I ovo će proći

También esto pasará / Milena Busquets

Za izlazak iz čitalačke pauze odabrala sam ''I ovo će proći'', roman španske autorke Milene Buskets i najbolje što za njega mogu reći je da nije obiman. Da je imalo duži, odustala bih. Pisan je u prvom licu, iz ugla četrdesetogodišnje Blanke, kojoj je nakon nekoliko meseci bolovanja, umrla majka. Svako se s tugom nosi na svoj način, a Blanka koristi seks kao beg od stvarnosti i privremeni zaborav. Zajedno sa dvojicom bivših muževa, dvojicom sinova, prijateljicom (i njenim sinom) i psom odlazi na izlet u Kadakes, katalonski gradić na moru, i, mada ovakva ekipa zvuči kao zabava u najavi, i nije baš tako. Mislim da sam već pominjala da nemam simpatija prema sredovečnim junakinjama (ili junacima) koje ne znaju šta hoće od života, iako verujem da je gubitak roditelja nešto što nam izmakne tlo pod nogama i navodi nas da dobro razmislimo o svom životu i smeru u kom će on nadalje teći (kod Blanke konkretno imam osećaj da se nije mnogo promenila i da je sličan život vodila i pre majčine smrti). Nisam ljubitelj pisanja u drugom licu jednine (Blanka se često obraća svojoj preminuloj majci). To mi se dopalo jedino u Uveloj ruži, ali ne mogu sad da poredim Stankovićevo remek-delo s ovom knjižicom, kakvu bih i ja mogla da napišem). 

Potrebno je doseći određeno doba da bi se osetila ljubav prema gradu u kom je neko rođen ili u kom je odrastao, kako ga ne bi prolazio zatvorenih očiju zbog prisnosti i da ne bi želeo da pobegne u pustolovinu svakog jutra. Volim Barselonu jer mi se čitav život tamo odvijao - u toj bolnici se rodio Edgar, a u onom baru sam se tajno ljubila s njegovim ocem, ovde sam svake srede užinala s dedom, a ovde si ti umrla. 

Kod mene je knjiga čekala 2 godine na polici; povremeno bih naišla na nečiji utisak i uglavnom se svodilo na to da je knjiga mlaka i ništa posebno. Nije donela ništa novo (objavljena je 2015.), pa da makar time dobije na vrednosti. Autorka je u nju očigledno utkala i deo svoje duše i zaista mi je žao što me nije dotakla. Ako ste kojim slučajem čitali Ljubav, znatiželja, prozak i sumnje Lusije Ečevarije, mogla bi vam se dopasti i ova knjiga. Kod mene obe idu na prosleđivanje. Milena je po profesiji arheolog, a bavi se novinarstvom; nekako mi i deluje da je ova knjiga više za to da bude objavljivana u vidu novinskih tekstova nego u formi romana. Kada na koricama odštampate ''Knjiga koja je zasenila sva ostala izdanja u 2015. godini'' i ''Fransoaz Sagan 21. veka'', to kod čitaoca stvori određena (visoka) očekivanja, pa se ne treba čuditi ako mu ubrzo splasne oduševljenje. Zamislite kada bi na koricama stajalo ''Ova knjiga se ni po čemu ne izdvaja od drugih'' i ''Sjajno što ima samo 165 strana'', to sigurno ne bi prodalo mnogo primeraka, ali mi ne odgovara ni druga krajnost - preterani hvalospevi koji neminovno vode u razočaranje. 
 Svevremena  istina sadržana u naslovu - sve će proći - služi da nas podseti da ružne stvari, jednako kao i one lepe, imaju kraj i da ih treba posmatrati na taj način, kroz prizmu prolaznosti i nezaustavljivog toka vremena. 

Drago mi je što ga vidim. On me nikad ne bi strpao u starački dom. Ranije sam prosuđivala nekog i odlučivala mogu li mu verovati tako što sam se pitala bi li u okupiranoj Fancuskoj bio kolaboracionista, a sad je glavni test to bi li me strpao u starački dom. Ili bi me poslao na lomaču, kao vešticu. 

Ovo delo nije lako za prepričavanje, obrisi likova koji se pojavljuju su magloviti, neuhvatljivi, kao da nam i oni dočaravaju tu izgubljenost i zbunjenost koja dolazi s gubitkom drage osobe. Ja bih volela čvršće temelje i više opisa Katalonije, ali ovo nije knjiga o tome - ovo je knjiga o gubitku i nošenju s istim. Blanka s nama deli svoje najtajnije misli, dok je prema svetu zatvorena i drugi je mogu videti samo kroz njena dela. 

Od mladosti najviše žalim za zdravim snom. Sad ležem u krevet kao da me spuštaju u kovčeg. 

Izdavač srpskog prevoda je Laguna.