ovaj roman. Nije mi žao što sam ga čitala, ali sam u najvećoj meri ostala ravnodušna. Mislim da nemam šta pametno da kažem o ovoj knjizi. Zaista sam očekivala mnogo od nje. Nije zgodna za prepričavanje jer, kao što rekoh, nemamo samo jednu priču, tok radnje unutar romana, već više zapleta i likova koje pratimo i moguće da je to ono što je meni zasmetalo jer mi je razbilo fokus, nisam se vezala za likove. Ima vrlo lepih, kao i duhovitih delova, ali utisak u celini je osrednji, ma kako ovo zvučalo kao svetogrđe. 

Ja ne volim dela u celini posvećena filozofiji. Po mom mišljenju, filozofija mora da bude škrta priprema za umetnost i život. Baviti se samo njome isto je tako čudno kao jesti samo repu. 

Ja bih rekla da je čovek sazdan od dva dela: od Boga i od rada. Razvitak ljudskog duha deli se na pojedine radove tokom dugih vekova. Njih su stvarala pokolenja, i oni su sledili jedan za drugim. Takav rad bio je Egipat, takav rad bila je Grčka, onda biblijsko spoznanje Boga preko proroka. Takav rad, poslednji po datumu, dosad još nezamenjen, koji obavlja celo savremeno nadahnuće - jeste hrišćanstvo. 

Baš kao da je taj, docnije čuveni puškinski četvorostopni stih postao neka jedinica mere ruskog života, mera za dužinu, kao da je on bio mera celokupnog ruskog bitisanja uzeta na način sličan onom kojim se ocrtava kraj stopala za obuću ili kaže broj rukavice da bi potpuno odgovarala.