Mrtve duše

Mrtve duše - Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Bojažljivo štrpkam sajamski plen jer već imam poveliku kamaru starijih knjiga, ali sam morala da odvojim vreme i za ovaj roman, kojimi je bio na spisku još prošle jeseni, ali sam ga tek godinu dana kasnije uzela. 

Na samom početku nam pisac ne kazuje mnogo o protagonisti, Pavlu Ivanoviču Čičikovu, sem da je u pitanju izvesni gospodin obuzet važnim poslom. Vremenom nam Gogolj otkriva sve više Čičikovljeve ličnosti, ogoljava pred očima čitaoca dok ga ne pozna u dušu. Čičikov putuje od imanja do imanja raspitujući se o radnicima koje bi mogao da otkupi, ali ne bilo kakvim radnicima, već isključivo pokojnicima. Sledi očaravajući prikaz zemljoposednika rastrzanih između radoznalosti i pohlepe, velike gospode, ali i pripadnika radničke klase (kočijaš Selifan). Epizoda sa škrtim Pljuškinom mi je omiljena. 

Gogoljevo poigravanje s junacima je fantastično i beskrajno zabavno. Znam da će mu neki zameriti nedostatak uzbudljivih dešavanja, kao i karakterističnu rusku opširnost, ali je čitanje ove knjige samo sebi cilj, uživanje u putovanju kroz ruska sela i zavirivanje u dušu tamošnjeg življa, uz piščevo satirično portretisanje ljudskog karaktera. Naličje Rusije dato je čitaocima na uvid, čin koji je mnogima zasmetao jer istina ume da boli, pogotovo kada se u njoj prepoznate. Gogolj je realista, ali s primetnim uticajem romantičarske epohe. 

Pošto ovih dana uspevam da ugrabim vreme za čitanje jedino u prevozu, obično u tu svrhu imam uvek na lageru nekih pitkijih i tanjih knjiga, ali su se Mrtve duše svakodnevno baškarile u mojoj torbi i truckale se po gradskom prevozu, tako da to vreme ni u kom slučaju nije bilo izgubljeno. Ako ste videli ženu koja u rukama drži knjigu i kezi se, to sam ja čitala Gogolja. Priznajem, bilo mi je neobično da ruski roman ima manje od 300 strana, a kasnije sam pročitala da je deo Mrtvih duša Gogolj spalio, tako da nisu ni sačuvane u celini. Knjiga je obogaćena ilustracijama likova i pojedinih mesta, tako da sam vrlo zadovoljna ovim Lomovim izdanjem. 

***

- Vi uvek provodite vreme na selu? najzad i Čičikov upita nešto.

- Većinom na selu, odgovori Manilov. Uostalom, nekad odemo u grad samo zato da se vidimo s obrazovanim ljudima. Podivlja se, znate, ako se stalno živi odvojeno od sveta.

***

Silno se izražava ruski narod! I kad nekog okrpi nadimkom, taj će mu preći i na rod i na potomke, vući će ga sobom i u službi, i u ostavci, odvući će ga i u Petrograd, i do nakraj sveta. Ma kako se posle dovijao i ma koliko oplemenjavao svoj nadimak, nateraj ako hoćeš pismene ljude da za nagradu dokazuju kako je od nekog starog kneževskog porekla, ništa neće pomoći: nadimak će zagraktati sam iz svog vraninog grla i kazaće jasno odakle je ptica izletela. Kad se zgodno prišije, isto je kao da je bogom dan, ni sekirom ga više ne možeš odseći. A kako i da ne bude zgodno sve ono što je izašlo iz sredine Rusije, gde nema ni nemačkih, ni čuhonskih, ni drugih plemena, već sve sam samonikli, živ i dosetljiv ruski um, koji ne traži reč po džepu, ne leže je kao kvočka piliće, nego je prilepi odjednom, kao pasoš za večita vremena, i posle već nije teško dodavati kakav ti je nos ili kakve su ti usne: jednom crtom naslikan si od glave do pete! 

Knjigu možete naći OVDE