Vračar

Vračar je zbirka koju čine 3 dela, 3 kratka romana: Molerova, Vračar i Kolarčeva. Svetlana Velmar-Janković nam priča kako su ove ulice i sama vračarska opština dobile svoj naziv i istorijske događaje koji stoje u pozadini svega toga. 

Petar Nikolajević Moler bio je srpski vojvoda i talentovan slikar (ili moler, kako se u to vreme govorilo). ''U to doba reč moler, ne samo među prekosavskim srpskim življem, označavala je cenjeno zanimlanje. Dobar moler ili, kako bi se danas reklo, sjajan slikar, smatran je kao vrsta izabranika, obdarenog da živopisanjem svetih likova i prizora iz jevanđelja prosvetljava duh naroda.'' Živeo je s prelaza 18. u 19. vek , u jeku borbi Austrije i Turske za prevlast u Srbiji, tako da se autorka dotiče i pojedinih događaja toga doba, kako onih u kojima je Moler imao udela, tako i onih kojima nije. ''Jedino Moler, od svih Karađorđevih vojvoda i od svih Miloševih žrtava, ima dve senke i dva glasa''. Uz obilje majstorski napisanih rečenica koje je pravo uživanje čitati, bio mi je na trenutke i konfuzan, moram reći, i bila mi je potrebna puna koncentracija tokom čitanja ovog prvog dela.

Drugi deo, Vračar, govori nam o postanku naziva ove beogradske opštine, i o zbivanjima koja su se odigrala na ovom, za srpski narod, svetom i posebnom mestu, o nadnaravnim silama koje se pojavljuju u odsudni čas, stajući na stranu napadnutog i napaćenog naroda u njihovim očajničkim težnjama za slobodom. 

Treći deo, koji govori o Kolarčevoj ulici, bio mi je možda najzanimljiviji. Kako svaki Beograđanin zna, Kolarčeva ulica se i ne može svrstati pod Vračar, ali je uvrštena u ovu zbirku jer se nije našla u Svetlaninoj zbirci Dorćol. Ona nas vodi stopama Ilije M. Kolarca, od dana detinjstva do njegove smrti, prikazujući nam ljudsku stranu njegove ličnosti, naporan rad, emotivnu povezanost sa suprugom Sinđelijom i kako je, usled nemanja sopstvenog poroda, odlučio da tuđoj deci ostavi nasledstvo, osnovavši fond za školovanje i svoju najveću zadužbinu, Kolarčev narodni univerzitet.

Utisci: Vrlo informativno štivo koje, naravno, odudara od tipičnih vodiča i udžbenika o Beogradu na koje ćete naići, no svejedno, pruža vam pregršt zanimljivih činjenica i legendi, oslikavajući portrete stvarnih istorijskih ličnosti, spajajući svet realnog i fantazmagoričnog.

📖

Tada je bio oktobar, doba između Miholjdana i Svetog Luke kad su podneva još meka od zlatnog ozarenja, od paperja što lebdi, od crvenkastog lišća što se otpušta bez šušnja i kad su večeri sve duže, mraznije i tamnije, čak i pod ozvezdanim svodom.

***

Poslednjih godina na Vračaru kruži priča što podseća na nekadašnje legende. Mnogi od onih koji, svojim poslom, u časovima kada se zora tek sluti, a još ne nazire, prolaze kroz Karađorđev park pa, onda, preko vračarske zaravni idu pored Biblioteke i spomenika Karađorđu, pored male crkve i velikog Hrama Svetom Savi u izgradnji, gotovo redovno susreću jednog neobičnog starca. Svi koji ga sretnu imaju isti utisak: taj vrlo stari čovek lakog, lebdećeg hoda prolazi pored njih a ipak izgleda udaljen i kao da rasipa, oko sebe, blagu svetlost što budi spokoj. Čim neko zaželi da mu se približi, starac uzmiče, a za njim ostaju, kažu, do prvih prozračnosti praskozorja, tragovi svetlosnog praha.