Malo o dečjim knjigama

Ove nedelje je moj sin proslavio svoj 4. rođendan, pa me je to inspirisalo da upriličim jedan ne tako uobičajen blog post, a koji će biti vezan za knjižice koje su trenutno aktuelne u našem domu. Sa stomakom do zuba mogu da se pozdravim od sportskih aktivnosti i trčkaranja u parku, tako da sada vreme najčešće provodimo uz knjige i slagalice i mnogo mi je drago što ga to sve veoma zanima. Preko dana mu obično čitam iz knjiga, a uveče, kad pogasimo svetla, ispričam mu iz glave priču za laku noć. Biblioteka zasad nije velika (ima otprilike još ovoliko knjiga koliko vidite na prvoj slici), ali skoro svakodnevno raste. 

Ogi je veliki ljubitelj životinja već duže vreme (uzimajući u obzir da je on relativno nov na ovoj planeti), dakle polovinu svog života, tako da se nemojte čuditi što većina knjiga za junake ima upravo životinje. Trenutno najviše voli da mu čitam ovu slikovnicu o Kravi s gornje slike (izdanje Kreativnog centra), pa tako i dvaput dnevno zna da me zaokupi da mu čitam iako većinu stihova već zna napamet. Uspela sam da pronađem Zeca iz iste edicije, a ako znate gde ih ima još, pišite. 

Tu su i Pčelicina izdanja Školica za zmajeve i Školica za pirate, koje sam kupila prvenstveno zbog nalepnica, koje obožava, ali ih takođe čitamo. 

Mnogo smo srećni što smo nedavno kompletirali ovu kolekciju bajki s nalepnicama (Mala Laguna). Pored priče, sadrže i mnoštvo nalepnica i zadataka za rešavanje (pronalaženje razlika, lavirint, brojanje, crtanje i bojenje). Tu su Tri lukava jarca, Patuljci i obućar, Tri praseta i Zlatokosa i tri medveda. 

Puova škola prirode je veoma interesantna edicija koja, pored zadačića, sadrži i informacije o svetu životinja, pa ih smatram i edukativnim. Mi zasad imamo Noćnu skitnju (o životinjama koje su aktivne noću) i Sisare. Izdavač je Egmont. 

Looney Tunes - Moja omiljena knjiga priča (Evrobook) je zbirka šaljivih pričica u kojima su junaci likovi iz Warner Bros crtaća: Duško Dugouško, Patak Dača, Silvester, Pera Kojot i ostali. Ogi najviše voli da mu čitam Tri praznoglava jarca u kojima se pojavljuju Duško Dugouško i ćuprijski bauk (iliti tasmanijski đavo). Neko vreme smo svakodnevno čitali Priče kratke za snove slatke i Deco,deco Duška Radovića (mislim da neke od ovih pesmica i tekstova treba da sačekaju da još poraste, pa sam njih preskakala i čitala sam mu Krokodokodil i slične stvari). Zmajeva riznica pesama pravo je blago koje se, verujem, nalazi u većini srpskih kuća i u kojoj, uprkos arhaizmima, mnoga deca uživaju. Ogi najviše voli pesmu o Lazi, materinoj mazi. 

Nalepnice su već duže vreme aktuelne i imamo mnogo knjižica s njima - njih uglavnom ne listamo više puta, tako da s vremena na vreme spakujem kad se nakupe, pa ih negde odložim, i u sobi držim samo aktuelne knjižice. Najviše je Vulkančićevih, a ova ''knjiga'' Maštaj i osmisli - Životinje sadrži scene, pejzaže, koje dete samo popunjava nalepnicama, kao i listove za bojenje. Višednevna zanimacija koju preporučujem kada želite nečim da zaokupite dete. Možda neki smatraju da od ovakvih knjižica nema neke koristi, ali ja i ne mislim da treba da ima, ponekad je dovoljno da se dete zabavi i ne mora sve da bude strogo edukativno. Decu treba pustiti da budu deca i svoje dete ne forsiram; želim da uživa u detinjstvu, a pritisak i svakodevno učenje će ga čekati kasnije u životu. Nijednoj majci nije dete palo s neba, svaka od nas se namučila da ga dobije i ja sam uvek toga svesna i zahvalna sam da imam zdravo i normalno dete koje ima srećno detinjstvo. Ne želim da mu namećem učenje francuskog i časove violine od malih nogu da bih time mogla da se hvalim drugim roditeljima, trudim se da budem spontana, da pratim njegove potrebe i, pored majčinske ljubavi, vodim se zdravim razumom. Stoga nisam neko ko je podoban da deli savete, niti volim da ih primam (kada ih nisam tražila) od žena koje jedva poznajem. Autoritet koji priznajem je moja majka, pedagog, koja je podigla nas troje u normalne ljude i znam da njoj uvek mogu da se obratim za savet, a postoje i brojni priručnici i enciklopedije vezane za odgajanje dece, ako me baš uhvati želja za time. Ne čitam forume i savete anonimnih ljudi jer ih ne smatram pouzdanim - svako može da napiše bilo šta, pa i nešto zlonamerno. 
Bibliotekari i knjižari se redovno susreću sa molbama za preporuke za čitanje/kupovinu, tako da sam sama bila više puta u situaciji da mi dođe neka baka/tetka i traži knjigu za dete i to izgleda otprilike ovako: 

- Molim Vas, dajte mi nešto za devojčicu od 5 godina

Ja pronađem nešto za taj uzrast - 5, 6, pa čak i 7 godina i onda sledi komentar

- Ah, ne, ona je jako napredna i sve je to već prerasla.

ili

- Tražim neku knjigu za dete od 7 godina, ali je ono užasno napredno. 

Verujte, 90% ljudi koji traže knjige za decu se izjasni kako kupuju za neko mnogo napredno dete, tako da, blago nama, odgajamo generacije samih Tesli. Kod onih koji insistiraju na strašnoj naprednosti svog podmlatka mi često dođem da im u ruke tutnem knjigu Orhana Pamuka ili Pekića, pa nek se zanima dete. Ako su svi napredni, zar to po logici ne znači da niko nije napredan? Čemu svakodnevno hvalisanje? Današnje vreme jeste drugačije, živi se brže i sama vidim da moj sin zna neke stvari o kojima ja nisam imala pojma u tom uzrastu, ali ga ne smatram zbog toga genijalcem (niti sebe dudukom), jednostavno, stvari se menjaju. Primer: današnji trogodišnjaci već znaju da koriste tablete i osnovne funkcije na mobilnim telefonima, a mi smo se time bavili tek u tinejdžerskim godinama. Meni i nije za pohvalu kad neko priča kako mu malo dete sjajno igra igrice na telefonu i prelazi visoke nivoe. Najlakše je tutnuti mu neki elektronski uređaj u ruke. Biće vremena za to kasnije. Ja želim da uživam u Ogijevom detinjstvu i da što više vremena provedem s njim u interakciji jer verujem da mu neću biti zanimljiva kad malo odraste i da će imati kada da se bavi računarima i telefonima (ili šta god tada bude izmišljeno). Isključim se kad neka majka/tetka/koji god član rodbine krene da se hvali naprednošću deteta jer sam se toga naslušala i zaista me ne zanima. Lepo je biti ponosan, za dete je dobro kad dobije pohvalu, ali nekako gledam da to ostane u krugu porodice, a ne da se razmećemo po parku i društvenim okupljanjima. Neki od vas su me svojevremeno pitali da dam neke savete o odgajanju dece i preporučim knjige za čitanje, ali se zaista ne smatram nikakvim stručnjakom, pa ostajem uzdržana. Moj plan je, što bi rekla Miranda u seriji ''Seks i grad'' (kad su je pitali koja vrsta majke planira da bude) je ''da budem dobra majka'' i učim usput; ne oslanjam se na priručnike ''za upotrebu deteta'' jer mislim da je dovoljno naoružati se ljubavlju, strpljenjem i zdravim razumom. Ne kažem da su priručnici beskorisni (i sama sam posegnula za jednim tokom napada temper tantruma) već mislim da oni više služe da pomognu u nekim konkretnim situacijama/problemima, i da nisu vodiči za svakodnevni život. 

Na slici ispod su neke knjižice koje smo mi malko prerasli i u kojima smo uživali pre otprilike 1 ili 1.5 godinu. Čuvam ih za drugo dete. Neke sam spakovala i sklonila, tako da ovo nije sve. 

I za kraj, slagalice, još jedna zajednička uživancija. Skoro sve su sa životinjama, naravno, zar ste mogli da sumnjate? I sama sam se navukla, pa čim vidim neku koju nemamo, razmišljam kako da je se domognem, da zajedno slažemo. Nismo kupovali one roze, s princezama, već se držimo stvari za dečake i onih neutralnih. Desi se da mi se neka knjiga ili slagalica mnogo dopadne, pa koristim izgovor da kupujem za dete, a zapravo je više za mene. Imam i mnogo svojih knjiga koje su pisane za decu i planiram da ih čitam Ogiju kad stasa za njih - Letopise Narnije, Harija Potera, Petra Pana...