Šapat krošnji u ukletoj četvrti
Beyoğlu'nun En Güzel Abisi / Ahmet Ümit
Jedan iskorak iz moje čitalačke rutine predstavlja ovaj turski krimić, koji je zapravo više od običnog krimića. Počinje ubistvom, što je neizbežno u romanima ovog žanra, ali kroz njega provejava duh Istanbula. Ma, najbolje da krenem otpočetka. Dakle, ubistvo. Akča Engin, lokalni kriminalac ubijen je na ulici u četvrti Bejoglu (prevodilac je naziva Pera, što je grčki naziv, tako da me je to malo zbunilo; Turci verovatno ne koriste grčko ime). Deo Bejoglua čini Tarlabasi, kraj ozloglašen kao stecište mafijaša i narkomana, i tu je smeštena naša priča, koju nam pripoveda policijski inspektor Nevzat. Zadužen da reši slučaj ubistva, Nevzat prikuplja informacije od stanovnika Tarlabasija, sledeći tragove koji će ga odvesti do ubice. Međutim, ovaj roman je za mene mnogo više od krimića jer nam Umit dočarava deo današnjeg Istanbula, duh ljudi koji tamo žive, surovu sadašnjost i još suroviju prošlost tog višemilionskog grada koji se nalazi na raskršću Istoka i Zapada, Azije i Evrope. Pisac je ovde pokazao njegovo naličje, svu bedu i prljavštinu, dotakao se pogroma nad Grcima i Jermenima, a stigao je i sebe da ubaci u ovu knjigu - prepoznaćete ga negde na sredini (mene ovakvi momenti uvek podsete na Sofijin svet Justejna Gordera). Dozvolio nam je da bacimo pogled i na političke prilike u Turskoj (sam Umit je bio politički angažovan osamdesetih godina i član komunističke partije). U knjizi ćete pročitati i imena najpopularnijih turskih pevača, kao i to ko je turski Bred Pit :-) Ja sam roman zaista doživela kao svojevrstan vodič kroz Istanbul i, kao što rekoh, taj deo me je više privukao nego krimi zaplet. Inspektor Nevzat se ne bori samo s talogom ljudskog društva, već i sa sopstvenim demonima i sećanjima na porodicu koju je nekada imao, a više nema.
Na kraju, pored razrešenja misterije, stičemo još jedno svedočanstvo o tome da je čovek - čovek, ma kakvog porekla bio i da geografska odrednica ponajmanje ima veze s karakterom, kao i to da ljudska duša nije isključivo crna ili bela.
Na kraju, pored razrešenja misterije, stičemo još jedno svedočanstvo o tome da je čovek - čovek, ma kakvog porekla bio i da geografska odrednica ponajmanje ima veze s karakterom, kao i to da ljudska duša nije isključivo crna ili bela.
📖
Duboko sam zagazila u osamdesete, Nevzate, pa ipak i
dalje verujem u ljudsku dobrotu. Tačnije, da ljudi nisu ni dobri ni zli sami po
sebi, već da u svakom od nas postoje i anđeoska i đavolska strana. Ona koju
gajimo, ili nečim probudimo, nadvladaće onu drugu.
***
Ovde u Istanbulu su ostale naše kuće i grobovi
predaka. I naša srca.... a mi? Mi smo zauvek prognani. I šta se onda, kada su
nas se najzad rešili, dogodilo? Da li su čitava zemlja i ovaj grad procvetali?
Da li je to donelo ikakvo dobro? Naprotiv, sve je počelo još više da propada.
Pogledajte samo Tarlabasi: beda, korupcija, sve vrste kriminala... kao da je
proklet, moj ljubljeni kraj se od srca grada pretvorio u srce tame.
Ahahaha, kako znaš, jeste on; ja sam dohvatila telefon da izguglam, da vidim kako izgleda (Bred Pit je lepši). Imam Pamukovog ''Dževdet-bega i njegove sinove'', nikako da pročitam, a moraću i taj ''Istanbul''.
ОдговориИзбриши